Притужба А. Б. и Г. А. Х. против Градског центра за социјални рад у Београду због дискриминације по основу инвалидитета у области социјалне заштите

бр. 07-00-290/2014-02 датум: 5. 2. 2015.

 

МИШЉЕЊЕ

 

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе А. Б. и Г. А. Х, које су поднета против Градског центра за социјални рад у Београду, Одељењe у Раковици. У притужби је наведено да је А. у фебруару 2014. године ГЦСР Раковица поставио привремену старатељку у поступку лишења пословне способности, због „лаке менталне ретардације“, да је након порођаја А. Б. у Земунској болници, … године, ГЦСР Раковица поставио и привремену старатељку малолетној ћерки А. и Г. и дете сместио у прихватилиште. Подносиоци притужбе сматрају да је ГЦСР Раковице дискриминаторно поступио у поступцима постављања привременог старатеља А, њиховом малолетном детету, као и због одузимања детета и смештања у прихватилиште. У изјашњењу ГЦСР Одељење у Раковица наведено је да је одлука о постављању привременог старатеља А. донета на основу доступне медицинске документације из периода раног детињства где је код А. констатована дијагноза Ф 70 (лака ментална ретардација), као и опсервације стручног тима органа старатељства који је проценио да „А. и њен супруг не пружају адекватну сарадњу, да А. поступа како Г. каже, те да је манипулација њоме могућа, да А. нема адекватну подршку чланова своје примарне породице…“. Такође, наведено је да А. Б. не поседује капацитете за самосталну бригу о детету, да је инфантилна у понашању, да не располаже интелектуалним предусловима за саветодавни рад, док је отац некритичан у односу на здравствено стање А. и њене могућности, не сагледава реално потребе детета, због чега није у могућности да пружи адекватну бригу и осигура безбедност детета и мајке. У току поступка је утврђено ГЦСР одлуку о покретању поступка лишења пословне способности А. Б. није донео на основу стручне оцене и конкретних чињеница, већ првенствено узимајући у обзир чињеницу да је „А. особа чије је интелектуално функционисање на нивоу лаке менталне ретардације“, односно да је особа са инвалидитетом, а ставови које је ГЦСР изнео у прилог тврђења да А. није у могућности да врши родитељско право и брине о детету, немају објективно утемељење. Наиме, ГЦСР није понудио ниједан доказ који би потврдио тврдње да постоји висок ризик по безбедност и здравље детета и спровођења хитне мере смештаја у установу социјалне заштите. Поред тога, иако је у изјашњењу наведено да је Стручни тим ГЦСР водио процес процене статуса и потребе детета, током поступка није достављен налаз и/или стручно мишљење овог тима, који би поткрепио наводе да постоје објективне околности, односно ризик по здравље и безбедност детета. Анализом аргумената које је ГЦСР изнео процењујући способност оца, Г. А. Х. да се стара о детету, Повереница је утврдила да је став органа старатељства о очевим способностима бриге и старања о детету заснован на чињеници да је А. Б. нижих интелектуалних способности, те да због њеног личног својства – инвалидитета, ни Г. нема капацитете да се стара о детету, због чега је ГЦСР дискриминаторно поступио према њему и искључио га из вршења родитељског права. Повереница за заштиту равноправности дала је мишљење да је доношењем одлуке о одређивању привременог старатеља А. у поступку лишења пословне способности, затим доношењем одлуке о одређивању привременог старатеља малолетном детету А. Б. и Г. А. Х. и доношењем привременог закључка о обезбеђивању смештаја малолетном детету А. и Г. у Центар за заштиту одојчади, деце и омладине у Београду, ГЦСР Одељење у Раковици, прекршио одредбе Закона о забрани дискриминације. Због тога је ГЦСР Одељење у Раковици препоручено да предузме све потребне мере у циљу отклањања последица дискриминаторног поступања према А. и Г. А. Х, као и да убудуће не доноси одлуке којима се крше антидискриминациони прописи.

1. ТОК ПОСТУПКА

1.1. А. Б. и Г. А. Х. из Б. поднели су притужбу против Градског центра за социјални рад у Београду, Одељење у Раковици, због дискриминаторног поступања, које се огледа у постављању привременог старатеља А, постављања привременог старатеља њиховој малолетној ћерки, као и због одузимања детета и смештања у прихватилиште.

1.2. У притужби је наведено:

– да се А. Б. породила у Земунској болници … , а да је социјална радница О. В, која је постављена као привремена старатељка њиховом детету, 26. јуна 2014. године дошла у пратњи колегинице С. Н. и службених лица МУП-а и одузела им дете;
– да су се службенице Центра за социјални рад увредљиво опходиле према А. и да је С. Н. приликом одузимања детета ударила по руци;
– да је на иницијативу Центра за социјални рад Раковица извршена опсервација А. Б. на Клиници за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић“, за време њеног боравка у болници, као и да је утврђено да је А. способна да се стара о свом детету;
– да А. Б. живи у заједници са супругом, у стану који је његово власништво, а да јој је решењем бр. 02-57101-552/14 од 20. фебруара 2014. године одређен привремени старатељ у поступку лишења пословне способности и то због, како је наведено, „лаке менталне ретардације“;
– да је решењем бр. 01-57100-2513/14 од 26. јуна 2014. године малолетној кћерки Г. А. Х. и А. Б. постављен привремени старатељ, уз образложење да је дете без адекватног родитељског старања, с обзиром да је код А. Б. утврђена дијагноза Ф70 („лака ментална ретардација“) и констатовано је да је упадљивог изгледа и понашања, док је отац „некритичан у односу на здравствено стање и опште способности и могућности супруге, као и њихове могућности у домену родитељског функционисања.“;
– да је привременим закључком Центра за социјални рад Р. од 26. јуна 2014. године, малолетном детету А. Б. и Г. А. Х. обезбеђен хитан смештај у Центар за заштиту одојчади, деце и омладине у Београду;
– да је А. Б. дискриминисана на основу инвалидитета, а да је Г. А. Х. дискриминисан на основу националне припадности и држављанства.

1.3. Уз притужбу су достављени следећи докази: 1) отпусна листа А. Б. КБЦ Земун од 26. јуна 2014. године, 2) решење Градског центра за социјални рад Раковица од 20. фебруара 2014. године, 3) решење Центра за социјални рад Раковица од 26. јуна 2014. године, 4) привремени закључак о обезбеђењу смештаја Центра за социјални рад Раковица од 26. јуна 2014. године, 5) жалба А. Б. на решење од 20. фебруара 2014. године, 6) извештај лекара специјалисте Клинике „др Лаза Лазаревић“ од 20. јуна 2014. године, 7) решење Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање од 18. јуна 2013. године, 8) решење Дирекције фонда од 28. новембра 2013. године, 9) налаз и мишљење психолога од 27. децембра 2012. године, 10) медицинска документација А. Б. која се односи на период раног детињства (1993. и 1994. година) и 11) диплома А. Б. о стеченом средњем образовању.

1.4. Повереница за заштиту равноправности констатује да су А. Б. и њен супруг Г. А. Х. поднели две притужбе, те имајући у виду да су обе притужбе поднете против Центра за социјални рад Раковица и да се притужбе заснивају на сличном чињеничном стању, сагласно чл. 40. ст. 4. Закона о забрани дискриминације, у вези са чл. 117. Закона о општем управном поступку („Сл. лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/2001 и „Сл. гласник РС“, бр. 30/2010), предмети су спојени и спроведен је јединствен поступак.

1.5. У циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чл. 35. ст. 4. и чл. 37. ст. 2. Закона о забрани дискриминације , затражено је изјашњење од Градског центра за социјални рад, Одељење у Раковици.

