Притужбa A. ж. ц. прoтив цeнтaрa зa сoциjaлни рaд збoг дискриминaциje пo oснoву имoвнoг стaњa у oблaсти сoциjaлнe зaштитe

бр. 07-00-401/2013-02 датум: 15. 10. 2013.

 

МИШЉЕЊЕ

 

Мишљење је донето у поступку поводом притужби А. ж. ц. из Б. које су поднете против центара за социјални рад из Бојника, Кнића, Куршумлије. Медвеђе, Уба, Ћуприје, Чачка, Бачке Тополе, Бечеја, Титела, Кањиже, Старе Пазове, Зајечара, Прокупља и Ариља. Притужбе су поднете поводом одлука ових центара за социјални рад да на основу критеријума „социо-материјална угроженост“, изместе одређени број деце из породица порекла и обезбеде им смештај у хранитељским породицама. У току поступка није утврђено да је сиромаштво деце и њихових породица био једини критеријум за измештање ове деце из породица порекла и заснивања хранитељства, већ су код већине породице, поред очигледног сиромаштва, постојали и други проблеми који су могли допринети одлуци да се дете/деца сместе у хранитељску породицу. Међутим, евидентно је да центри за социјални рад у својим изјашњењима нису понудили детаљно образложење за своје одлуке о смештају деце у хранитељске породице, већ су изнели само своје стручне квалификације, тако да у појединим случајевима нису сасвим јасни критеријуми за доношење одлука да се „социо-материјално угрожена деца“ сместе у хранитељске породице. У наводима из изјашњења појединих центара уочени су родни стереотипи и предрасуде у односу на жене, односно мајке, приликом заузимања става о њиховим родитељским компетенцијама. Повереница за заштиту равноправности, на основу овлашћења да препоручује органима јавне власти и другим лицима мере за остваривање равноправности, дала је препоруку центрима за социјални рад из Бојника, Кнића, Куршумлије, Медвеђе, Уба, Ћуприје, Чачка, Бачке Тополе, Бечеја, Титела, Кањиже, Старе Пазове, Зајечара, Прокупља и Ариља да приликом доношења одлуке о измештању детета из породица порекла имовно стање, односно, материјална угроженост породице ни у ком случају не буде једини критеријум за смештај деце у породични смештај, те да своје одлуке и мишљења о родитељским компетенцијама мајки не заснивају полазећи од стереотипног „модела“ понашања жена као супруга и мајки. Повереница је препоручила центрима да у погледу деце из корисничке групе „социо-материјално угрожено дете“, која се још увек налазе у хранитељским породицама преиспитају донете одлуке о смештају ове деце и да за одлуку о смештају сваког таквог детета у хранитељску породицу поднесу Повереници за заштиту равноправности детаљно образложење о разлозима на којима је су ове одлуке засноване, као и детаљне податке о мерама подршке и помоћи које су предузели пре доношења одлуке о смештају детета у хранитељску породицу, на основу чега ће Повереница одлучити има ли потребе за предузимањем других законом прописаних мера у циљу спречавања дискриминације.

1. ТОК ПОСТУПКА

1.1. Повереници за заштиту равноправности притужбама се обратила организација цивилног друштва „А. ж. ц.“ из Б, поводом сазнања да су одређени центри за социјални рад у Србији смештали у хранитељске породице децу из тзв. корисничке категорије „дете социо-материјално угрожено“.

1.2. У притужбама је, између осталог, наведено:

– да су подноситељке притужбе, разматрајући Извештај о раду Центара за социјални рад у Србији у 2011. години, уочиле да су неки од центара за социјални рад током 2011. године, сместили 444 деце у породични смештај, односно, сродничку или хранитељску породицу на основу критеријума „социо-материјална угроженост“,
– да Закон о социјалној заштити гарантује право детету на подршку система социјалне заштите у ситуацији када његов родитељ није у стању да се о њему стара без подршке система или ако потреба детета за негом и материјалном сигурношћу превазилази могућност породице,
– да Закон о социјалној заштити право детета на подршку система социјалне заштите не уређује тако да дете то право може да оствари у оквиру своје биолошке породице, односно, ово право је ограничено на тај начин што дете право на бољу подршку може да оствари у породичном смештају (сродничком или хранитељском), те да ова чињеница представља непосредну и системску дискриминацију,
– да центри за социјални рад врше институционалну дискриминацију деце из категорије „социо-материјално угрожено дете“ и чланова њихових породице, те да центри за социјални рад не користе све могућности и ресурсе заједнице како би обезбедили подршку детету у биолошкој породици, већ децу из социо-материјално угрожених породица измештају у породични смештај,
– да су деца из корисничке групе „социо-материјално угрожена деца“ дискриминисана на основу имовног и породичног статуса, а у појединим случајевима и на основу здравственог статуса, инвалидитета и родног статуса родитеља.

1.3. Уз притужбе су достављени дописи које су центри за социјални рад упутили А. ж. ц, као одговоре на захтев за приступ информацијама од јавног значаја.

1.4. Повереница за заштиту равноправности спровела је јединствен поступак, сагласно чл. 117. Закона о општем управном поступку, у вези са чл. 40. ст. 4. Закона о забрани дискриминације, у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности. У складу са чл. 35. ст. 4. и чл. 37. ст. 2. Закона о забрани дискриминације , у току поступка су прибављена изјашњења центара за социјални рад из Бојника, Кнића, Куршумлије, Медвеђе, Уба, Ћуприје, Чачка, Бачке Тополе, Бечеја, Титела, Кањиже, Старе Пазове, Зајечара, Прокупља и Ариља.

1.5. У изјашњењу Центра за социјални рад Бојник, између осталог, наведено је:

– да термин „социо-материјално угрожена породица“ подразумева породице које остварују права из области социјалне заштите, а да термин „деца из социјално-материјално угрожених породица“ означава порекло деце, а не разлоге за њихово измештање из биолошких и смештај у хранитељске породице;
– да је мали број деце коју је Центар за социјални рад Бојник сместио у хранитељске породице, у односу на број грађана и грађанки општине Бојник и економску ситуацију у овој општини;
– да овај ЦСР настоји да пружи максималну подршку биолошким породицама, како би деца остала да живе са својим родитељима, те да се мера издвајања деце из породица и смештаја у хранитељску породицу користи као последња солуција и искључиво у циљу заштите права и интереса детета;
– да је ЦСР Бојник социјално-материјално угроженим породицама, у дужем временском периоду, пружао материјалну подршку, прописану Законом о социјалној заштити, као и помоћ у натури, подршку и медијацију ради остваривања других права, али да локална самоуправа нема могућности за финансирање и других врста помоћи, попут народне кухиње, субвенција и др;
– да се приликом доношења одлуке о издвајању детета из билошке породице врши поступак процене, који подразумева процену стања и потреба деце, а посебно родитељских капацитета (пружање основне неге, осигурање безбедности, емоционална топлина, вођство, границе и стабилност односа);
– да у 2011. години није било реализованих смештаја деце из категорије „социјално-материјално угрожена деца“ у хранитељске породице, док је у 2012. години реализован смештај седморо деце из две породице;
– да се у првом случају ради о петоро деце из једне породице која је корисник права на материјално обезбеђење породице (МОП) од 2005. године без прекида, те да је овој породици у више наврата додељивана једнократна помоћ у новцу и натури. Наведено је да је ЦСР добио информацију да је стање у породици веома лоше, а изласком запослених на терен утврђено је да је самохрани отац отишао у село у потрази за послом, док је о деци бринуо деда стар 70 година. На терену је уочено да су двоје деце трчали голи по дворишту, док је најмлађе, једногодишње дете, било у кревету полуобучено и прљаво. Такође је наведено да је просторија у којој живи ова породица била у веома лошем хигијенском стању и недовољно опремљена. Отац је након неколико дана, у разговору са запосленима ЦСР који су га упозорили да недовољно брине о деци, затражио да орган старатељства збрине децу у неку од хранитељских породица, јер није „у стању да им пружи адекватну негу“. Након извршене процене, ЦСР је одлучио да децу смести у хранитељску породицу;
– да се у другом случају ради о близанцима, које је мајка након рођења напустила и да су запослени ЦСР проценили да мајка нема капацитет да прихвати новорођену децу, са чиме се мајка сагласила. Деца су смештена у хранитељску породицу, а у току је и поступак њиховог усвојења. Наведено је да је мајка близанаца самохрана мајка која већ брине о седморо деце, од 2005. године је корисница права на МОП, права на увећану новчану социјалну помоћ, те је овој породици у више наврата додељивана једнократна новчана помоћ и помоћ у натури;
– да су свој деци, коју је ЦСР Бојник сместио у хранитељске породице, била угрожена права прописана Конвенцијом о правима детета.

