Притужба М. Л. против Института за ментално здравље због дискриминације по основу здравственог стања у области здравства

бр. 07-00-156/2014-02 датум: 1. 8. 2014.

 

МИШЉЕЊЕ

 

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе коју je у име и уз сагласност М. Л, поднео Ц. а. п. з. „К. к.“ против Института за ментално здравље из Б, због дискриминације на основу здравственог стања. У притужби је наведено да је 5. фебруара 2014. године, М. Л. отишао на Институт за ментално здравље, након покушаја самоубиства. Иако је утврђена потреба за болничким збрињавањем, конзилијум лекара Института за ментално здравље га је упутио у другу здравствену установу у оквиру Клиничког центра Србије, због тога што је особа која живи са ХИВ/АИДС-ом и лечи се на Инфективној клиници. У изјашњењу Института за ментално здравље наведено је да се конзилијум лекара водио интересима пацијента код којег је примарна соматска проблематика, међутим, у току поступка је утврђено да ови наводи нису поткрепљени доказима. Повереница за заштиту равноправности дала је мишљење да је непружањем здравствене заштите која је подразумевала болничко збрињавање М. Л. у Институту за ментално здравље након покушаја самоубиства, као и његовим упућивањем у другу здравствену установу, само због чињенице да је особа која живи са ХИВ/АИДС-ом, Институт за ментално здравље прекршио прописе о забрани дискриминације. Институту за ментално здравље препоручено је да М. Л. упути писано извињење, да обезбеди пружање здравствених услуга особама које живе са ХИВ/АИДС-oм, под истим условима који важе за особе које не живе са HIV/АИДС-oм, да запосленима у Институту за ментално здравље обезбеди едукацију о ХИВ/АИДС-у, као и да убудуће, приликом пружања обављања послова из своје надлежности, поступа у складу са антидискриминационим прописима.

1. ТОК ПОСТУПКА

1.1. Повереница за заштиту равноправности примила је 14. априла 2014. године притужбу Ц. а. п. з. К. к. која је поднета против Института за ментално здравље из Б, у име и уз сагласност М. Л.

1.2. У притужби је, између осталог, наведено:

– да је 5. фебруара 2014. године, након покушаја самоубиства, М. Л. отишао на Институт за ментално здравље са упутом лекара опште праксе Дома здравља Н. Б;
– да га је прегледао др Ч. Д. М, који је установио суицидално стање и потребу за хоспитализацијом;
– да је 6. фебруара 2014. године, председник тима за пријем саопштио М. Л. да не може бити примљен на Институт за ментално здравље, јер се лечи на Клиници за инфективне болести у Б, па би због тога требало да буде збринут у Клиничком центру Србије.
– да М. Л. сматра да му није пружена здравствена заштита у установи која је за то надлежна, и то само због чињенице да је особа која живи са ХИВ-ом, због чега је претрпео додатну штету по своје здравље;
– да је, након овога, био принуђен да се јави у Клинички центар Србије, где је хоспитализован 3. марта 2014. године;

1.3. Уз притужбу је достављена фотокопија извештаја лекара специјалисте Института за ментално здравље од 5. фебруара 2014. године, извештај лекара специјалисте Института за ментално здравље од 6. фебруара 2014. године, записник о усмено поднетом приговору саветнику пацијената од 6. фебруара 2014. године, извештај саветника пацијената од 13. фебруара 2014. године, извештај лекара специјалисте Клинике за психијатрију Клиничког центра Србије од 7. фебруара 2014. године и отпусна листа Клинике за психијатрију КЦ Србије од 25. марта 2014. године.

1.4. Повереница за заштиту равноправности спровела је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чл. 35. ст. 4. и чл. 37. ст. 2. Закона о забрани дискриминације, па је у току поступка прибављено изјашњење проф. др Д. Л. Т, директорке Института за ментално здравље.

1.5. У изјашњењу на притужбу од 26. маја и допуни изјашњења од 8. јула 2014. године, између осталог је наведено:

– да су наводи из притужбе неосновани, односно, да је М. Л. пружена здравствена заштита на Институту за ментално здравље, најпре када га је примио лекар специјалиста на преглед, а затим и приликом тимско-конзилијарног прегледа;
– да је приликом тимског сагледавања констатована потреба за хоспиталним лечењем, али с обзиром да је у питању пацијент са примарном соматском проблематиком (АИДС), са назнакама инфекције, пацијенту је препоручено лечење на психијатријском одељењу у једном од клиничко болничких центара у Б;
– да се у Институту за ментално здравље лече сви пацијенти, „па и они који живе са ХИВ-ом, а у стабилном су соматском стању“,
– да Институт за ментално здравље нема своје санитетско возило већ само путничка возила,
– да у Институту за ментално здравље има пацијената који болују од других акутних или хроничних соматских болести, у ситуацији када та болест није примарна у односу на психијатријско обољење;
– да у оквиру клиничко-болничких центара има стручњака адекватних профила који у исто време могу санирати соматске и психијатријске проблеме;
– да у Институту за ментално здравље не постоје медицинске струке другог профила, те је могућност адекватног санирања соматске проблематике отежана;
– да се М. Л. жалио на температуру, кашаљ, слабост и малаксалост, као и да је тих дана имао знакове инфламаторног процеса респираторних органа, „али да лекар опште праксе у Дому здравља Н. Б. вероватно није сагледавао соматску проблематику“, него се фокусирао на актуелне психичке проблеме;
– да је у више наврата било случајева да су пацијенти са соматском проблематиком упућени у клиничко-болничке центре, где је могуће адекватно санирати и психијатријску и соматску проблематику;

1.6. Уз допуну изјашњења достављене су фотокопије отпусних листа као доказ да се у институту за ментално здравље лече особе које живе са ХИВ/АИДС-ом. Достављене су три фотокопије отпусних листа са епикризом, и то од 18. маја 2000. године, 24. децембра 2001. године и 8. фебруара 2002. године.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

2.1. Међу странама није спорно да је М. Л, на основу упута лекара опште праксе, 5. фебруара 2014. године примио лекар психијатар у Институту за ментално здравље и утврдио потребу за хоспитализацијом. Такође, неспорно је и да је 6. фебруара 2014. године, конзилијум лекара Института за ментално здравље тимски прегледао М. Л. и препоручио му да се обрати некој психијатријској установи у оквиру Клиничког центра Србије.

2.2. Увидом у фотокопију извештаја лекара специјалисте Института за ментално здравље од 5. фебруара 2014. године, утврђено је да је ординирајући лекар др Ч. Д. М. прегледао М. Л. и утврдио да је индикована хоспитализација. Препоручио је пацијенту да се јави 6. фебруара ради договора о хоспитализацији, а у случају погоршања, потребна је ургентна хоспитализација у надлежној установи. У налазу је наведено да се пацијент редовно лечи на Инфективној клиници и да се тренутно жали на болове у кичми.

2.3. Увидом у фотокопију извештаја лекара специјалисте Института за ментално здравље од 6. фебруара 2014. године, утврђено је да је М. Л. тимски прегледан. У извештају је наведено да се саветује психијатријско лечење у Институту за психијатрију КЦС, имајући у виду неопходност редовног лечења на Институту за инфективне и тропске болести КЦС.

2.4. Увидом у фотокопију записника о усмено поднетом приговору саветнику пацијената од 6. фебруара 2014. године, утврђено је да је М. Л. поднео приговор саветнику пацијената В. С. У приговору је навео да сматра да га је Институт за ментално здравље дискриминисао због чињенице да је особа која живи са ХИВ-ом, јер због тога није примљен на хоспитално лечење.

2.5. Увидом у извештај саветника пацијената од 13. фебруара 2014. године, утврђено је да је саветник пацијената, на основу утврђеног чињеничног стања, утврдио да је дошло до повреде права на доступност здравствене заштите из чл. 6. Закона о правима пацијената.

2.6. Увидом у извештај лекара специјалисте Клинике за психијатрију Клиничког центра Србије од 7. фебруара 2014. године, утврђено је да је М. Л. дошао у пратњи брата од тетке, са налазима Института за ментално здравље од 5. и 6. фебруара 2014. године. У овим извештајима је наведено да је суицидалан, да је од 2008. године имао више покушаја самоубиства, а последњи покушај је био 4. фебруара 2014. године. У прилогу је достављен и налаз са Инфективне клинике од 27. јануара 2014. године, у коме је наведено да се М. Л. амбулантно лечи на Инфективној клиници од 2008. године. У извештају је утврђена клиничка слика М. Л, поред осталог и да се жали на несаницу, да има план да се убије и да жели да се не пробуди. Надаље, М. Л. је најпре одређена терапија, а затим је констатовано да на клиници тренутно нема места за пријем. Због високог суицидалног ризика, предложен је пријем на Клинику за неуропсихијатријске болести „Лаза Лазаревић“.

2.7. Увидом у отпусну листа Клинике за психијатрију КЦС, утврђено је да је М. Л. хоспитално лечен од 3. марта до 25. марта 2014. године. Током боравка, урађена му је и комплементарна дијагностика, те је утврђено да су резултати анализе крви и урина у референтним вредностима, а третиран је фармакотерапијски и психотерапијски, што је довело до стабилизације психичког стања.

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

3.1. Повереница за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имала је у виду наводе из притужбе и изјашњења директорке Института за ментално здравље, доказе који су достављени током поступка, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.

Правни оквир

3.2. Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.