1.6. У изјашњењу Градског центра за социјални рад Раковица, као и допуни изјашњења од 9. октобра 2014. године, између осталог, наведено је:

– да је орган старатељства у овом предмету поступио у складу са својим законским овлашћењима, поштујући стандарде и процедуре стручног рада, дефинисане законским и подзаконским актима;
– да је и Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања у мишљењу од 4. јула 2014. године констатовало да је оправдан привремени смештај малолетног детета А. Б. и Г. А. Х.;
– да је у периоду од 1. јануара 2011. године до 1. августа 2014. Центар за социјални рад у Раковици покренуо поступак за лишење пословне способности према 58 лица, из бројних разлога, а најчешће због давања предлога лекара неуропсихијатра о постојању потребе за покретањем поступка процене пословне способности;
– да је ово одељење у периоду од 1. јануара 2011. године до 1. августа 2014. године сместило 34 деце у Центар за заштиту одојчади, деце и омладине Београд, а да су разлози за смештај деце дефинисани Породичним законом и одредбама које се односе на насиље у породици, злостављање деце и грубо занемаривање малолетне деце, спречености у вршењу родитељског права итд.
– да се А. Б. налази на евиденцији одељења од априла 2013. године, по А. усменом захтеву за материјалну помоћ, те како је пријемни радник том приликом приметио да А. делује као лице са потешкоћама у функционисању, на пријему је отворен захтев за заштиту пунолетног лица;
– да је разговор најпре обављен са А. тадашњим вереником, Г, који је своје излагање фокусирао на питање А. стана на Вождовцу (…), где је она живела пре него што се преселила код њега;
– да је током разговора са А. уочено да је у излагању преопширна, да није фокусирана, да не одржава пажњу, не одваја битно од небитног, а целокупна вербализација упућује на снижене интелектуалне капацитете;
– да је у одељење дошао М. Д, А. теча, који је навео да је А. живела сама у стану, да је стан био изузетно хигијенски запуштен, без струје, те како није имала никаквих прихода он је, заједно са својом супругом, А. тетком, помагао у храни. Истакао је, такође, да је А. нагло прекинула контакт са њима и поново се јавила након годину дана, када су успоставили контакт и упознали Г;
– да је Центар за социјални рад Раковица тражио од А. и Г. да доставе документацију за материјалну подршку, те је на тај начин од А. и прибављена медицинска документација која се односи на период раног детињства, из 1993. и 1994. године;
– да је ради процене А. потреба обављен разговор и са А. сестром М, која је објаснила да су родитељи негирали постојање проблема код А, обуставили поступак за њену категоризацију и инсистирали да А. иде у редовну школу;
– да се даља сарадња и комуникација између А. и Г. и органа старатељства одвија уз тешкоће, да је са обома обављено неколико мотивационих разговора у циљу побољшања сарадње, како би се за А. прикупила потребна документација на основу које може да оствари права из домена социјалне заштите;
– да је обављена и ненајављена теренска посета, приликом које је А. била пренаглашеног позитивног расположења и грлила се са стручним радницима („лепљиво понашање“). Супружници су информисани да је потребно да наставе сарадњу са центром комплетирањем раније тражене документације, из које ће се ценити могућност са остваривање права за новчану социјалну помоћ;
– да су Г. и А. доставили решење којим је А. одбијена за породичну пензију, да је орган старатељства сазнао да је А. трудна, а с обзиром да нема приходе, у фебруару 2014. године признато јој је право на НСП и једнократну новчану помоћ од 10.000 динара;
– да је у фебруару 2014. године стручни тим Одељења у Раковици сачинио налаз и мишљење на основу целокупних А. актуелних социјалних и породичних околности, након чега је заузео стручни став да се за А. Б. покрене поступак процене пословне способности и да јој се одреди привремени старатељ. Предлог за лишење пословне способности поднет је Другом основном суду у Београду, 20. фебруара 2014. године;
– да је А. поднела жалбу на решење о постављању привременог старатеља, али је министарство одбило жалбу као неосновану;
– да се у току пренаталног живота новорођенчета, у склопу спровођења старатељске заштите мајке детета, Служба за заштиту одраслих и старих обратила писаним путем и лекару гинекологу, који је у Диспанзеру за жене ДЗ Вождовац водио А. трудноћу. Такође је обављен и телефонски разговор са докторком која је навела да је А. саветован и прекид трудноће, али да ће се о овој потреби знати тек након кордоцентезе;
– да је А. органу старатељства показала упут за преглед ради утврђивања евентуалних аномалија код бебе, да је тада договорено да им достави налаз, међутим, након договора, А. и Г. се више нису јављали;
– да 9. маја 2014. године, приликом теренске посете привременог старатеља и водитеља случаја, нико није отворио врата, иако се по шумовима и гласовима из стана стекао утисак да у њему неко борави;
– да се по обавештењу КБЦ Земун од 17. јуна 2014. године у рад на овом предмету укључила и Служба за заштиту деце и младих, јер је социјална радница КБЦ Земун обавестила Центар за социјални рад да се у њиховом породилишту породила А. Б. и да су током разговора са њом дошли до информација да је лице под старатељством, да је на порођају била видно узнемирена и измењеног психичког стања, о чему су доставили извештај неуролога;
– да је након овог обавештења стручни тим Одељења Раковица, у саставу социјални радник, психолог, педагог и правник, започео стручни поступак и процес процене статуса и потреба новорођенчета, као и способност родитеља, како понаособ, тако и као пара, за вршење родитељског права;
– да је због потребе процене психичког стања у којем се мајка налазила, затражен и преглед психијатра који је и обављен код неуропсихијатра на Клиници за неуропсихијатријске болести „Др Лаза Лазаревић“;
– да је приликом овог прегледа, 20. јуна 2014. године убележена дијагноза Ф70 („лака ментална ретардација“) и констатовано да мајка и даље треба да иде на контролне прегледе у ДЗ Вождовац, уз надзор и контролу центра за социјални рад, а да се према виђењу лекара код А. „не региструје продуктивна симптоматологија“;
– да су током А. боравка у породилишту са њом обављени разговори 19. јуна и 26. јуна 2014. године, а да су подаци о А. сакупљени и од медицинског особља, које је имало прилике да посматра А. држање према беби. Њихово је запажање да је мајка нежна према детету, али да се односи према беби „као да је лутка“ и да лако помера пажњу са бебе на друге садржаје;
– да је процена очевих способности да одговори на потребе новорођенчета, да успешно подржи и надзире мајку о њеној бризи о детету и да сарађује са органом старатељства спроведена приликом три разговора са Г, која су обављена у центру, приликом теренске посете у његовом стану и за време боравка мајке и бебе у породилишту;
– да су током овог стручног поступка заштите детета, од Г. прибављене следеће информације: искази о томе да је: „мајка паметна и здрава, да не треба да иде код лекара, да размишља о свему, да он може да брине о А. и беби“, да је у другом моменту наводио да је он тај који се брине о А, да у кући све сам ради, чисти, одржава домаћинство, да су већина људи као и А. снижених потенцијала „сви смо ми лака ментална и понекад и ви и ја“ (показујући на чланове тима). Теренском посетом је констатовано да је отац прибавио креветац, постељину и неке основне ствари за бебу, док је стан пренатрпан коферима наслаганим на орманима до плафона, да је хигијена на нижем нивоу-слаба светлост (мрачно), неокречено;
– да отац нема искуство за бригу о детету ниског календарског узраста и показује снижену сензитивност на значење рутина неге у свакодневној бризи о детету (безбедан креветић, храњење, купање, пресвлачење, емотивна сигурност, успешно читање бебиних сигнала);
– да је из оваквих налаза закључено да отац нема реалистичне представе о нези бебе, да некритично говори о интелектуалном и емотивном функционисању мајке, јер је очигледно утврђено да је она нижих интелектуалних способности, те да према мишљењу психолога центра, након извршеног тестирања „отац нема капацитете да се самостално стара о новорођенчету, да испољава манипулативне тенденције у понашању и да испољава озбиљан недостатак емпатије и одговорности у односу на супругу и дете, посебно имајући у виду здравствени статус детета“;
– да су пријава боравка и регулисан статус стално настањеног странца узети као релевантни подаци у процењивању очевих родитељских способности;
– да то што је отац страни држављанин није било од утицаја на одлуку органа старатељства у односу на вршење родитељског права, али је ова чињеница узета у обзир при процени мрежа подршке за оба родитеља, чија је породична заједница процењена као ризична за позицију изолованости у фамилијарној и широј друштвеној средини и са слабо изграђеном подршком непосредног социјалног миљеа;
– да је сумарна процена тима Одељења Раковица била да се виђење органа старатељства и родитеља у погледу организовања бриге о детету разликују, с обзиром да су родитељи сматрали да могу да се брину о новорођенчету, док је закључак и мишљење стручног тима био „да постоји озбиљан ризик по здравље и безбедност детета уколико би се родитељима омогућило да врше своје родитељске улоге и да не поседују адекватне родитељске вештине и способности за негу новорођенчета“;
– да је приликом разматрања способности родитеља да одговоре на подржавајући саветодавно-терапеутски рад превагнуло становиште према којем мајка не располаже интелектуалним предусловима потребним за успешан третман код породичног терапеута, а да отац, тиме што у контакту са стручним радницима центра испољава понашање које је процењено као игнорисање мајчиних тешкоћа у њеном укупном психичком и социјалном функционисању и тиме што тежи социјално пожељним одговорима и у тест ситуацији нагиње дисимулативним одбрамбеним маневрима, не испољава став мотивације за променом, који је потребан за учешће у процесу терапијског третмана;
– да је стручно уверење органа старатељства да је мајка изразито детињаста (инфантилна у понашању), да њен календарски узраст није праћен за тај узраст очекиваним нивоом укупног психичког развоја и да мајка не поседује капацитете за самосталну бригу о новорођенчету, док је отац испољио ставове и понашање који указују да је његово поверење у мајчине родитељске способности субјективно и са квалитетом игнорисања њених тешкоћа у учењу;
– да је бојазан да би због оваквог очевог некритичког поуздања у способности мајке био присутан ризик од изостанка континуитета и одговарајућег квалитета у његовом надзору над мајчином бригом о новорођенчету што би у неком критичном моменту могло да угрози безбедност, здравље, сигурност, а у крајњем случају и живот посебно рањивог, неуролошки измењеног новорођенчета;
– да је А, приликом отпуста из болнице, орган старатељства саопштио одлуку у вези збрињавања детета, да је А. најпре одреаговала негирањем: „Не, не, па Г. је кренуо од куће са носиљком и ми водимо дете кући“, да би се потом расплакала, а затим из таквог емотивног стања после пар минута када је угледала супруга раздрагано скочила њему у загрљај и питала га где је до сада, шта јој је донео да обуче и предлагала да иду код тетке;
– да су при отпусту детета из породилишта 26. јуна 2014. године, стручни радници преузели дете од медицинског особља, те су наводи у притужби „да су отели дете из наручја“ у целости неосновани;
– да је отпусту А. из породилишта присуствовала и С. К, привремена старатељка, која се сагласила са отпустом мајке из болнице и имала потпуни увид у ток догађаја;
– да су се родитељи жалили на решење о привременом старатељству над њиховом ћерком С. и на привремени закључак о обезбеђењу смештаја, али је ове жалбе другостепени орган одбио као неосноване;
– да су у решењима од 20. фебруара и 26. јуна 2014. године наведене дијагнозе из медицинске документације којом располаже орган старатељства, а коју је Г. доставио Служби за заштиту одраслих лица у претходно вођеним поступцима, и то: А. на медицинска документација која се односи на период раног детињства из 1993. и 1994. године, извештај психолога од 27. децембра 2012. године, док је приликом прегледа А. Б. 20. јуна 2014. године, у диспанзеру клинике за психијатријске болести убележена дијагноза Ф70;
– да није пракса Центра за социјални рад да уколико је један родитељ особа са инвалидитетом, дете ставља под привремено старатељство, односно, дете се не ставља се под привремено старатељство по аутоматизму, уколико је родитељ особа са инвалидитетом.