1.6. У изјашњењу Центра за социјални рад Ариље, између осталог, наведено је:

– да је ЦСР Ариље у току 2011. године, сместио двоје деце из једне биолошке породице у хранитељску породицу, односно, да су деца након престанка заједнице живота родитеља, живела са мајком која је незапослена и без подршке и помоћи оца деце, који није давао допринос њиховом издржавању. ЦСР Ариље обезбедио је овој породици право на МОП, подршку кроз једнократне новчане помоћи, подршку у санирању партнерских односа родитеља, као и праћење вршења родитељског права. Након кратког реуспостављања заједнице живота родитеља, мајка је напустила децу и није показивала спремност да преузме бригу о њима, те је оцу пружена подршка у виду једнократне новчане помоћи. Међутим, ЦСР је утврдио да отац занемарује родитељско право тако што није водио рачуна да деца редовно похађају школу, није бринуо о њиховој хигијени, исхрани, задовољавању здравствених потреба и безбедности, нарочито од тренутка када је лишен слободе, а деца остала без родитељског старања. Након спроведене процене, ЦСР је одлучио да децу смести у хранитељску породицу како би им се обезбедило право на несметан раст и развој. Након смештаја деце у хранитељску породицу настављен је рад са родитељима, који су наставили заједницу живота и обезбедили стабилно запослење, те деца од средине 2012. године поново живе у биолошкој породици;
– да приликом обраде података за годишњи извештај Републичког завода за социјалну заштиту, односно, приликом дефинисања разлога за измештање наведене деце, ЦСР је користио компјутерски програм и табеле, те је том приликом изабран критеријум „социо-материјална угроженост“, јер је први евидентиран, али да су могли бити изабрани и други критеријуми, с обзиром да су у тренутку измештања деца била без родитељског старања.

1.6. У изјашњењу Центра за социјални рад Уб наведено је:

– да ЦСР у Убу више нема деце из категорије „социјално материјално угрожена деца“ која су у хранитељским породицама, јер је двоје деце враћено у биолошку породицу, а треће је у поступку повратка.

1.7. У изјашњењу Центра за социјални рад Чачак, између осталог, наведено је:

– да ЦСР Чачак није извршио дискриминацију деце која су смештена у хранитељске породице, јер се руководио принципом да је „социо-материјална угроженост“ само један од критеријума за смештај деце, али не и једини, односно, да ЦСР пре доношења одлуке о смештају детета у хранитељску породицу, ради саветодавно са биолошком породицом, пружа материјалну помоћ, прати вршење родитељских дужности и по потреби изриче мере корективног надзора;
– да се дете сматра „социјално-материјално угроженим“ онда када у биолошкој породици, и поред помоћи породици, у складу са материјалним могућностима друштва и локалне заједнице, родитељи занемаре основне потребе детета, тако да доведу у питање и његов биолошки опстанак;
– да уколико се искористе све расположиве мере а стање не поправи, односно, деца буду и даље занемарена и њихов развој је угрожен у билошкој породици, деца се измештају у хранитељске породице, што представља привремени вид породично-правне заштите. Наиме, ЦСР Чачак је навео да се и након измештања деце у хранитељске породице наставља рад са биолошком породицом и децом, како би се деца у догледно време вратила у биолошку породицу;
– да су родитељи деце која су смештена у хранитељске породице корисници новчане социјалне помоћи и других врста помоћи које даје град Чачак, као што су: једнократне ванредне новчане помоћи, права на делимичну накнаду комуналних услуга, право на накнаду трошкова школовања деце, помоћ у натури итд.

1.8. У изјашњењу Центра за социјални рад за општине Жабаљ и Тител „Солидарност“ Жабаљ, између осталог, наведено је:

– да је тачно да је одељење овог ЦСР у Тителу, током 2011. године, збринуло породичним смештајем два детета, али да социо-материјална угроженост није била једини разлог за њихово измештање из билошких породица;
– да мајка првог детета, смештеног у хранитељску породицу, услед „менталног дефицита“ није била у стању да препозна потребе тек рођеног детета, те је поред лоших стамбених услова, мајка заказивала у више сегмената родитељства, односно, није адекватно хранила дете, одржавала хигијену простора и детета, те је дете, због нарушеног здравственог стања, било и хоспитализовано. Након стручне процене, ЦСР је проценио да је у интересу детета да буде смештено у хранитељску породицу, са чиме су се родитељи сагласили. Током боравка детета у хранитељској породици, родитељи су у само два наврата посетили дете и нису искористили помоћ и подршку ЦСР за израду личне документације. ЦСР је овакво понашање родитеља оценио као занемаривање родитељских дужности, те је покренут поступак лишења родитељског права;
– да се мајка другог детета које је смештено у хранитељску породицу, обратила ЦСР и истакла да не поседује родитељске капацитете за бригу о детету, те да нема ништа против да дете буде дато на усвојење. ЦСР је покушао да мајци пружи помоћ у ојачавању њених родитељских компетенција, али је она засновала ванбрачну заједницу, добила дете и правдала немогућност бриге о првом детету страхом да би на тај начин нарушила складне односе у новој породици. Такође се сагласила да ЦСР покрене поступак усвојења њеног детета;
– да разлози за измештање деце из биолошких породица и смештање у хранитељске породице представљају скуп различитих околности, али да у табелама Републичког завода за социјалну заштиту, није било могућности да се ЦСР определи за више разлога смештаја деце, те да центри често, када постоји и елемент социјално-материјалне угрожености, обележе овај критеријум.

1.9. У изјашњењу Центра за социјални рад за општине Бачка Топола и Мали Иђош, између осталог, наведено је:

– да допис који је ЦСР упутио Аутономном женском центру о деци на породичном смештају, из категорије „социо-материјално угрожено дете“, садржи само најосновније податке о стању у биолошкој породици ове деце, те да ЦСР за општине Бачка Топола и Мали Иђош у овом допису није навео информације о родитељским компетенцијама, праћењу и подршци биолошким породицама да побољшају услове животе и родитељске вештине;
– да деца из социо-материјално угрожених породица нису измештана само зато што живе у лошим материјалним условима, већ и због недостатка потребног степена одговорности родитеља да, уз подршку, побољшају услове живота и родитељску функционалност, како би могли да задовоље основне и развојне потребе деце;
– да су све породице чија су деца смештена у хранитељске породице биле активни корисници права из социјалне заштите, других права у надлежности локалне самоуправе, једнократне новчане помоћи, финансирања школске ужине, народне кухиње, огрева, помоћи Црвеног крста, као и да им је пружена подршка за оснаживање родитељских компетенција;
– да се измештање деце из биолошких породица користи као крајња мера у случају када, и поред материјалне и нематеријалне помоћи, деци буде угрожено задовољавање основних потреба, те да су сва деца била грубо занемарена или остављена;
– да се приликом одређивања категорије којој корисник социјалне заштите припада, примењивао приступ који се базирао на одређивању доминантне категорије којој корисник припада, те да су деца сврстана у категорију „социо-материјално угрожена“, јер су њихови родитељи корисници социјалне помоћи.

1.10. У изјашњењу Центра за социјални рад Бечеј, између осталог, наведено је:

– да је ЦСР Бечеј у извештају за 2011. годину изнео податке о седморо „социо-материјално угрожене“ деце која су смештена у хранитељске породице;
– да је четворо деце измештено из биолошке породице јер их је мајка оставила у ЦСР, под изговором да не може да им обезбеди основне услове за живот. Наведено је да је мајка од раније позната запосленима у ЦСР, односно, да је често добијала материјалну и саветодавну помоћ, али је наставила да често мења место боравка, била је некритична у односу на своје понашање према најстаријој кћерки, често је мењала партнере који су били физички агресивни према њој, занемаривала је егзистенцијалне потребе и здравље деце, те се није придржавала договора и савета запослених у ЦСР;
– да је ЦСР Бечеј, према родитељима троје деце, која су измештена из биолошке породице, покренуо поступак за лишавање родитељског права, јер се отац деце налази на издржавању затворске казне због силовања малолетне девојчице, док је мајка у ЦСР изјавила да нема материјалне могућности да брине о деци. ЦСР Бечеј наводи да је мајка деце примала социјалну помоћ и дечији додатак, али да је поред свих покушаја запослених у ЦСР да је оснаже у родитељској улози, била изричита у свом ставу да не може и не жели да брине о деци;
– да родитељи ово седморо деце јесу из категорије социо-материјално угрожених породица, али да овај вид њихове угрожености није био разлог за смештање деце у хранитељске породице, већ су заправо родитељи, својим особинама и поступцима, довели у питање живот и здравље деце;
– да су се запослени у ЦСР, у тренутку смештаја деце у хранитељске породице, руководили њиховим најбољим интересом, јер су у питању деца о којима родитељи нису желели да брину, већ су обе мајке дале сагласност за заснивање хранитељства.

1.11. У изјашњењу Центра за социјални рад „Топлица“ Прокупље, између осталог, наведено је:

– да су разлози за измештање деце из биолошких породица и њихов смештај у хранитељске породице многобројни;
– да ЦСР покушава да пружањем психосоцијалне и материјалне подршке ојача капацитет родитеља, па тек уколико предузете мере и активности не дају позитивне резултате, ЦСР приступа пружању услуга породичног смештаја;
– да сва деца коју је ЦСР из Прокупља сместио у хранитељске породице, а која су у извештају категоризована као „социо-материјално угрожена деца“, нису измештена само због овог критеријума, јер сиромаштво породице не може да буде једини критеријум за измештање деце из њихових биолошких породица;
– да су деца измештана из породица у којима нису имала елементарне услове за живот, родитељи нису адекватно бринули о њима и несавесно су вршили родитељске дужности;
– да су се попуњавајући апликацију за Репубички завод за социјално осигурање, одлучили за опцију „дете социо-материјално угрожено“ иако су код ове деце постојали и други елементи, односно, разлози за измештање;
– да је свим биолошким породицама, из којих су деца измештена, пружена сва неопходна помоћ и заштита у циљу оснаживања породице, односно, наведене породице остварују право на социјалну помоћ, једнократне помоћи, помоћ у натури и сл.

1.12. У изјашњењу Центра за социјални рад „Ћуприја“ у Ћуприји, између осталог, наведено је:

– да се у извештају ЦСР Ћуприја поткрала грешка, јер овај ЦСР током 2011. године није имао децу која су смештена у хранитељске породице на основу критеријума „социо-материјална угроженост“, односно, непосредни повод за измештање деце из биолошке и смештај у хранитељске породице никада није био из материјалних разлога;
– да су деца за коју је наведено у извештају ЦСР Ћуприја да су смештена у хранитељску породицу, на основу овог критеријума, након смрти мајке остали да живе са оцем који је био и остао дисфункционалан, пасиван и инертан. Стога, ЦСР Ћуприја наводи да је једини начин да се заштите витални интереси деце био њихов смештај у хранитељску породицу, односно, непосредни повод за измештање ове деце није био искључиво материјалне природе.

1.13. У изјашњењу Центра за социјални рад Зајечар, између осталог, наведено је:

– да је приликом израде годишњег извештаја ЦСР Зајечар за 2011. годину дошло до грешке када је наведено да је једно дете измештено из биолошке и смештено у хранитељску породицу због социо-материјалне угрожености;
– да је ово дете измештено из биолошке породице, која је била прималац социјалне помоћи, након извршене процене ЦСР. Наиме, током процене, ЦСР је утврдио да су занемарене основне животне потребе детета, односно, детету није пружена адекватна здравствена заштита и родитељи нису разумели и препознали дечије потребе услед ниских родитељских капацитета. ЦСР је навео да су родитељи правоснажном судском одлуком потпуно лишени родитељског права;
– да ЦСР Зајечар измешта децу из биолошких породица и спроводи смештај у хранитељске, у највећем броју случајева, због занемаривања и злостављања деце, спречености родитеља да врше родитељско право и у случајевима када су родитељи преминули, лишени родитељског права или су напустили децу.

1.14. У изјашњењу Центра за социјални рад Стара Пазова, између осталог, наведено је:

– да деца која су на породичном смештају на основу критеријума „социо-материјална угроженост“ нису смештена током 2011. године, већ су збринута на овај начин раније;
– да се запослени ЦСР Стара Пазова, приликом сумирања података за годишњи извештај, опредељују за доминантан критеријум на основу кога је дете смештено, иако је код највећег броја деце разлог за измештање из биолошке породице комбинација више фактора;
– да је четворо деце из исте породице смештено у хранитељску породицу након што их је отац оставио, у зимском периоду и касним вечерњим часовима, испред мајчине куће, са којом до тада нису живели. Наведено је да деца током боравка код оца, нису имала задовољене основне потребе (храна, хигијена), нису редовно одлазила у школу, отац је злоупотребљавао алкохол и у алкохолисаном стању се непримерено понашао. Мајка деце је живела са партнером у соби од око 6 м2 и децу је сместила у прихватилиште. ЦСР је донео одлуку о смештају деце у хранитељску породицу, опредељен првенствено одсуством минималних стамбених услова у новој породици мајке, али и узимајући у обзир да су деца током боравка код оца била „у ризику од занемаривања“. Наведено је да мајка и даље нема услове да прихвати сву децу, остварује контакт са њима наизменично, те да је само најстарији син започео живот са мајком. Породица мајке је повремени корисник новчане социјалне помоћи, а партнер мајке се бави сакупљањем секундарних сировина;
– да је троје деце, која су такође смештена у хранитељску породицу, живело са мајком која је била корисница права на новчану помоћ, дечији и родитељски додатак, помоћ за огрев и књиге, донације и сл. ЦСР је имао сазнања да мајка не обезбеђује детету које има срчане сметње здравствене прегледе, да кућа у којој живе је хигијенски запуштена, без покућства, а мајка је очекивала рођење шестог детета. Мајка није имала план код кога или са ким ће боравити деца током њеног боравка у болници ради порођаја, чиме су деца доведена у ситуацију да су им, због њиховог узраста, били угрожени безбедност и здравље. Стога, пре одласка у болницу мајка је дала сагласност да деца буду смештена у хранитељску породицу. Након порођаја, мајка је засновала заједницу живота са партнером, на територији друге општине, где станује са својим и партнеровим дететом из претходне везе, те очекује рођење детета и, како је навела у изјави датој запосленима у ЦСР Стара Пазова, нема могућности да ради на стварању услова за преузимање бриге о деци која се налазе у хранитељској породици. Истакнуто је да у случају да је мајка имала повољније стамбене услове, не би дошло до измештања деце из биолошке породице, већ да би се могла пружити подршка мајци у бризи и старању око деце, уз организовање различитих услуга у заједници;
– да ЦСР Стара Пазова није извршио дискриминацију деце с обзиром да су родитељи учествовали у поступку збрињавања деце, односно, иницирали су и саглашавали се са поступком збрињавања деце. Осим тога, деца су учествовала у целом поступку збрињавања. Наведено је и да би одлагање примене услуге породичног смештаја могло довести до угрожавања основних потреба деце и бескућништва, односно, до угрожавања здравља и безбедности;
– да су мајке, чија су деца смештена у хранитељске породице, којим случајем изразиле спремност да преузму бригу о деци, локална самоуправа је могла да размотри могућност да овим породицама обезбеди новчану накнаду за плаћање најамнине стана. Међутим, обе мајке су одлучиле да остану на територији општина у којима су се настаниле са својим новим партнерима, те да брину искључиво о деци коју су родиле у тим везама.

1.15. У изјашњењу Центра за социјални рад Медвеђа, између осталог, наведено је:

– да је ЦСР Медвеђа 2011. године имао евидентирана четири детета, смештена у хранитељске породице, на основу критеријума социо-материјална угроженост;
– да се ЦСР Медвеђа, приликом одлучивања о смештају деце у хранитељске породице, руководио најбољим интересом деце и релевантним прописима, а да су биолошке породице из којх су деца измештена корисници услуга из надлежности ЦСР;
– да је ЦСР сместио у хранитељску породицу девојчицу коју је Комисија за разврставање деце са сметњама у развоју разврстала у категорију „лаке менталне ометености“, како би наставила школовање у Школи за основно и средње образовање у Лесковцу. Биолошка породица ове девојчице је социо-материјално угрожена, 2001. године им је додељен стан, посредством немачке хуманитарне организације, повремено користе једнократне новчане помоћи, помоћ у натури, храну из народне кухиње, повремене хигијенске пакете, а од ове године остварују право и на социјалну помоћ;
– да је дечак, кога је Комисија за разврставање деце са сметњама у развоју разврстала у категорију „лаке менталне ометености“, живео са мајком и очухом у условима који не задовољавају основне критеријуме за становањем. Очух је запослен, али не прима лични доходак због стечаја послодавца, не остварују право на МОП, већ само на повремене једнократне помоћи у новцу и натури. Дечак је измештен из биолошке породице ради школовања у Школи за основно и средње образовање у Лесковцу. Наведено је да је дечак сваког јутра пешачио по сат времена кроз шуму до најближе аутобуске станице, те је након доласка у Медвеђу више од 4 сата боравио на улици, скитао и био препуштен сам себи;
– да је у хранитељску породицу смештен и дечак који је живео са мајком и бабом, након психијатријског обољења мајке и немогућности бабе да се брине о њему, дечак је измештен из биолошке породице;
– да је у хранитељску породицу био смештен и дечак чија се мајка удала и оставила га са бабом и дедом. Након дедине смрти, баба услед својих година и нарушеног здравственог стања, више није била у могућности да се стара о њему. Овај дечак од прошле године више није у хранитељској породици, сачињен је план за његово осамостаљивање и тренутно је почео да обавља послове везане за јавне радове.