1.7. Уз изјашњење је достављено мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања од 4. јула 2014. године, као и изјава С. Н, социјалне раднице Центра за социјални рад, Одељења у Раковици, у којој је наведено:

– да приликом реализације смештаја малолетног детета А. Б. и Г. А. Х. није остварила никакав физички контакт са А, није је ударила, вређала или на било који начин омаловажавала, те да су такве А. оптужбе апсолутно неистините;
– да приликом контакта са А. Б. никада није била сама у просторији, већ су ту били и други стручни радници и медицинско особље, а да су пре преузимања детета обавили разговор са А. Б. у просторијама болнице и упознали је са планом заштите и мишљењем;
– да је Г. А. Х. био упознат са одлуком органа старатељства и даљим планом заштите детета, те је нетачно да није знао где одводе дете.

1.8. У допуни изјашњења достављене су и изјаве С. К, привремене старатељке А. Б, С. Б. А, педагошкиње и О. В, привремене старатељке малолетног детета. С. К. у својој изјави наводи:

– да је у овај предмет укључена доношењем решења о привременом старатељству у поступку лишавања пословне способности А. Б, којој је постављена за привремену старатељку 30. маја 2014. године;
– да никада приликом контакта са А. Б. није била нељубазна, нити је вређала по било ком основу;
– да је сарадња са А. била коректна, како за време њеног боравка у породилишту, тако и након изласка из болнице, када је А. отишла у пратњи супруга;
– да су све притужбе А. Б. неистините и у супротности са њеном професионалном оријентацијом и личношћу.

1.9. У изјави С. Б. А. наведено је:

– да је у овај предмет укључена половином јуна 2014. године, као чланица стручног тима и педагошкиња;
– да није вређала, омаловажавала, нити на било који начин потценила А, већ је заједно са осталим члановима тима настојала да на најбољи начин спроведе поступак и заштити интерес малолетног детета, те су притужбе А. Б. неистините.

1.10. У изјави О. В. наведено је:

– да је 26. јуна 2014. године, приликом реализације смештаја малолетног детета, преузела дете од медицинског особља, без присуства мајке;
– да је заједно са социјалном радницом обавила разговор са А. Б. и упознала је са мишљењем органа старатељства и планом заштите;
– да је приликом одношења детета до службеног возила, испред болнице био отац Г. А. Х, који их је замолио да се поздрави са дететом, што су му и допустиле;
– да током рада са родитељима никада их није вређала нити омаловажавала њихово достојанство;
– да у раду са људима континуирано негује толерантан приступ и поштовање личности саговорника, независно од узраста, расе, пола, инвалидитета или националне припадности.

1.11. Током поступка, Повереница за заштиту равноправности је, сходно чл. 37. Закона о забрани дискриминације, затражила изјашњење од Клиничко болничког центра Земун. У изјашњењу директора КБЦ Земун наведено је да је А. Б. боравила у болници за гинекологију и акушерство КБЦ Земун у периоду од 10. до 26. јуна 2014. године. Уз изјашњење су достављене изјаве К. Л, социјалне раднице КБЦ Земун и начелника службе за акушерство др П. Ђ.

1.12. У изјави К. Л, између осталог, наведено је:

– да је контактирала Центар за социјални рад, Одељење у Раковици по службеној дужности, као социјална радница, а поводом породиље А. Б;
– да је 16. јуна 2014. године обавила информативни разговор са А. Б. и да је стекла утисак да је снижених когнитивних способности које условљавају потешкоће у самосталном функционисању;
– да јој је А. Б. саопштила да је под старатељством Центра за социјални рад у Раковици и изразила негативно искуство са социјалним радницама;
– да јој је у телефонском разговору С. К. потврдила да је решењем Центра за социјални рад у Раковици постављена за привремену старатељку А. Б. у поступку лишења пословне способности и да заступа њене интересе;
– да је С. К. констатовала да је ризична брига мајке за бебу и да треба заштитити интерес А. и њене бебе, нагласивши да се А. предмет налази у министарству и да је то отежавајућа околност, због одсуства релевантне стручне документације;
– да је истог дана разговарала са Г. А. Х, који ју је по сазнању да је социјална радница, панично упитао ко јој је рекао за А. проблем, да је одбио да прихвати да је А. снижених когнитивних капацитета и одбио даљу сарадњу уз вербалну агресију;
– да је на основу разговора са А. и Г, извештаја неуролога од 11. јуна 2014. године и у договору са С. К. упутила Центру за социјални рад у Раковици молбу за хитно збрињавање А. Б. и њене бебе, у циљу покретања дијагностичког поступка стручног тима, ради процене родитељских капацитета и очувања најбољег интереса А. и њеног детета;
– да су 19. јуна 2014. године у КБЦ Земун дошли представници стручног тима Центра за социјални рад Раковица, С. К, В. М. и С. Б. и да је обављен разговор са др Ђ. и главном сестром болнице за гинекологију и акушерство, С. Ш;
– да је доктор саопштио да је беба А. Б. незадовољавајућег здравственог стања, да има лошу неуролошку прогнозу и клинички подсећа на мајку и изразио сумњу да А. може самостално да се брине о беби, јер није у стању самостално да води рачуна о личној хигијени;
– да су разговор са А. Б. обавиле и службенице Центра за социјални рад Раковица, да је она присуствовала овом разговору, као и др П. Ђ. и да службенице ни у једном тренутку нису биле непријатне и непрофесионалне према А;
– да је стручни тим Центра за социјални рад Раковица, дописом од 20. јуна 2014. године обавестио болницу да су започели стручни и дијагностични поступак у циљу процене најбољег интереса детета и најадекватнијег облика заштите за мајку и дете, у којем су сугерисали да се обави психијатријски преглед А. Б;
– да је извештај неуропсихијатра био неопходан стручном тиму Центра за социјални рад, да су се и А. и Г. сагласили да се обави преглед, па је психијатријски преглед А. Б. обављен у Клиници „др Лаза Лазаревић“,
– да службеници Центра за социјални рад нису били присутни на овом прегледу, да на прегледу није било речи о утврђивању опасности мајке по дете, већ о процени психичког стања А. Б, с обзиром на чињеницу да није постојао ни један извештај лекара у којем је дефинисана дијагноза А. Б;
– да је Г. донео на увид извештаје са претходних прегледа А, и то: извештај неуропсихијатра од 3. децембра 1993. године, извештај неуропсихијатра од 25. марта 1994. године и налаз и мишљење психолога од 27. децембра 2012. године;
– да је др Д. Р, неуропсихијатар, у извештају констатовао дијагнозу Ф70 и саветовао да се настави даља контрола код неуропсихијатра уз обавезну контролу и бригу надлежног центра за социјални рад;
– да су 26. јуна 2014. године дошле водитељке случаја С. Н. и О. В. из Центра за социјални рад Раковица и разговарале са А;
– да током овог разговора ни у једном тренутку нису биле непрофесионалне и да О. В. није рекла А. да је опасна за дете, као што је наведено у притужби;
– да је 25. јуна 2014. године из Центра за социјални рад Раковица стигло обавештење да ће у току сутрашњег дана преузети дете А. Б. и збринути га у оквиру система социјалне заштите и дати сагласност за излазак мајке из породилишта;
– да су 26. јуна 2014. године у КБЦ Земун дошле службенице Центра за социјални рад Раковица, а решења на основу којих су извели А. Б. и њено дете, прегледала је дипломирана правница болнице и дала сагласност да се поступи по њему;
– да је С. Ш, главна сестра, повела О. В. и С. Н. на одељење да А. саопште одлуку Центра за социјални рад Раковица и да је спроведу;
– да је малолетно дете А. Б. из болнице извела привремена старатељка О. В, која је са бебом у пратњи С. Н. и полиције отишла до аутомобила;
– да је по одласку О. В. са бебом, А. Б. извела привремена старатељка С. К, у присуству супруга Г. А. Х;
– да је отпуст А. Б. и њеног детета протекао без инцидента, док се службенице Центра за социјални рад Раковица нису понашале увредљиво и понижавајуће према А.