1.16. У изјашњењу Центра за социјални рад „Боровњак“ из Куршумлије, између осталог, наведено је:

– да је ЦСР из Куршумлије у извештају за 2011. годину заиста навео да се током те године, на основу критеријума социо-материјална угроженост, четворо деце налазило на смештају у хранитељским породицама. Међутим, истакнуто је да се овакав податак нашао у извештају јер је сачињање извештаја захтевало опредељење за само један критеријум;
– да су ретки случајеви у којима би деца могла да се разврстају у једну групу, јер су у питању деца која потичу из породица које имају вишеструке и дуготрајне проблеме;
– да је општина Куршумлија сиромашна општина и да нема могућности да се породицама пружи помоћ ван постојећих институционализованих начина;
– да је четворо деце поменуте у извештају о раду за 2011. годину, могло и да се сврста у категорију „занемарена или у ризику од занемаривања“, јер нису измештена из биолошких породица само због социо-материјалних прилика;
– да су у питању деца која су издвојена из биолошких породица зато што родитељи због здравствених разлога или ниских интелектуалних способности нису били у могућности да се брину о њима; да је једно од деце издвојено из биолошке породице јер мајка због свог начина живота није на адекватан начин задовољавала развојне потребе детета, те је дететов развој био у ризику; а такође се наводи и пример детета које је мајка водила са собом у скитњу, а отац није имао компетенције да се због узраста детета брине о њему, међутим, за ово дете је тренутно у току реализација планираног повратка у породицу.

1.17. У изјашњењу Центра за социјални рад Кањижа, између осталог, наведено је:

– да је притужба неоснована јер ни једно дете са територије општине Кањижа није издвојено из биолошке породице само на основу социо-материјалног статуса, већ и због занемаривања родитељског права, односно, спречености родитеља да врше родитељске дужности; напуштања породице од стране једног или оба родитеља; породичних конфликата и злостављања деце;
– да је ЦСР Кањижа пружао материјалну подршку родитељима у виду новчане социјалне помоћи, једнократне помоћи за огрев, храну и друге потребе, саветодавног рада и теренских посета стручних радника, али да родитељи и поред овакве помоћи и подршке нису били оспособљени за вршење родитељске улоге.

1.18. Повереница за заштиту равноправности упутила је Центру за социјални рад Кнић захтев да се у року од 15 дана изјасни о основаности притужбе. Међутим, ЦСР Кнић није послао изјашњење у предвиђеном року, иако му је допис уредно достављен.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

2.1. У току поступка утврђено је да је Републички завод за социјалну заштиту 2011. године припремио „Извештај о раду центара за социјални рад у Србији у 2011. години“. Овај извештај настао је на основу „аналитичког и дескриптивног приступа извештајима о раду“ центара за социјални рад а подаци су прикупљани путем обрасца који је достављен одговарајућим службама у свим ЦСР. Образац се састојао од 126 табела, те је Републички завод за социјалну заштиту констатовао да су се у прикупљању података „јавиле и одређене тешкоће“, јер се „показало да, по правилу, ЦСР не врши проверу података које шаље, него, извештај шаље без претходне провере…“. Утврђено је да се извештај састоји од три дела: 1) центри за социјални рад у Србији (радници/е, организација, радни простор и опрема итд.); 2) корисници и клијенти ЦСР (деца, млади, одрасли и старији корисници, карактеристике неких корисничких група) и 3) послови ЦСР.

2.2. Увидом у „Извештај о раду центара за социјални рад у Србији у 2011. години“ (у даљем тексту: Извештај), утврђено је да су подаци о деци на смештају у установама социјалне заштите или хранитељским породицама сврстани у други део извештаја, који се односи на децу кориснике ЦСР. У Извештају је наведено да, према Закону о социјалној заштити, услуге смештаја подразумевају смештај у сродничку или хранитељску породицу, домски смештај, смештај у прихватилишта и друге врсте смештаја. У наставку Извештаја, који обрађује смештај деце и младих, разврстане су различите категорије деце на смештају и саме врсте смештаја на основу, између осталог, узраста деце, евентуалне примене и врсте мера старатељске заштите, врсте установа у које су деца смештена, разлозима престанка смештаја деце, дужини боравка у установи за смештај, те су наведене и побројане корисничке групе деце на породичном смештају/хранитељству. Као корисничке групе деце на породичном смештају/хранитељству наведене су следеће групе и број деце у овим групама: 1) дете које је занемарено или у ризику од занемаривања (3666 деце), 2) дете жртва насиља (216 деце), 3) дете са проблемима у понашању (78 деце), 4) дете чији се родитељи споре око начина вршења родитељског права (44 деце) и 5) дете социо-материјално угрожено (444 деце). У Извештају је констатовано да се „може уочити да је међу децом на породичном смештају најприсутнија корисничка група деце која су занемарена или су у ризику од занемаривања (82,4%), док су остале корисничке групе заступљене у мањој мери“.

2.3. Увидом у прилоге које је доставио А. ж. ц. утврђено је да су се представнице АЖЦ, након увида у Извештај, обратиле Републичком заводу за социјалну заштиту и затражиле информацију у којим ЦСР у Србији су деца из корисничке групе „социо-материјално угрожена деца“ смештена у породични смештај. АЖЦ је од Завода добило списак 57 ЦСР који имају на евиденцији ову корисничку групу, па је центрима упућен захтев за слободан приступ информацијама од јавног значаја, којим су тражене информације о полу и годишту деце; појашњењу конкретних услова живота деце која су сврстана у категорију „социо-материјална угроженост“; ближе податке о породици порекла деце, са посебним освртом на то да ли се ради о једнородитељској породици или породици чији чланови припадају некој од националних мањина. Утврђено је да из 17 ЦСР нису добијени подаци (Бољевац, Крупањ, Неготин, Алибунар, Бачка Паланка, Рума, Србобран и Шид), док су четири ЦСР обавестила АЖЦ да из различитих разлога нису у могућности да доставе тражене податке или да се ради о грешци у евиденцији (Крушевац, Нови Сад, Бачки Петровац и Лозница).

2.4. Анализом и упоређивањем дописа које су ЦСР доставили АЖЦ-у и изјашњења на притужбу које су центри доставили, утврђене су разлике у садржини и самом начину презентовања тражених информација. Наиме, одговори дати АЖЦ-у били су често штури, без детаљнијег објашњења самих околности живота деце у породици порекла, мерама које је ЦСР предузео пре доношења одлуке о измештању деце, као и без навођења разлога због којих су деца сврстана у категорију „дете социо-материјално угрожено“. Тако, нпр. у изјашњењу ЦСР за општине Бачка Топола и Мали Иђош наведено је да допис „овог ЦСР од 15. јануара 2013. године, који смо проследили Аутономном женском центру у Београду о деци на породичном смештају, из категорије социо-материјално угрожено, садржи најосновније податке о стању у породици порекла малолетне деце, са подацима о основним условима (материјалним и стамбеним) у којима су деца живела. Нису наведене информације о родитељским компетенцијама и периоду праћења, као и подршке биолошким породицама да побољшају своје услове, као и родитељске вештине и способности да адекватно задовоље потребе деце.“

2.5. Увидом у изјашњења ЦСР утврђено је и да су центри, приликом попуњавања табела у обрасцима Републичког завода за социјално осигурање, уписујући корисничку групу деце на породичном смештају, имали опцију да се одлуче само за једну корисничку групу, односно, сам компјутерски програм није омогућавао запосленима у ЦСР да се одлуче за више корисничких група, тј. разлога због којих су деца измештена из породице порекла и упућена на породични смештај. Тако, примера ради, ЦСР за општине Жабаљ и Тител „Солидарност“ напомиње да „приликом измештања деце из својих биолошких породица и збрињавања у хранитељске породице, често разлози леже у више различитих околности, међутим, у табелама које се попуњавају у оквиру извештавања о раду за претходну годину (одакле су и узети подаци од стране подносиоца притужбе) није остављена могућност да се определи истовремено за више разлога смештаја, те центри често, када постоје елементи социјално-материјалне угрожености (и поред чињенице да постоје и друге околности) управо тај и обележе“. Поред тога, ЦСР Стара Пазова наводи „ради прецизности у извештавању – приликом сумирања података за годишњи извештај – опредељујемо се да се за свако појединачно дете на смештају наведе доминантан критеријум на основу кога је дете смештено, иако је код највећег броја деце разлог измештања из биолошке породице, заправо, садејство више фактора.“

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

3.1. Повереница за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имала је у виду наводе из притужби са прилозима и изјашњења центара за социјални рад.

Правни оквир

3.2. Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.

3.3. Повереница за заштиту равноправности најпре констатује да је Република Србија 1990. године ратификовала Конвенцију о правима детета , која у чл. 9. ст. 1. предвиђа да ће државе уговорнице обезбедити да дете не буде одвојено од својих родитеља против њихове воље, осим када надлежне власти, уз судски надзор, одреде у складу са важећим законом и поступком, да је такво одвајање у најбољем интересу детета. Таква одлука може бити неопходна у одређеном случају, као нпр. ако родитељи злостављају или занемарују дете или живе одвојено, па се мора донети одлука о месту становања детета. Чл. 18. ст. 2. прописано је да ће стране уговорнице, у циљу гарантовања и унапређивања права из Конвенције, пружити одговарајућу помоћ родитељима или законским старатељима у остваривању одговорности за подизање детета и обезбеђивати развој установа, капацитета и служби за заштиту деце. Такође, чл. 27 прописано је да државе уговорнице признају право сваког детета на животни стандард који одговара дететовом физичком, менталном, духовном, моралном и социјалном развоју, те да родитељ(и) или други одговорни за дете имају првенствену одговорност да осигурају, у оквиру својих способности и финансијских могућности, услове живота потребне за развој детета. Такође, стране уговорнице су се обавезале да ће у складу са националним условима и у складу са својим могућностима, предузети потребне мере да помогну родитељима и другима одговорнима за дете да остваре ово право и ако је потребно, обезбедиће материјалну помоћ и програме, нарочито у погледу исхране, одевања и становања.

3.4. Општим коментаром бр. 7 (Остваривање права детета у раном детињству) уз Конвенцију о правима детета , Комитет за права детета истакао је значај чињенице да су мала деца носиоци свих права прописаних Конвенцијом о правима детета и да је рано детињство период од кључног значаја за остваривање ових права. Наведено је да мала деца, такође, могу да трпе последице дискриминације према њиховим родитељима, на пример ако су деца рођена ван брачне заједнице или у другим околностима које одступају од традиционалних вредности, или ако су њихови родитељи избеглице или азиланти. Поред тога, овим Општим коментаром наглашена је кључна улога родитеља у остваривању дететових права, заједно са другим члановима породице, шире породице или заједнице, укључујући законске старатеље. Такође, истакнуто је да државе треба да поштују првенство родитеља, мајки и очева, што укључује обавезу да се деца не одвајају од родитеља, осим ако је то у њиховом најбољем интересу, те да су мала деца посебно осетљива на негативне последице раздвајања, због њихове физичке зависности од родитеља или старалаца и емотивне везаности за њих. Стога, Комитет је позвао државе уговорнице да предузму све неопходне мере како би родитељи били способни да преузму примарну одговорност за своју децу, да подржавај родитеље у испуњавању њихових обавеза, укључујући смањивање штетних лишавања родитељских права, прекида и поремећаја у дечјој заштити. Општи циљеви држава уговорница Конвенције треба да буду усмерени на смањивање броја напуштене мале деце и сирочади, као и свођење на минимум броја деце којима је потребна институционална или нека друга дугорочна заштита, осим када се процени да је то у њиховом најбољем интересу. Комитет је, такође, са забринутошћу констатовао да милионима мале деце није осигуран чак ни основни животни стандард, упркос широко распрострањеном признавању негативних последица оскудице. Стога, Комитет је позвао државе уговорнице да спроведу систематске стратегије за смањење сиромаштва у раном детињству, као и да сузбијају његова негативна дејства на добробит деце. Наведено је да треба употребити сва могућа средства, укључујући „материјалну помоћ и програме подршке“ за децу и породице, како би се малој деци осигурао животни стандард у складу са њиховим правима. Истакнуто је да треба омогућити да деца имају користи од социјалне заштите, укључујући социјално осигурање.

3.5. Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода из 1950. године, у чл. 8. прописује да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке, те да се јавне власти неће мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље […]

3.6. У Смерницама УН за алтернативно старање о деци указано је да с обзиром да је породица темељна основа друштва и природна средина за развој, за добробит и заштиту деце првенствено треба уложити напоре да се детету омогући да остане или се врати на старање својим родитељима или, у одговарајућим случајевима, другим члановима уже породице, те да државе треба да осигурају да породице у својој улози старатељства имају приступ одговарајућим облицима подршке. Наведено је да државе, у оквиру својих настојања да спрече одвајање деце од њихових родитеља, треба да настоје да осигурају одговарајуће и културолошки осетљиве мере: а) да подрже породична окружења чији су капацитети ограничени чиниоцима као што су инвалидитет, употреба алкохола или опојних дрога, дискриминација породица мањинског или староседелачког порекла, односно, оних који живе у подручјима захваћеним оружаним сукобима б) да пруже одговарајућу бригу и заштиту деци из рањивих група, рецимо деци која су жртве злостављања или искоришћавања, напуштеној деци, деци која живе на улици, деци рођеној ван брачне заједнице, деци која су без пратње или су одвојена од родитеља, расељеној деци или деци избеглицама, деци радника-миграната, деци тражилаца азила или деци која живе са ХИВ/АИДС. Нарочито је истакнуто да треба уложити посебне напоре како би се сузбила дискриминација на темељу било каквог статусног обележја детета или његових/њених родитеља, укључујући сиромаштво, етничко порекло, веру, род, физички или психички инвалидитет. У Смерницама је наведено и да издвајање детета из породице треба посматрати као последњу меру којој се прибегава и, кад год је то могуће, треба да буде привремена и да траје што је могуће краће. Такође, истакнуто је да финансијско и материјално сиромаштво или услови, директно и искључиво повезани са таквим сиромаштвом, никада не смеју бити једино оправдање за издвајање детета из родитељског старања, прихватање детета у систем алтернативне заштите или за спречавање његове реинтеграције, већ такву ситуацију треба посматрати као упозорење за пружање одговарајуће подршке породици.

У поглављу под називом „Превенција потребе за алтернативном бригом“ наведено је да државе треба да спроводе политике које осигуравају подршку породицама да испуњавају своје одговорности према детету и подстичу право детета да успостави однос с оба родитеља. Те политике треба да буду усмерене на темељне узроке одрицања и напуштања деце или издвајања из породица и да осигуравају право на регистрацију рођења, приступ одговарајућем стамбеном збрињавању те основним здравственим и образовним услугама, као и услугама социјалне заштите, а такође и подстицање мера сузбијања сиромаштва, дискриминације, маргинализације, стигматизације, насиља, злостављања детета те сексуалног злостављања и злоупотребе опојних супстанци. Стога, државе треба да развијају и спроводе доследне породичне политике које узајамно оснажују своје деловање и осмишљене су са циљем подстицања и јачања способности родитеља да брину о својој деци, као и мере за превенцију одрицања и напуштања деце, те издвајања деце из њихових породица. Социјалне политике и програми треба да оснаже породице ставовима, вештинама, способностима и алатима који ће им омогућити да на одговарајући начин својој деци осигурају заштиту, бригу и развој. Истакнуто је да у случајевима када се родитељ или законски старатељ обрати јавној или приватној агенцији или установи и изрази намеру да се трајно одрекне детета, или у жељи да дете смести на краћи рок или на неодређено време, држава треба да осигура саветовање и социјалну потпору којима је циљ да оснажи породицу и да јој помогне да настави да се брине о детету. Дете треба прихватити у систем алтернативне бриге тек након што се исцрпе све друге могућности и утврди постојање прихватљивих и оправданих разлога за прихват деце у систем заштите. Наглашено је да све одлуке о издвајању детета из породице против жеље његових родитеља морају доносити надлежна тела у складу са важећим законима и процедурама.