1.13. У изјашњењу начелника Службе за акушерство КБЦ Земун др П. Ђ. наведено је:

– да је болница позвала социјалне раднике ради процене да ли А. може да брине о својој беби и ради отпуштања пацијенткиње;
– да нису уочили да је приликом разговора између А. и социјалних радника било вређања или понижавања;
– да су процену способности да ли А. може да брине о детету тражили социјални радници;
– да су били присутни приликом преузимања детета од органа старатељста, на основу одговарајућих решења.

1.14. У допуни изјашњења достављена је и изјава С. Ш, главне сестре КБЦ Земун, у којој је наведено:

– да се А. Б. породила … у КБЦ Земун и од тог тренутка у њено збрињавање је укључена социјална радница болнице К. Л, која је све време А. боравка у породилишту контактирала Центар за социјални рад Раковица;
– да је преглед неуропсихијатра тражио Центар за социјални рад Раковица, у циљу процене најбољег интереса детета и најадекватнијег облика заштите за мајку и дете;
– да су 26. јуна 2014. године дошли запослени из Центра за социјални рад Раковица и на основу решења од 26. јуна 2014. године, којим је О. В. постављена за привремену старатељку малолетног детета, главна сестра Службе за неонатологију и начелница ове службе предале су дете органу старатељства;
– да је након отпуста детета отпуштена и мајка А. Б, коју је она извела, а коју су преузели супруг Г. А. Х. и старатељка Центра за социјални рад Раковица;
– да није било никаквих инцидената приликом отпуста, нити је видела да су се раднице Центра за социјални рад Раковица увредљиво опходиле према А.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

2.1. На основу решења Центра за социјални рад Раковица од 20. фебруара 2014. године, А. Б. је постављена привремена старатељка С. К, у поступку лишења пословне способности. Из овог решења je утврђено је да је Служба за заштиту одраслих и старих лица проценила да је потребно покренути поступак пред судом ради процене пословне способности А. Б, јер је она „одрасло лице чије је интелектуално функционисање на нивоу лаке менталне ретардације – insuffitientio mentalis, atrophio cerebri i sindrom multiplih fenotipskih stigmi“.

2.2. Увидом у решење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања од 30. маја 2014. године, које је донето у поступку по жалби А. Б. на решење о постављању привременог старатеља, утврђено је да је другостепени орган одбио жалбу и оценио да је првостепени орган правилно и потпуно утврдио све чињенице и околности од значаја за доношење законитог и правилног решења. Другостепени орган потврђује да је орган старатељства формирао стручан став да је Б. А. одрасло лице чије је интелектуално функционисање на нивоу лаке менталне ретардације, да је особа којом се може лако манипулисати, да нема адекватну подршку породице, јер је са сестром М. у поремећеним односима, а тетка и теча су остарела лица и нису свакодневно присутни у њеном животу, да њен супруг није регулисао свој статус (држављанство) и нема сигурне приходе, да је прихватио сарадњу са органом старатељства уз задршку и отпор и да је А. збринута у оквиру домаћинства супруга. Због тога је, по мишљењу органа старатељства, у интересу А. Б. да се за њу покрене поступак процене пословне способности код надлежног суда, где ће јој бити постављен привремени старатељ, а да у ситуацији поремећених породичних односа са сестром и остарелих сродника, ову дужност обавља орган старатељства непосредно.

2.3. На основу решења Градског центра за социјални рад, Одељење у Раковици бр. 01-57100-2513/14 од 26. јуна 2014. године, утврђено је да је малолетном детету А. Б. и Г. А. Х. одређен привремени старатељ, као детету без адекватног родитељског старања. Из решења је утврђено да је стручни тим органа старатељства донео овакву одлуку јер је „проценом досадашњег рада са родитељима и свеукупне дијагностике њихових особина и капацитета, утврдио да не поседују способности за промену родитељских ставова и побољшање капацитета, тј. да са родитељима није могуће обавити саветодавно-тарапијски рад.“ Према наведеном решењу код А. је утврђена дијагноза Ф70 („лака ментална ретардација“), уз навођење да је упадљивог изгледа и понашања, да није фокусирана и да не одржава пажњу. За Г. А. Х. је наведено да је држављанин Сирије, да је у Београд дошао на студије 1976. године, да је повремено радно ангажован и да је према процени стручног тима некритичан у односу на здравствено стање и опште способности и могућности супруге А, а да не сагледава реално ни потребе детета, због чега није у могућности да пружи адекватну бригу и осигура безбедност детета и мајке, те да родитељи оваквим ставом и међусобним односом могу угрозити сигурност и безбедност детета. Стога је стручни тим проценио да је у најбољем интересу детета да се упути на смештај у Центар за заштиту одојчади, деце и омладине и да се стави под привремено старатељство центра.

2.4. Увидом у привремени закључак о обезбеђењу смештаја бр. 01-56030-2514/14 од 26. јуна 2014. године утврђено је да је Центар за социјални рад, Одељење у Раковици по службеној дужности покренуо поступак за привремену заштиту личности, права и интереса малолетног детета А. Б. и Г. А. Х. у установи социјалне заштите. Центар за социјални рад Раковица је донео ову одлуку јер је утврђено да је новорођенче незадовољавајућег здравственог стања, да има лошу неуролошку прогнозу, да А. Б. има снижене интелектуалне капацитете и није у стању самостално да води бригу о себи нити да адекватно штити своје интересе. С друге стране, отац детета Г. А. Х. потпуно игнорише стручне налазе о А. интелектуалном функционисању, нема задовољавајуће капацитете да би се самостално старао о новорођенчету, због чега је стручни тим проценио да нису подобни за старање о малолетном детету, нити за саветодавно-терапијски рад. Утврђено је, такође, да је мишљење органа старатељства да је у најбољем интересу малолетног детета да се упути на смештај у Центар за заштиту одојчади, деце и омладине и да се стави под привремено старатељство Одељења Раковица, док ће дужност привремене старатељке обављати О. В.

2.5. На основу мишљења стручног тима Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања од 3. септембра 2014. године, које је донето по службеној дужности, у циљу предузимања неодложних мера заштите права и интереса малолетног детета, утврђено је да је другостепени орган оценио да је одлука о смештају детета у установу социјалне заштите донета на основу извршених процена да се у конкретном случају ради о детету без адекватног родитељског и породичног старања. Стручни тим другостепеног органа у овом мишљењу потврђује закључак органа старатељства који се темељи на чињеници да мајка А. Б, услед „менталне заосталости“ и испољених проблема у психичком функционисању није у могућности да се адекватно стара о детету (због чињенице да није способна да адекватно штити ни сопствена права и интересе, стављена је под привремено непосредно старатељство ради вођења поступка за процену њене пословне способности), док је отац некритичан у односу на здравствено стање и могућности мајке у домену њеног родитељског функционисања, као што ни сам није у могућности да пружи адекватну бригу и осигура безбедност мајке и детета, јер поред недостатка увида у њихове потребе не поседује ни потребна знања и вештине за старање о њима.

2.6. На основу решења Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања од 16. септембра 2014. године, које је донето у поступку по жалби А. Б. и Г. А. Х. на привремени закључак о обезбеђењу смештаја њиховом детету, утврђено је да је другостепени орган одбио њихову жалбу и оценио да је одлука о привременом обезбеђењу смештаја правилна и у интересу малолетног детета. Оваква одлука је донета на основу извршених процена да се у конкретном случају ради о детету без адекватног родитељског и породичног старања, упркос исказаној жељи родитеља да преузму бригу о њему након отпуста из породилишта. Другостепени орган у овом решењу потврђује закључак органа старатељства који се темељи на чињеници да мајка, А. Б, услед „менталне заосталости“ и испољених проблема у психичком функционисању, није у могућности да се адекватно стара о детету (због чињенице да није способна да адекватно штити сопствена права и интересе, стављена је под привремено непосредно старатељство, ради вођења поступка за процену пословне способности). Такође, потврђен је и налаз органа старатељства да је отац некритичан у односу на здравствено стање и могућности мајке у домену њеног родитељског функционисања, као и да сам није у могућности да пружи адекватну бригу и осигура безбедност мајке и детета, јер поред недостатка увида у њихове потребе, не поседује ни потребна знања и вештине за старање о њима.