3.7. Устав Републике Србије у чл. 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Такође, чл. 66. ст. 1. прописано је да породица, мајка, самохрани родитељ и дете у Републици Србији уживају посебну заштиту.

3.8. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације , који у чл. 2. ст. 1. тач. 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима.

3.9. Породичним законом прописано је да породица ужива посебну заштиту. Одредбом чл. 6. овог закона прописано је да је свако дужан да се руководи најбољим интересима детета у свим активностима које се тичу детета, док је чл. 60. ст. 1. прописано да дете има право да живи са родитељима и право да се родитељи старају о њему пре свих других. Одредбама чл. 110-123. овог закона уређена је мера хранитељства, па је, између осталог, прописано да се хранитељство може засновати ако је то у најбољем интересу детета и уколико је дете без родитељског старања, али и ако је под родитељским старањем, али има сметње у психо-физичком развоју или је дете са поремећајем у понашању. Породични закон прописује да је дете без родитељског старања: дете које нема живе родитеље, дете чији су родитељи непознати или је непознато њихово боравиште, дете чији су родитељи лишени родитељског права односно пословне способности, дете чији су родитељи лишени права на чување и подизање, односно, васпитавање детета и дете чији се родитељи не старају о детету или се старају о детету на неодговарајући начин. Такође (чл. 114. и 116.) прописано је да се хранитељство може засновати само уз сагласност родитеља детета, осим када је дете без родитељског старања, али и да дете које је навршило 10 година живота и које је способно за расуђивање, мора да се сагласи са заснивањем хранитељства.

3.10. Закон o социјалној заштити у чл. 48. одређује да се пружањем услуга породичног смештаја деци и младима привремено, до завршетка редовног школовања, обезбеђује нега, заштита и услови за оптимални развој у породичном окружењу. Породични смештај за децу и младе обухвата и припрему за повратак родитељима, други стални животни аранжман и припрему за самостални живот. Такође, прописано је да се породични смештај обезбеђује као: стандардни смештај, смештај уз интензивну или додатну подршку, ургентни смештај, повремени смештај и друге врсте смештаја у другу породицу.

3.11. Правилником о хранитељству хранитељство је дефинисано као мера заштите детета без родитељског старања, односно, детета под родитељским старањем које има сметње у психофизичком развоју или поремећај понашања, а које привремено не може да живи са својим родитељима . Одредбом чл. 5. овог правилника прописано је да ЦСР примењује хранитељство као меру заштите за дете када је то у његовом најбољем интересу, односно, уколико хранитељство представља одговор на потребе детета за безбедношћу, физичким, здравственим, емоционалним и социјалним развојем, васпитањем и образовањем; обезбеђује трајност односа и веза са породицом порекла и другим особама важним за дете и у највећој могућој мери обезбеђује услове за превладавање застоја у развоју и оптималан развој детета. Општу подобност детета за хранитељство утврђује ЦСР (чл. 16.) кроз процену услова у којима дете живи и степена угрожености његовог развоја. Процена услова у којима дете живи обухвата: социјално-економске услове у којима породица детета живи; структуру породице и њену интегрисаност у социјалну средину; постојање основних установа за задовољавање потреба детета и њихово активно коришћење; способности и могућности родитеља, сродника или других пружаоца неге у погледу задовољавања потреба детета у односу на основну негу и здравље, безбедност, васпитање, образовање, интелектуални, социјални и емоционални развој, зрелост и самосталност детета, а у складу са његовим узрастом и индивидуалним потенцијалима; снаге и ризике породице за развој детета или ризике институционалне заштите за дете и могућности подршке породици за превладавање кризних ситуација и рехабилитацију родитељских потенцијала; те планирање дужине трајања хранитељства за дете и могућност повратка детета у биолошку породицу.

3.12. Правилником о организацији, нормативима и стандардима рада центра за социјални рад дефинишу се, између осталог, надлежности органа старатељства, садржај планова пружања услуга корисницима и учешће корисника или надлежних органа у планирању услуга. Одредбом чл. 70. ст. 3. прописано је да приликом доношења плана услуга и мера за породицу и плана сталности за дете, центар ће заједно са другим службама у локалној заједници и члановима породице да предузме разумне напоре да дете остане са родитељима, да се предупреде или отклоне околности због којих дете може да буде измештено из породице или ће предузети све напоре да се стекну услови за повратак детета у породицу, а ст. 4. овог члана прописано је да у случајевима када није одговарајуће предузимати интервенције, мере и услуге за останак или повратак детета у породицу, центар треба да образложи и документује околности за такву одлуку. Надаље, одредбом чл. 71. ст. 3. прописано је да планом сталности мора да се одреди датум (месец и година) када ће се достићи један од следећих циљева сталности, у складу са најбољим интересом детета, и то: останак детета са родитељима (оба или једним); повратак детета у породицу родитеља; смештај детета код сродника, хранитеља или старатеља; усвојење детета или други стални животни аранжман младе особе кроз осамостаљење.

Анализа притужби, изјашњења и прилога са аспекта антидискриминационих прописа

3.13. Имајући у виду да су предмети ових притужби одлуке 15 центара за социјални рад да на основу критеријума „социо-материјална угроженост“, изместе одређени број деце из породице и сместе их у породични смештај, односно, хранитељску породицу, потребно је утврдити да ли су деца из категорије „социо-материјално угрожена деца“, смештена у хранитељске породице искључиво због сиромаштва својих родитеља.

С тим у вези, неопходно је напоменути да је Повереник за заштиту равноправности државни орган у чијој је надлежности да спроводи поступак по притужбама које се односе на акте дискриминације. Сагласно томе, предмет анализе у овом случају ограничен је на утврђивање постојања дискриминације деце која су одлуком ЦСР смештена у хранитељске породице, на основу Закона о забрани дискриминације и других релевантних прописа који садрже антидискриминаторне одредбе. Утврђивање евентуалних повреда других закона и/или процедура приликом доношења одлука о измештању деце из породице порекла, исправности и законитости поступака процене детета и чланова породице и других мера из надлежности ЦСР, не спадају у надлежност Повереника за заштиту равноправности, па у овом поступку нису анализирани.

3.14. Хранитељство се у правној литератури најчешће дефинише као узимање туђег детета на бесплатну исхрану и васпитавање и представља однос којим се не заснива никакво сродство између детета (храњеника) и одрасле особе која узима туђе дете да се о њему стара (хранитеља), нити дете прекида сроднички однос са својом породицом. Стога, хранитељством се на хранитеља не преноси родитељско право у целини, већ се преносе само нека права и обавезе која су део садржине родитељског права (чување, подизање, васпитавање, образовање и, евентуално, издржавање детета). Сврха хранитељства је обезбеђивање заштите за дете када је то у његовом најбољем интересу. Иако се заснивањем хранитељства не прекидају у целости односи између детета и родитеља, нема никакве сумње да је, са аспекта односа родитеља и детета, установа хранитељства веома ограничавајућа мера. Европски суд за људска права у пресуди А.К. и Л. против Хрватске истиче како раздвајање породице представља врло озбиљно мешање јавних власти у породични живот родитеља и детета, да су надлежни органи, код доношења одлука у тако осетљивом подручју, суочени са крајње тешком одлуком, те да иако имају право на одређени степен дискреције у поступку и одлучивању, ипак морају размотрити и ставове и интересе биолошких родитеља, уз поштовање чл. 8. Европске конвенција за заштиту људских права и основних слобода. Стога, имајући у виду сврху хранитељства, Повереница за заштиту равноправности констатује да се приликом доношења одлука о заснивању хранитељства, односно, измештању деце из породице порекла мора поступати обазриво и пажљиво, пре свега на основу критеријума и разлога који нису базирани на личном својству породице и детета.