2.7. На основу навода из притужбе, изјашњења и достављених доказа утврђено је да се А. Б. породила у КБЦ Земун … године, у којем је боравила до 26. јуна 2014. године. Утврђено је, такође, да је К. Л, социјална радница КБЦ Земун контактирала Градски центар за социјални рад, Одељење у Раковици ради процене родитељских капацитета и очувања најбољег интереса А. Б. и њене бебе, као и ради њиховог даљег збрињавања.

2.8. Утврђено је да су у току боравка у болници, а на иницијативу Градског центра за социјални рад, Одељење у Раковици, запослени из КБЦ Земун упутили А. Б. 20. јуна 2014. године на неуропсихијатријски преглед на Клинику „Др Лаза Лазаревић“, ради процене психичког стања А. Б, јер, како је наведено, није постојала медицинска документација у којој је дефинисана дијагноза А. Б.

2.9. Увидом у извештај лекара специјалисте-неуропсихијатра од 20. јуна 2014. године утврђено је да је А. констатована дијагноза Ф 70, да је препоручено да и даље иде на контролне прегледе у Дом здравља Вождовац, уз надзор надлежног центра за социјални рад.

2.10. На основу решења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање од 18. јуна 2013. године утврђено је да је одбијен захтев А. Б. за признавање права на породичну пензију, који је поднела иза смрти мајке Д. З. У овом решењу је орган вештачења утврдио да код А. Б. не постоји неспособност за самостални живот и рад, и то како на дан прегледа 4. јуна 2013. године, тако ни пре навршене 15. године живота. Утврђено је, такође, да је другостепени орган вештачења, одлучујући по жалби А. Б. на наведено решење, потврдио налаз и мишљење првостепеног органа вештачења да код А. не постоји неспособност за самостални живот и рад, наводећи да је „у оквиру својих интелектуалних способности способна да адекватно одговори захтевима радне заједнице.“

2.11. Утврђено је да је Градски центар за социјални рад, Одељење у Раковици 4. јула 2014. године поднео тужбе Другом основном суду у Београду против А. Б. и Г. А. Х, за делимично лишење родитељског права.

2.12. Утврђено је да је Градски центар за социјални рад, Одељење у Раковици Другом основном суду у Београду поднео предлог за лишење пословне способности А. Б, 24. фебруара 2014. године.

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

3.1. Повереница за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имала је у виду наводе из притужбе, изјашњења, доказе који су достављени током поступка, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.

Правни оквир

3.2. Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.

3.3. Принцип недискриминације је један од општих принципа Конвенције о правима детета , из којег произлази дужност да се деци обезбеди уживање свих права без дискриминације, односно, без обзира на расу, боју коже, пол, језик, вероисповест, политичко или друго уверење, национално, етничко или социјално порекло, имовинско стање, инвалидитет, рођење или други статус детета, његових родитеља или законских старатеља. Конвенцијом је прописано да је принцип најбољег интереса детета од првенственог значаја у свим активностима које се тичу деце. Одредбом чл. 9. прописано је да ће државе уговорнице обезбедити да дете не буде одвојено од својих родитеља против њихове воље, осим када надлежне власти одреде да је одвајање у најбољем интересу детета, уз судски надзор и у складу са важећим законима и прописаним поступком. Одредбом чл. 18. ст. 2. прописано је да ће стране уговорнице, у циљу гарантовања и унапређивања права из Конвенције, пружити одговарајућу помоћ родитељима или законским старатељима у остваривању одговорности за подизање детета и обезбеђивати развој установа, капацитета и служби за заштиту деце.

3.4. Конвенција о правима особа са инвалидитетом , коју је Република Србија ратификовала, штити особе са инвалидитетом без обзира на врсту или степен тешкоћа, а као једно од основних начела прописано је пoштoвaњe урoђeнoг дoстojaнствa, индивидуaлнe aутoнoмиje и самосталности oсoбa сa инвaлидитeтoм, укључуjући прaвo дa дoнoсe oдлукe o сoпствeним живoтимa. Одредбом чл. 12. Конвенције прописано је да особе са инвалидитетом, између осталог, имају право да пословну способност уживају на једнаким основама као и други грађани и у свим областима, а да ће држава предузети oдгoвaрajућe мeрe дa oсoбaмa сa инвaлидитeтoм oмoгући приступ пoдршци кoja им мoжe бити пoтрeбнa зa oствaривaњe њихoвe пoслoвнe спoсoбнoсти. Такође, држава је у обавези да осигура дa свe мeрe кoje сe oднoсe нa уживaњe пoслoвнe спoсoбнoсти имају oдгoвaрajућe и eфeктивнe мeхaнизмe зaштитe кojи ћe спрeчити злoупoтрeбe, у склaду сa oдрeдбaмa међународног права о људским правима.

3.5. Устав Републике Србије у чл. 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

3.6. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације , којим је прописано да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима.

3.7. Законом о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом прописано је да орган јавне власти не сме својом радњом или пропуштањем вршити дискриминацију особа са инвалидитетом. Одредбом чл. 30. ст. 2. т. 3. прописано је да се дискриминацијом у вези са брачним и породичним односом сматра постављање посебних услова особама са инвалидитетом за вршење родитељског права.

3.8. Одредбом чл. 60. Породичног закона прописано је да дете има право да живи са родитељима и право да се родитељи о њему старају пре свих других, да право детета да живи са родитељима може бити ограничено само судском одлуком када је то у најбољем интересу детета, а суд одлуку о одвајању детета од родитеља може донети ако постоје разлози да се родитељ потпуно или делимично лиши родитељског права или у случају насиља у породици.

Анализа навода из изјашњења и доказа са аспекта антидискриминационих прописа

3.9. Имајући у виду предмет притужбе и надлежност Повереника за заштиту равноправности, у овом поступку задатак Поверенице био је да испита да ли је Центар за социјални рад, Одељење у Раковици доношењем одлуке о обезбеђењу смештаја у Центар за заштиту одојчади, деце и омладине у Београду и стављања под непосредно старатељство Цента за социјални рад малолетног детета, дискриминаторно поступио према А. и Г. А. Х. Такође, имајући у виду да је Центар за социјални рад, Одељење у Раковици решењем од 20. фебруара 2014. године, А. Б. ставио под привремено старатељство и пред надлежним судом покренуо поступак за лишење пословне способности, Повереница указује да је, с обзиром на предмет и садржину притужбе, потребно испитати да ли само покретање овог поступка представља акт дискриминације А. Б. на основу њеног инвалидитета, као и да ли је због покретања овог поступка, малолетна ћерка А. Б. и Г. А. Х. стављена под непосредно старатељство Центра за социјални рад.

3.10. Ово испитивање најпре подразумева сагледавање временског следа догађаја и свих објективних и субјективних околности које су постојале у време доношења одлуке о постављању привременог старатеља и покретању поступка за лишење пословне способности, као и анализу чињеница на којима је Центар за социјални рад засновао своју одлуку, тј. проценио да је потребно покренути поступак за лишење пословне способности А. Б. С тим у вези, Повереница је анализирала све аргументе који су наведени у решењу, изјашњењу и допуни изјашњења.

3.11. Имајући у виду да су притужбе поднете због дискриминаторног поступања Центра за социјални рад Раковица, према правилима о терету доказивања дискриминације из чл. 45. Закона о забрани дискриминације, у конкретном поступку подносиоци притужбе су дужан да учини вероватним акте дискриминације, док на Центру за социјални рад Раковица лежи терет доказивања да начело једнакости није повређено. Повереница указује да је ratio посебних правила о терету доказивања у случајевима дискриминације олакшавање доказивања дискриминације како би се обезбедила делотворна заштите од дискриминације, с обзиром да се дискриминација, по правилу, не врши отворено, већ се прикрива и правда разним изговорима, а некада је последица начина мишљења, предрасуда и стереотипа којих нису свесни ни сами извршиоци дискриминације. Управо из ових разлога, за постојање дискриминације није од значаја намера да се она врши, нити непостојање кривице за извршену дискриминацију ослобађања њеног извршиоца од одговорности.

3.12. Према утврђеном чињеничном стању, А. Б. се води у евиденцији Центра за социјални рад, Одељење у Раковици од априла 2013. године, када се центру обратила захтевом за материјалну помоћ. Према наводима из изјашњења, том приликом је отворен захтев за заштиту пунолетног лица, с обзиром да је пријемни радник приметио да А. делује као лице са потешкоћама у функционисању. На захтев Центра за социјални рад, А. је доставила и медицинску документацију којом је располагала, а која се односи на период раног детињства и то: налазе неуропсихијатра од 3. децембра 1993. године и 25. марта 1994. године, као и налаз и мишљење психолога од 27. децембра 2012. године, у којем је наведено да А. има интелектуално функционисање у оквирима „лаке менталне ретардације“. Такође, центру је доставила и решење Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, којим је одбијен њен захтев за остваривање права на породичну пензију, с обзиром да је према налазу органа вештачења „способна да у оквиру својих интелектуалних способности адекватно одговори захтевима радне заједнице.“ Центар за социјални рад Раковица, на основу сазнања да А. нема приходе и на основу достављених доказа, признао јој је фебруара 2014. године, право на једнократну новчану помоћ у износу од 10.000,00 динара. Том приликом, стручни тим ГЦСР заузео је став да треба покренути „поступак за процену пословне способности“ А. Б. и одредити јој привременог старатеља, који ће заступати њена права и интересе. Након тога је надлежном суду поднет предлог за лишење пословне способности А. Б.

У изјашњењу је наведено да је оваква одлука донета „након спроведеног стручног поступка, доступне медицинске документације, налаза психолога из 2012. године, који је рађен за потребе остваривања права на пензију, опсервације стручног тима Одељења Раковица који процењују да А. „не може самостално да штити своја права и интересе, да А, као и њен супруг не пружају адекватну сарадњу, затим чињенице да А. поступа како Г. каже и да је манипулација њоме могућа, с обзиром да Г. њено здравствено стање препознаје, па минимализује у зависности од ситуације и његове процене социјалне и секундарне добити у датом тренутку, с обзиром да А. нема адекватну подршку чланова своје примарне породице и с обзиром на бојазан да би се А. могла наћи и у позицији злоупотребе њених осећања због подређеног, пасивног и зависног положаја у партнерској вези“.

Повереница за заштиту равноправности најпре констатује да су у изјашњењу употребљавани појмови и формулације, које не омогућавају да се утврде стварни разлози због којих је ГЦСР заузео став да треба покренути „поступак за процену пословне способности“. Од ГЦСР очекује се да у свом изјашњењу изнесе не само своје стручне оцене и квалификације, већ да наведе конкретне чињенице на основу којих свако може са извесношћу закључити да је став који је ГЦСР заузео заиста основан и утемељен. Због тога се квалификације пре могу схватити као својеврсно етикетирање, а не стручна оцена која је заснована на чињеницама.

Из изјашњења се не може закључити шта значи навод да је „манипулација њоме могућа“, односно, о каквој је манипулацији реч и из ког разлога би се А. манипулисало. Околност да „А. поступа како Г. каже“, потпуно је ирелевантна јер се у патријархалној култури, која је у Србији још увек доминантна, највећи број жена, независно од интелектуалних или других капацитета, знања и способности, повинује жељама својих партнера, што је стручним лицима ГЦСР сигурно познато. Надаље, нејасно је на шта се тачно односи бојазан ГЦСР „да би се А. могла наћи у позицији злоупотребе њених осећања“, посебно ако се има у виду да не постоји адекватна заштита од „злоупотребе осећања“, односно, да они које волимо увек могу „злоупотребити“ наша осећања. При томе, треба имати у виду да у поступку пред ГЦСР није утврђено да се супруг А. Б. не понаша адекватно према њој, а могућност „злоупотребе осећања“ није ни у каквој вези са интелектуалним капацитетима особе. Из изјашњења се не може сазнати и које су то „социјалне и секундарне добити“ које, Г, наводно, остварује препознавањем, односно, минимизирањем здравственог стања А. Нејасно је, такође, и шта тачно значи констатација из изјашњења да „А. и њен супруг не пружају адекватну сарадњу“. Није наведено каква се „сарадња“ од њих очекивала, шта су они то конкретно учинили, односно пропустили да учине, шта су рекли, односно прећутали и сл. на основу чега је закључено да је изостала „адекватна сарадња“. С друге стране, потпуно је нејасно зашто је „адекватна сарадња“ уопште од значаја за одлучивање о томе да ли треба покренути „поступак за процену пословне способности“.

Имајући у виду законске разлоге за лишење пословне способности, сагледавајући аргументе које је ГЦСР изнео у изјашњењу на притужбу, као и навода из образложења решења од 20. фебруара 2014. године, Повереница за заштиту равноправности је мишљења да је одлуку о покретању поступка лишења пословне способности орган старатељства донео првенствено узимајући у обзир чињеницу да је „А. особа чије је интелектуално функционисање на нивоу лаке менталне ретардације“, односно, на основу чињенице да је особа са инвалидитетом.

3.13. Повереница напомиње да је основно овлашћење центара за социјални рад активно пружање помоћи и подршке појединцу и породици, ради побољшања, односно очувања квалитета живота, стварање могућности да самостално живе у друштву, као и омогућавање доступности услуга свима онима којима су потребне, са посебном пажњом усмереном на рањиве групе (деца, старији, особе са инвалидитетом, припадници мањинских група). Међутим, ГЦСР, Одељење у Раковици проценио је да је А, због „неспособности самосталног функционисања“, потребно пружити заштиту, али је у конкретном случају изостала свака врсте подршке.
У вези са тим, Повереница за заштиту равноправности најпре указује да је А. Б. „самостално функционисала“ пре него што се обратила ГЦСР због добијања материјалне помоћи, а сама процена центра да А. није способна да „самостално функционише“ потпуно је неутемељена и необразложена. Такође, осим тврдње ГЦСР да је због „изостанка сарадње са А, односно њеним супругом, изостанка адекватне подршке чланова њене примарне породице, уоченог ризика од високе патронизације у партнерској вези…“, потребно покренути „процену пословне способности“ А. Б, изостало је било какво образложење стручног рада тима ГЦСР, односно, предузетих мера. На крају, стручни тим ГЦСР, Одељења у Раковици процењује да је због ограничених интелектуалних капацитета А. Б, у њеном најбољем интересу да јој се одузме пословна способност. С аспекта Закона о забрани дискриминације, може се констатовати да је овакво поступање ГЦСР, Одељења Раковица, супротно принципу забране дискриминације особа са инвалидитетом.

Приликом заузимања оваквог става, Повереница је имала у виду да је пословна способност право свих људи, укључујући и особе са инвалидитетом. Она обухвата способност да се буде носилац права и учесник у правном систему и кључ је пуне партиципације особа са инвалидитетом у друштву. Одредбама члана 12. Конвенције о правима особа са инвалидитетом, потврђено је право особа са инвалидитетом да буду признате као личности пред законом и да уживају пословну способност на једнаким основама са другима, у свим областима живота. Одредбама става 3. овог члана прописано је да све државе уговорнице имају обавезу да обезбеде приступ подршци у остваривању пословне способности. Државе се морају уздржавати од лишавања пословне способности особа са инвалидитетом и уместо тога морају омогућити особама са инвалидитетом приступ подршци, која може бити неопходна за доношење одлука које имају правно дејство. Подршка у остваривању пословне способности мора поштовати права, вољу и жеље особа са инвалидитетом и никада не сме довести до заменског одлучивања, односно до тога да старатељ доноси одлуку уместо особе са инвалидитетом. Врста и обим подршке могу значајно да варирају од једне особе до друге, услед разноликости особа са инвалидитетом, што је у складу са одредбама чл. 3. Конвенције којим се успоставља „поштовање разлика и прихватање особа са инвалидитетом као дела људске различитости и човечанства“, што је један од основних принципа ове конвенције. У свако доба, укључујући и кризне ситуације, мора се поштовати лична аутономија и способност особе са инвалидитетом да донесе одлуке.

За разумевање значаја пословне способности од важности је указати на Општи коментар бр. 1 на чл. 12. Конвенције о правима особа са инвалидитетом Комитета за права особа са инвалидитетом, у којем је изричито наведено да статус особе са инвалидитетом или постојање неке тешкоће (укључујући и физичке и сензорне проблеме) не сме никада бити основ за лишавање пословне способности или другог права. Због тога Комитет захтева од држава уговорница Конвенције да искорене све праксе којима се крше одредбе чл. 12. Конвенције о правима особа са инвалидитетом, ради обезбеђивања пуне пословне способности особа са инвалидитетом на једнаким основама са другима. Пружајући детаљна објашњења права и обавеза прописаних чл. 12, Комитет истиче да су пословна способност и ментална способност различити концепти. Пословна способност је способност да се имају права и дужности и да се ова права и дужности остварују. Са друге стране, ментална способност односи се на вештине особе да доноси одлуке, које природно варирају од особе до особе и могу бити различите у зависности од бројних фактора, укључујући фактор из околине и друштва. С тим у вези, одредбама члана 12. Конвенције о правима особа са инвалидитетом јасно је прописано да „неразумност ума“ и друге дискриминишуће етикете нису оправдани разлог за лишавање пословне способности, јер претпостављени или стварни недостатак у менталној способности не сме бити коришћен као оправдање за ускраћивање пословне способности.