3.15. Ради правилне анализе и разумевања овог случаја, било је потребно утврдити шта заправо подразумева термин „социо-материјално угрожено дете“, односно, да ли се тај термин односи само на сиромашно дете или садржи још неке специфичности услова у којима дете живи, дететових потреба и односа у породици. С обзиром да прописи којима је регулисана установа хранитељства, не дају дефиницију ове категорије деце – корисника социјалне заштите, у захтевима за изјашњење која су послата центрима за социјални рад, постављено је ово питање. Из изјашњења центара за социјални рад може се закључити да се под термином „социо-материјално угрожено дете“ подразумева дете из породица које живе у тешким материјалним условима и примају различите врсте помоћи из надлежности ЦСР и других органа, али и да већина ове деце потиче из породица у којима су евидентирани и други проблеми и разлози због којих су центри доносили одлуке о смештају деце у породични смештај. Поред тога, треба имати у виду и чињеницу да ЦСР нису имали могућност да у апликацији, на основу које је сачињен део Извештаја Републичког завода за социјалну заштиту, изаберу више корисничких група на основу више евидентираних разлога за смештање деце у породични смештај (нпр. занемарено дете и дете социо-материјално угрожено). Напротив, ЦСР су се приликом избора корисничке групе деце могли одлучити само за једну понуђену опцију, те се из изјашњења већине ЦСР могло закључити да су се за групу „социо-материјално угрожено дете“ одлучивали када су у питању биле породице које већ дуги низ година примају различите врсте помоћи и код којих је евидентирана изразита материјална угроженост. Тако, ЦСР Бојник наводи да њихово поимање дефиниције социјално-материјално угрожених породица и деце из ових породица је да „породица по основу социјално-материјалне угрожености обавезно остварује права из области социјалне заштите. Термин деца из социјално-материјално угрожених породица говори о пореклу деце, а никако не о разлозима, поготову не јединим, за њихово измештање из биолошких и смештаја у хранитељске породице“. ЦСР Чачак, пак, наводи да „критеријуми који су потребни да би се дете сматрало социјално-материјално угрожено у биолошкој породици је када и поред помоћи породици, у складу са материјалним могућностима друштва и локалне заједнице, родитељи занемаре основне потребе детета, тако да доведу у питање и његов биолошки опстанак“.

3.16. Анализирајући изјашњења центара за социјални рад, Повереница за заштиту равноправности уочила је да су породицама из којих су деца смештена у хранитељске породице на основу критеријума социо-материјална угроженост, у највећем броју случајева и пружане различите врсте помоћи из надлежности ЦСР и локалне самоуправе, те да је очигледно ова чињеница била разлог да се ЦРС определе да децу из ових породица сврстају у корисничку групу „социо-материјално угрожено дете“. Даља анализа изјашњења центара за социјални рад, показала је да су у већини породица, поред очигледне материјалне угрожености и сиромаштва, присутни и други проблеми, нпр. поремећаји породичних односа. Примера ради, у изјашњењу ЦСР за општине Жабаљ и Тител „Солидарност“ Жабаљ наведен је пример мајке дечака који је као беба смештен у хранитељску породицу јер је мајка „заказивала у многим сегментима родитељства (поред неадекватне температуре у просторији, реч је о зимском периоду) и лоших стамбених услова, значајни пропусти су се односили и на неадекватну исхрану и нехигијену како простора, тако и детета – што се не може приписивати искључиво сиромаштву. Дете је због нарушеног здравственог стања хоспитализовано услед обољења бубрега“.

3.17. Иако су сви ЦСР тврдили да сиромаштво и материјална угроженост породице нису били једини критеријум за смештај деце у хранитељске породице, Повереница за заштиту равноправности констатује да се у неким изјашњењима налазе веома штура образложења разлога за измештање деце из породице порекла. Наиме, поједини центри су у изјашњењима употребљавали опште појмове и формулације, које не омогућавају да се да се утврде стварни разлози за које тврде да су, осим сиромаштва, били суштински разлози за издвајање деце из породица порекла.

На пример, у изјашњењу ЦСР Ћуприја наведено је да су деца која су смештена у хранитељску породицу, након смрти мајке остала да живе са оцем „који је био и остао дисфункционалан, пасиван и инертан, а није било сродника који би преузели бригу о деци, тако да је једини пут за заштиту виталних интереса деце био смештај у хранитељску породицу (…) непосредни повод за смештај ове деце није био искључиво материјалне природе“. Од ЦСР очекује се да у свом изјашњењу изнесе не само своје оцене и квалификације да је отац, како се наводи, био „дисфункционалан“, „пасиван“ и „инертан“, већ да наведе конкретне чињенице које се односе на статус и понашање оца према својој деци, из којих се може са извесношћу закључити да су ове квалификације тачне и утемељене. Пошто ниједна чињенице није изнета, квалификације се пре могу схватити као својеврсно етикетирање, а не стручна оцена која је заснована на чињеницама.

Затим, ЦСР „Боровњак“ из Куршумлије наводи пример мајке дечака која „због свог начина живота није на адекватан начин задовољавала развојне потребе детета. И у овом случају недостају егзактне чињенице у погледу „начина живота“ мајке детета, због којег, наводно, она није на адекватан начин задовољавала потребе детета. Нејасно је шта ЦСР „Боровњак“ уопште подразумева под појмом „начин живота“ и како је у конкретном случају „начин живота“ мајке утицао то да она није на адекватан начин задовољавала потребе детета.

Такође, у изјашњењу ЦСР Кањижа наводи се да „родитељи нису били оспособљени за вршење родитељске улоге“, иако су запослени у овом ЦСР пружали помоћ и подршку родитељима деце. У вези са тим, нејасно је шта уопште значи „оспособљеност родитеља за вршење родитељске улоге“, за шта конкретно нису били „оспособљени“, који им је конкретно вид помоћи и подршке пружан, у ком периоду и сл.

3.18. Такође, анализа појединих изјашњења центара за социјални рад показала је да центри за социјални рад нису објаснили који су били суштински разлози за смештање деце у хранитељске породице, осим сиромаштва породице порекла. У том смислу, може се издвојити изјашњења ЦСР Стара Пазова који на почетку наводи да је код највећег броја деце разлог измештања из породице порекла „садејство више фактора“, а у наставку изјашњења је дата детаљна слика породичне ситуације седморо деце из две породице, која су смештена у хранитељске породице као социо-материјално угрожена деца. Наиме, у случају прве породице, четворо деце је смештено у хранитељску породицу након што их је отац који није адекватно бринуо о њима, оставио код мајке која је живела на територији друге општине, јер мајка „није имала услове да прихвати децу у своју нову заједницу – превасходно из разлога неповољних стамбених услова (мајка и њен ванбрачни партнер живе у соби од око 6 м2)“. ЦСР Стара Пазова даље наводи да је чињеница да је „одсуство минималних стамбених услова у новој породици мајке била опредељујућа за збрињавање деце ван билошке породице,уз чињеницу напуштања деце од стране оца“. У другом случају, који се односи на три девојчице смештене у хранитељску породицу, наведено је у делу описивања породичних прилика мајке и девојчица, да је опредељење стручних радника да ову децу сврста у корисничку групу „социо-материјално угрожена деца“ условљено проценом да у „условима повољних стамбених услова породице – не би дошло до измештања деце из породице мајке која је очекивала рођење шестог детета, већ да би се организовањем различитих услуга у заједници могла пружити подршка мајци у бризи и старању око деце“, као и да мајка није намерно пропустила да се стара о деци. Штавише, на крају изјашњења, ЦСР Стара Пазова констатује да су обе мајке са новим партнерима одлучиле да наставе живот ван општине Стара Пазова, али у случају да донесу другачију одлуку и изразе спремност да преузму бригу и старање о деци „може се разматрати могућност да им се обезбеди новчана накнада од стране локалне заједнице за плаћање најамнине одговарајућег стамбеног простора“. Међутим, у изјашњењу се тврди да се ни једна ни друга мајка до данас нису обратиле ЦСР Стара Пазова са захтевом да преузму своју децу из хранитељских породица и старају се о њима у оквиру својих новоформираних домаћинстава. Не наводи се да ли је мајкама пружен било који вид саветодавне и друге помоћи или било која друга мера.

3.19. Стога, имајући у виду изјашњење ЦСР Стара Пазова и других центара који на сличан начин описују разлоге за измештање деце из породица порекла, Повереница за заштиту равноправности констатује да је извесно да су неки родитељи самоиницијативно тражили од ЦСР да збрине њихову децу или нису изразили спремност да преузму одговорност за бригу и старање о деци. С тим у вези, Повереница подсећа да бројни домаћи и међународни правни прописи садрже одредбе које налажу надлежним органима да, у складу са могућностима државе, предузму потребне мере и помогну родитељима да детету/деци обезбеде право на адекватан животни стандард, те да увек приликом одлучивања имају на уму значај одрастања детета уз родитеље и обезбеде сву могућу помоћ подршку породицама да испуњавају своје одговорности према детету/деци. Стога је неопходно да надлежни органи, у сваком конкретном случају, размотре све расположиве могућности и да оснаже родитеља/е да испуњавају обавезе према детету и на тај начин отклоне узроке евентуалне одлуке о напуштању детета. Тек након што буду исцрпљени сви механизми који стоје на располагању надлежним органима, може се донети одлука о издвајању детета из породице порекла. Посебно је проблематично што у појединим случајевима поводом „неисказивања спремности родитеља да преузму одговорност за бригу и старање о деци“ према родитељима нису предузете одговарајуће, законом прописане мере.

3.20. Повереница за заштиту равноправности указује и на веома забрињавајуће наводе из изјашњења ЦСР Медвеђа. Наиме, из изјашњења овог центра може се закључити да је двоје деце измештено из породице порекла и смештено у хранитељску породицу искључиво због наставка школовања у другом граду. Заправо, за једно од двоје наведене деце, дечака са сметњама у развоју, изричито је наведено да је смештен у хранитељску породицу јер из свог места пребивалишта није имао адекватну аутобуску линију до места у којем се школовао. Оба детета потичу из породица веома лошег материјалног стања. Слично је и у изјашњењу ЦСР „Боровњак“ из Куршумлије, дечак је смештен у хранитељску породицу јер „мајка, лошег материјалног стања, али и ниских интелектуалних способности, из забачене средине без ресурса у циљу даље перспективе детета сагласна да дете буде смештено у другу породицу ради наставка школовања“. Поред чињенице да су наводи из ова два изјашњења веома забрињавајући, Повереница указује да навод из изјашњења ЦСР Медвеђа представља јединствен случај у пракси пружања социјалне заштите да је дете измештено из своје породице због непостојања адекватне аутобуске линије од места становања до школе. Уколико је непостојање адекватног превоза било одлучујуће за измештање детета из породице порекла, како се може закључити из изјашњења, Повереница указује да је тиме грубо нарушено законом гарантовано право детета да живи са својим родитељима. Поред тога, потребно је нагласити да постоји читав спектар прихватљивијих начина да се деци обезбеди остваривање права на образовање, односно, несметано школовање ван места пребивалишта, уместо њиховог измештања из породица. Међутим, с обзиром на штурост самог изјашњења, може се констатовати да није утврђено да ли су постојали и други проблеми у породици овог детета на основу којих је ЦСР Медвеђа донео одлуку о смештању детета у хранитељску породицу, осим недостатка адекватне аутобуске линије од куће до школе.

3.21. Приметно је да поједини центри за социјални рад у дописима упућеним А. ж.ц, као и у изјашњењима на притужбу, наводе као једну од карактеристика неадекватног вршења родитељског права и склоност мајки да „често мењају ванбрачне партнере“. Тако, на пример ЦСР Кањижа, појашњавајући услове живота деце смештене у хранитељске породице, чак у четири примера наводи да је мајка детета (деце), често мењала ванбрачне партнере , а Центар за социјални рад Бечеј наводи да је мајка четворо деце која су смештена у хранитељску породицу, између осталог, „често мењала партнере, селила се заједно са њима, то су често били агресивни (физички) мушкарци према њој“. Повереница за заштиту равноправности констатује да овакви наводи подржавају родне стереотипе и предрасуде да је жена која није у брачној заједници и која „мења“ партнере, лоша мајка и да самим тим неадекватно врши родитељско право, док се за очеве овакви наводи не спомињу и њихово мењање партнерки није у директној корелацији са вршењем родитељског права. Такође, Повереница истиче да је веома забрињавајућ навод ЦСР из Бечеја да је мајка четворо деце „бирала партнере који су често били физички агресивни према њој“, због чега деци није пружала позитиван и подстицајан модел понашања. Оваквим ставом ЦСР преваљује одговорност за насилно понашање партнера на жену, жртву насиља у породици и терети је за насиље које је преживела, као да га је сама проузроковала. Повереница истиче да је потребно да надлежни органи, приликом анализе породичне ситуације корисника социјалне заштите, не заснивају своје одлуке и мишљења на стереотипној улози жене у породици, односно, да жене које се не уклапају у стереотипан „калуп“ понашања супруге и мајке, аутоматски сматрају неадекватним вршитељкама родитељског права.

3.22. Повереница за заштиту равноправности констатује да није утврђено да је сиромаштво деце и њихових породица био једини критеријум за измештање ове деце из породица порекла и заснивања хранитељства, иако су у наводима из изјашњења центара за социјални рад уочени стереотипи, предрасуде и недовољно јасни критеријуми за доношење одлука да се „социо-материјално угрожена деца“ сместе у хранитељске породице. Штавише, може се констатовати да су код већине породице, поред очигледног сиромаштва, постојали и други проблеми и поремећаји породичних односа који су могли допринети одлуци да се дете/деца сместе у хранитељску породицу.

3.23. На крају, Повереница за заштиту равноправности указује да у одлукама које се тичу ограничавања вршења родитељског права, сваки стручњак/стручњакиња у социјалној заштити мора бити у стању да опише породичну ситуацију у којој дете живи и наведе суштинске и јасне разлоге за заснивање хранитељства, који су поткрепљени довољним чињеницама и доказима, који би сваког стручњака/стручњакињу који би процењивао такву одлуку увериле да је она законита и целисходна, односно да би и он/она, у истој ситуацији и под истим околностима донео одлуку исте садржине. У складу са тим, Повереница подсећа на став Европског суда за људска права да државни органи, у случајевима ограничавања родитељског права, морају поступати разумно, обазриво и у доброј вери, а свака предузета мера мора бити у складу са крајњим циљем, односно, с поновним сједињењем породице .

4. МИШЉЕЊЕ

У поступку који је спроведен по притужби А. ж. ц. из Б. против центара за социјални рад из Бојника, Кнића, Куршумлије. Медвеђе, Уба, Ћуприје, Чачка, Бачке Тополе, Бечеја, Титела, Кањиже, Старе Пазове, Зајечара, Прокупља и Ариља, није утврђено да су центри за социјални рад доношењем одлука о смештају деце из корисничке групе „социо-материјално угрожено дете“ у хранитељске породице прекршили прописе о забрани дискриминације.

5. ПРЕПОРУКА

Повереница за заштиту равноправности, на основу чл. 33. ст. 1. тач. 9. Закона о забрани дискриминације, препоручује центрима за социјални рад из Бојника, Кнића, Куршумлије. Медвеђе, Уба, Ћуприје, Чачка, Бачке Тополе, Бечеја, Титела, Кањиже, Старе Пазове, Зајечара, Прокупља и Ариља:

5.1. Да приликом доношења одлуке о измештању детета из породица порекла имовно стање, односно, материјална угроженост породице ни у ком случају не буде једини критеријум за смештај деце у породични смештај, те да своје одлуке и мишљења о родитељским компетенцијама мајки не заснивају на родно стереотипној улози жене, односно, да жене које се не уклапају у стереотипан „модел“ понашања супруге и мајке, аутоматски сматрају неадекватним вршитељкама родитељског права.

5.2. Да у погледу деце из корисничке групе „социо-материјално угрожено дете“, која се још увек налазе у хранитељским породицама преиспитају донете одлуке о смештају ове деце и да за одлуку о смештају сваког таквог детета у хранитељску породицу поднесу Повереници за заштиту равноправности детаљно образложење о разлозима на којима је су ове одлуке засноване, као и детаљне податке о мерама подршке и помоћи које су предузели пре доношења одлуке о смештају детета у хранитељску породицу, у року од 15 дана од дана пријема овог мишљења и препоруке. На основу тога, Повереница ће одлучити има ли потребе за предузимањем других законом прописаних мера у циљу спречавања дискриминације деце на основу имовног стања, односно, материјалне угрожености породице, у погледу њиховог смештаја у хранитељске породице.

Потребно је да центри за социјални рад из Бојника, Кнића, Куршумлије. Медвеђе, Уба, Ћуприје, Чачка, Бачке Тополе, Бечеја, Титела, Кањиже, Старе Пазове, Зајечара, Прокупља и Ариља обавесте Повереницу за заштиту равноправности о планираним мерама у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

 

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић


microsoft-word-icon Притужбa A. ж. ц. прoтив цeнтaрa зa сoциjaлни рaд збoг дискриминaциje пo oснoву имoвнoг стaњa у oблaсти сoциjaлнe зaштитe Преузми


Print Friendly, PDF & Email
Facebook
Twitter
back to top