Повереница за заштиту равноправности указује да је одредбама чл. 5. ове Конвенције забрањена свака врста дискриминације на основу инвалидитета, која је одредбама чл. 2. дефинисана као свака разлика, искључивање или ускраћивање на основу инвалидитета са сврхом или ефектом умањивања или негирања признања, уживања и реализације свих људских права и основних слобода на једнакој основи са другима. Према експлицитном ставу који је Комитет заузео, држава уговорница има могућност да особи ограничи пословну способност у одређеним околностима, али право на једнако признање пред законом и слобода од дискриминације захтевају да када држава ограничава пословну способност, то мора бити на једнакој основи за све особе. Ограничавање пословне способности не сме бити засновано на личним својствима као што су род, раса или инвалидитет, а потреба за подршком и разумним прилагођавањем у доношењу одлука не сме бити разлог за ограничавање пословне способности.

Повереница за заштиту равноправности указује да је ГЦСР, Одељење у Раковици, доношењем одлуке о покретању поступка за лишење пословне способности, у тренутку када је А. признато право на материјално обезбеђење у фебруару 2014. године, поступио и супротно начелу забране дискриминације из чл. 7. Правилника о организацији, нормативима и стандардима рада центра за социјални рад . Наиме, у складу са одредбама овог правилника, центар је дужан да заступа интересе и права корисника и да обезбеди једнак приступ услугама за које је надлежан свим грађанима, независно од етничких, културних, верских, родних или социо-економских разлика, инвалидитета и сексуалне оријентације. У раду са корисницима, непосредно или преко уговора са другим службама, центар неће, на основу припадности из става 1. овог члана: ограничити особу на било који начин у коришћењу услуга, информација, помоћи и правне заштите које пружа центар за социјални рад; односити се на другачији начин према особи у одређивању да ли испуњава критеријуме за коришћење услуге или права; ограничити било ког појединца у могућности да учествује у програмима центра или му омогућити да учествује на другачији начин него другим особама. Супротно свему наведеном, стручни тим ГЦСР проценио је да ће А, због снижених интелектуалних капацитета, заштита бити пружена уколико јој буде одузета пословна способност.

Према одредбама члана 146. став 1. Породичног закона, пунолетна особа која због болести или сметњи у психофизичком развоју није способна за нормално расуђивање те због тога није у стању да се сама стара о себи и заштити својих права и интереса може бити потпуно лишена пословне способности. Иако је ова одредба у супротности са међународним документима које је Република Србија потписала и ратификовала, она је као део позитивног права обавезујућа. Треба, међутим, имати у виду да ГЦСР, Одељење у Раковици, већ приликом доношења одлуке о покретању поступка за лишење пословне способности, био дужан да испита да ли постоје законски разлози за лишење пословне способности и да их, ако постоје, на ваљан начин образложи. Иако о лишењу пословне способности одлучује суд, не треба изгубити из вида да и само покретање и вођење поступка може довести до стигматизације особе о чијој се пословној способности одлучује. ГЦСР, Одељење у Раковици није се, у суштини, ни бавио проценом способности А. Б. за „нормално расуђивање“, односно, проценом да ли њена (не)способност за „нормално расуђивање“ утиче на способност да се сама стара о себи и заштити својих права и интереса.

3.14. Имајући у виду околности конкретног случаја и временски след догађаја и радњи које су сукцесивно предузимане, Повереница за заштиту равноправности заузела је став да је потребно испитати да ли је одлука ГЦСР, Одељење у Раковици да поднесе предлог за лишење пословне способности А. Б, била од утицаја на даље поступање ГЦСР према А. и њеној породици.

3.15. На основу утврђеног чињеничног стања, ГЦСР, Одељење Раковица ангажовао се у раду са А. Б. и Г. А. Х, на захтев КБЗ Земун од 17. јуна 2014. године да се укључи у поступак збрињавања малолетног детета А. и Г, рођеног … године. Према наводима из изјашњења КБЦ Земун и изјаве социјалне раднице, до овог захтева је дошло на основу разговора са А. и Г, када је социјална радница сазнала да је покренут поступак за лишење пословне способности и да је А. стављена под привремено старатељство и извештаја неуролога од 11. јуна 2014. године. У изјашњењу КБЦ Земун наведено је да је ради процене психичког стања А. Б. након порођаја, орган старатељства захтевао од КБЦ Земун обављање психијатријског прегледа А. Б, јер, како је наведено, није постојао ниједан извештај лекара у којем је дефинисана њена дијагноза. Према тврђењу социјалне раднице болнице, с обзиром на чињеницу да се једини неуропсихијатар болнице у том периоду налазио на годишњем одмору, а да је извештај неуропсихијатра био неопходан органу старатељства, преглед А. Б. обављен је у установи „Др Лаза Лазаревић“. У извештају неуропсихијатра од 20. јуна 2014. године, констатована је дијагноза Ф 70 („лака ментална ретардација“), уз савет да А. Б. настави даљу контролу код неуропсихијатра у Дому здравља Вождовац (где се до тада лечила), уз обавезну контролу и бригу надлежног центра за социјални рад, али у овом извештају није препоручено лишење пословне способности, нити је на било који начин указано да А. Б. није у стању да се брине о себи или детету.

3.16. У изјашњењу ГЦСР наведено је да је руководилац Службе за заштиту деце и младих Одељења Раковица формирао стручни тим у саставу: социјални радник, психолог, педагог и правник. Такође, изнете су тврдње да су током мајчиног боравка у породилишту са њом обављени разговори 19. и 24. јуна, у циљу процене њених способности да као примарни родитељ одговори на потребе детета, оцењујући да „брзо прелази са теме на тему и неповезане садржаје“.

Повереница за заштиту равноправности указује да је потпуно нејасно који је родитељ „примаран“, а који „секундаран“, као и на чињеницу да стручни тим ГЦСР није узео у обзир чињеницу да многе жене после порођаја имају измењена понашања, што је и разумљиво, имајући у виду животну промену којој су изложене. Стручно уверење органа старатељства је да је мајка изразито детињаста (инфантилна у понашању), да њен календарски узраст није праћен за тај узраст очекиваним нивоом укупног психичког развоја и да мајка не поседује капацитете за самосталну бригу о детету. Повереница указује да је нејасно на основу којих чињеница је стручни тим проценио родитељске капацитете за бригу о детету, с обзиром да А. Б. није ни била у прилици да оствари своју улогу мајке, нити да развије родитељске компетенције.

ГЦСР наводи и да је приликом разматрања способности родитеља да одговоре на подржавајући саветодавно-терапеутски рад превагнуло становиште према којем мајка не располаже интелектуалним предусловима потребним за успешан третман код породичног терапеута или саветника. Иако су се виђења органа старатељства и родитеља у погледу организовања бриге о детету разликовала, с обзиром да су родитељи сматрали да могу да брину о детету, а закључак стручног тима је био да постоји озбиљан ризик по здравље и безбедност детета уколико би се родитељима омогућило да врше своје родитељске улоге, ГЦСР донео је 26. јуна 2014. године привремени закључак о обезбеђењу смештаја, а дете је из породилишта премештено у Центар за заштиту одојчади, деце и младих у Београду.
Имајући у виду ставове које је центар изнео у прилог тврђењу да А. Б. није у могућности да врши родитељско право и брине о детету, Повереница за заштиту равноправности оцењује да ови ставови нису утемељени. Наиме, у изјашњењу на притужбу а ни током поступка, није достављен ни један доказ који би показао на основу којих чињеница је ГЦСР проценио да постоји озбиљан ризик по здравље и безбедност детета, због чега је дошло до хитног одвајања детета од породице. У конкретном случају, Центар за социјални рад Раковица, између осталог, био је дужан да изврши процену ризика коме је дете изложено, применом одговарајуће матрице ризика или идентификује мере и услуге које могу бити примењене како би се дете заштитило у породици, што у овом поступку није учињено. Поред тога, иако се у изјашњењу наводи да је стручни тим Службе за заштиту деце и младих Одељења Раковица водио процес процене статуса и потреба детета, током поступка није достављен налаз или стручно мишљење овог тима, који би поткрепило наводе да постоје објективне околности због којих дете треба да буде измештено, односно, да постоји ризик по здравље и безбедност детета. Такође, у писаним исказима запослених у ЦСР, које су достављене уз изјашњење, и то: С. Б. А, педагошкиње, С. К, привремене старатељке А. Б, С. Н, социјалне раднице и О. В, привремене старатељке детета, није наведена ни једна чињеница или околности које доводе или би могле да доведу до угрожавања безбедности и здравља малолетног детета. У свим овим исказима запослене су једино негирале наводе из притужбе да су према А. поступиле понижавајуће и увредљиво. Такође, ни у налазу неуропсихијатра од 20. јуна 2014. године није констатована било каква опасност мајке по дете. При томе, Повереница за заштиту равноправности изражава дубоку забринутост због чињенице да је дете одвојено од својих родитеља, након само 15 дана по рођењу, те да је то превише кратак рок да би могле да се адекватно процене родитељске компетенције две особе, које први пут постају родитељи.

Анализом аргумената које је Центар за социјални рад, Одељење Раковица навео у изјашњењу, који се односе на капацитете А. Б. да се самостално брине о детету, може се закључити да је стручни тим органа старатељства овакав став засновао искључиво на личном својству А. Б, инвалидитету, због чега је овакав закључак и поступање органа старатељства супротан начелу забране дискриминације особа са инвалидитетом. Повереница оцењује да је овакво поступање ЦСР последица предрасуда да А. Б, због интелектуалних потешкоћа, није у могућности да се стара о детету. Такође, поводом тврђења да се А. „због интелектуалних предуслова не може пружити подржавајући саветодавно-терапеутски рад“, Повереница за заштиту равноправности констатује да је овај аргумент дискриминаторан, заснован на предрасудама, а њиме се никако не може оправдати овакав закључак органа старатељства. Да је инвалидитет А. Б. био разлог другачијег третмана, односно, основ хитног одузимања детета из породилишта и смештања у установу социјалне заштите, потврђује и чињеница да ЦСР овакву радикалну меру спроводи првенствено у случајевима насиља у породици и злостављања деце, у складу са одредбама Породичног закона и Општег протокола за заштиту деце од злостављања и занемаривања , чега у конкретном случају није било.

3.17. Сагледавајући све чињенице и околности, Повереница за заштиту равноправности је мишљења да Центар за социјални рад, Одељење Раковица није понудио чињенице и доказе на основу којих би се могло закључити да су постојали објективни разлози и озбиљни ризици по безбедност и здравље детета и спровођења хитне мере смештаја у установу социјалне заштите.

3.18. Изјашњавајући се на процену способности старања о детету за Г. А. Х, ЦСР наводи да је процена спроведена на основу три разговора која су са њим обављена у органу старатељства и теренске посете у његовом стану за време боравка мајке и бебе у породилишту. На основу прикупљених података: „да је отац прибавио креветац, постељину и неке основне ствари за бебу, да је стан пренатрпан коферима, а хигијена на нижем нивоу (неокречено, мрачно), да отац у искуству нема бригу о детету ниског календарског узраста и показује снижену сензитивност на значење рутина неге у свакодневној бризи о детету“ закључено је да „отац нема реалистичне представе о нези бебе, некритично говори о интелектуалном и емотивном функционисању мајке“. Такође, у изјашњењу је наведено да према мишљењу психолога „отац нема капацитета да се самостално стара о новорођенчету и испољава озбиљан недостатак емпатије и одговорности у односу на супругу и дете“. Центар за социјални рад, Одељење Раковица наводи да је основни разлог немогућности пружања подршке кроз саветодавно-терапеутски рад Г. А. Х. „игнорисање мајчиних тешкоћа у њеном укупном психичком и социјалном функционисању, тежи социјално пожељним одговорима, у тест ситуацији нагиње дисимулативним одбрамбеним маневрима, не испољава став мотивације за променом који је потребан за учешће у процесу терапијског третмана“.

Ценећи наведене аргументе због којих отац нема капацитете да се стара о детету, Повереница за заштиту равноправности указује да су паушални и да нису утемељени на објективним чињеницама. Током поступка није достављен ни један доказ о постојању објективних разлога на основу којих је ЦСР проценио да постоји озбиљан ризик по здравље и безбедност детета, уколико се повери оцу на старање. Анализом аргумената које је изнео ЦСР може се закључити да је стручни став органа старатељства о очевим способностима бриге и старања о детету заснован на чињеници да је А. Б. нижих интелектуалних способности, те да због њеног личног својства – инвалидитета, ни Г. А. Х. нема капацитета да се стара о детету, наводећи да је „пред органом старатељства испољио ставове и понашања који указују да је његово поверење у мајчине родитељске способности субјективно и са квалитетом игнорисања њених тешкоћа у учењу“. На овај начин ЦСР је дискриминаторно поступио према Г. А. Х. и искључио га из вршења родитељског права, на основу инвалидитета његове супруге А. Б. Поред тога, на основу навода из изјашњења, може се закључити да је орган старатељства при процени о вршењу родитељског права оца негативно ценио чињеницу што Г. А. Х. нема „вештине и искуство да се брине о детету ниског календарског узраста.“ Повереница за заштиту равноправности констатује да су овакве квалификације у потпуности неприхватљиве, неутемељене и нејасне, имајући у виду да је дете одвојено од родитеља након 15 дана од рођења, да није живело са родитељима у заједничком домаћинству, те да није било могуће утврдити вештине родитеља да се о детету брину јер нису имали прилику да се брину о детету. Заиста је забрињавајуће да се од некога ко први пут постаје отац очекује да има „вештине и искуство да се брине о детету ниског календарског узраста“. Те вештине и искуство могу се стећи бригом о детету, уз адекватну подршку, ако је она потребна. Забринутост изазива и то што се, приликом доношења одлуке у погледу могућности Г. А. Х. да се стара о свом детету, узела у обзир и чињеница „да је стан пренатрпан коферима, а хигијена на нижем нивоу (неокречено, мрачно)“. Као што је познато, хиљаде деце данас у Србији одраста у породицама које живе у нехигијенским насељима, често без струје и воде, у подрумским становима без трачка светлости, али то није разлог да се деца одвајају од својих родитеља. Тврђење из изјашњења да Г. А. Х. има „снижену сензитивност на значење рутина неге у свакодневној бризи о детету“ не треба посебно коментарисати јер се оно може сматрати обичном фразом, с обзиром да му је садржина нејасна и да није поткрепљено конкретним чињеницама.

У захтеву за изјашњење, поред осталог, затражено је од Центра за социјални рад Раковица да се изјасни да ли је приликом доношења одлуке о постављању привременог старатеља детету, била од утицаја чињеница да је Г. А. Х. рођен у Сирији, односно, да није држављанин Србије. Поводом овог захтева ЦСР Одељење Раковица, наводи у изјашњењу: „Пријава боравка и регулисан статус стално настањеног странца узети су као релевантни подаци у процењивању очевих родитељских способности. Иако чињеница да је страни држављанин није била од утицаја на одлуку органа старатељства у односу на вршење родитељског права, била је узета у обзир при процени мрежа подршке за оба родитеља, чија је породична заједница процењена као ризична за позицију изолованости у фамилијарној и широј друштвеној средини и са слабом изграђеном подршком непосредног социјалног миљеа“. Повереница за заштиту равноправности констатује да су ови наводи контрадикторни, неутемељени и нејасни, и уједно указује да чињеница да је Г. А. Х. страни држављанин са сталним боравком у Републици Србији не сме да буде од утицаја приликом доношења одлуке о његовим родитељским компетенцијама.

3.19. Сагледавајући све чињенице и околности, ГЦСР, Одељење Раковица није понудио чињенице и доказе на основу којих би се могло закључити да су постојали објективни разлози који би поткрепили наводе о постојању озбиљних ризика по безбедност и здравље детета.

4. МИШЉЕЊЕ

4.1. Доношењем одлуке о одређивању привременог старатеља А. у поступку лишења пословне способности, Центар за социјални рад, Одељење у Раковици прекршио је одредбе Закона о забрани дискриминације.

4.2. Доношењем одлуке о одређивању привременог старатеља малолетном детету А. Б. и Г. А. Х, Центар за социјални рад, Одељење у Раковици прекршио је одредбе Закона о забрани дискриминације.

4.3. Доношењем привременог закључка о обезбеђењу смештаја малолетном детету А. Б. и Г. А. Х. у Центру за заштиту одојчади, деце и омладине у Београду, Центар за социјални рад, Одељење у Раковици прекршио је одредбе Закона о забрани дискриминације.

5. ПРЕПОРУКА

Повереница за заштиту равноправности препоручује ГЦСР, Одељење Раковица:

5.1. Да предузме све потребне мере у циљу отклањања последица дискриминаторног поступања према А. и Г. А. Х.

5.2. Да убудуће не доноси одлуке којима се крше антидискриминациони прописи.

Потребно је да Центар за социјални рад, Одељење Раковица обавести Повереницу за заштиту равноправности о планираним мерама у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

Против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

Сагласно чл. 40. Закона о забрани дискриминације, уколико Центар за социјални рад, Одељење Раковица не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереница за заштиту равноправности ће о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

 

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић


microsoft-word-icon Притужба А. Б. и Г. А. Х. против Градског центра за социјални рад у Београду због дискриминације по основу инвалидитета у области социјалне заштите Преузми


Print Friendly, PDF & Email
Facebook
Twitter
back to top