3.3. Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода из 1950. године, у чл. 14. забрањује дискриминацију, односно, прописује да се уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији обезбеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус.

3.4. Одредбом чл. 2. ст. 2. Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима гарантовано је да ће сва права која су у њему формулисана бити остваривана без икакве дискриминације засноване на раси, боји коже, полу, језику, политичком или каквом другом мишљењу, националном или социјалном пореклу, имовном стању, рођењу или каквој другој околности. У Генералном запажању о недискриминацији Комитет за економска, социјална и културна права укључио је здравствено стање, а нарочито ХИВ статус у „другу околност“ из чл. 2. ст. 2. Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима. У Генералном запажању изричито је наведено да ХИВ статус не може да буде основ за различит третман у погледу приступа образовању, запослењу, здравственој нези […].

3.5. Устав Републике Србије у чл. 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

3.6. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у чл. 2. ст. 1. тач. 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбом чл. 6. прописано је да непосредна дискриминација постоји ако се лице или група лица, због његовог, односно, њиховог личног својства у истој или сличној ситуацији, било којим актом, радњом или пропуштањем, стављају или су стављени у неповољнији положај или би могли бити стављени у неповољнији положај. Као посебан случај дискриминације, одредбом чл. 27. прописана је дискриминација на основу здравственог стања, и то тако што је најпре забрањена дискриминација лица или групе лица с обзиром на њихово здравствено стање, као и чланова њихових породица. Одредбом става 2. овог члана прописано је да дискриминација на основу здравственог стања постоји нарочито ако се лицу или групи лица неоправдано одбије пружање здравствених услуга.

3.7. Законом о здравственој заштити , одредбом чл. 19. прописано је начело приступачности здравствене заштите, које се остварује обезбеђивањем одговарајуће здравствене заштите грађанима Републике Србије која је физички, географски и економски доступна, односно, културно прихватљива, а посебно здравствене заштите на примарном нивоу, док је одредбом чл. 20. прописано начело правичности здравствене заштите, које се остварује, између осталог, и забраном дискриминације приликом пружања здравствене заштите по основу расе, пола, старости, националне припадности, социјалног порекла, вероисповести, политичког или другог убеђења, имовног стања, културе, језика, врсте болести, психичког или телесног инвалидитета.

3.8. Одредбама чл. 6. Закона о правима пацијената прописано је да пацијент има право на доступну и квалитетну здравствену заштиту у складу са својим здравственим стањем. У поступку остваривања здравствене заштите пацијент има право на једнак приступ здравственој служби, без дискриминације у односу на финансијске могућности, место становања, врсту обољења, време приступа здравственој служби или у односу на другу различитост која може бити узрок дискриминације.

Анализа навода из изјашњења и доказа достављених уз притужбу

3.9. Повереница за заштиту равноправности констатује да је у конкретном случају потребно утврдити да ли је Институт за ментално здравље дискриминисао М. Л. на основу његовог здравственог стања (АИДС), тиме што пацијента није примио на хоспитално лечење иако је утврђена потреба за хоспитализацијом, већ га је упутио у другу здравствену установу.

3.10. Повереница је најпре ценила наводе из изјашњења Института за ментално здравље у коме се истиче да је пацијенту заправо пружена медицинска помоћ, и то у два наврата – првим прегледом код специјалисте психијатра и наредног дана на тимско-конзилијарном прегледу. Међутим, Повереница за заштиту равноправности је става да овакво тумачење „пружања здравствене заштите“ није могуће прихватити. Наиме, успостављање дијагнозе је прва фаза лечења, када се утврђује од чега пацијента треба лечити, а пружање здравствених услуга је шири појам који треба, у конкретном случају, с обзиром да је пацијенту била индикована хоспитализација, да обухвати и хоспитализацију. Тек тада би пружање здравствене заштите М. Л. било комплетно и квалитетно. При томе, треба имати у виду да је у Водичу за пацијенте који је доступан на интернет презентацији Института за ментално здравље наведено које се услуге пружају пацијентима, између осталог, наведено је да се пацијентима пружа услуга хоспитализације „у случају када диспанзерски лекар процени да постоји потреба за интензивнијим третманом и ако је пацијент сагласан са хоспиталним третманом.“ У случају М. Л, постојао је упут лекара опште праксе (диспанзерског лекара) а и он је био сагласан са хоспитализацијом.

3.11. По питању навода из изјашњења Института за ментално здравље који се односе на образложење разлога и мотива због којих је конзилијарни упутио М. Л. у другу психијатријску клинику, Повереница најпре констатује да је у првом изјашњењу Института за ментално здравље наведено да је М. Л. пацијент „са примарно соматском проблематиком и назнакама инфекције са могућим развојем запаљенске болести“, па је због тога пацијенту препоручено лечење у оквиру клиничко болничких центара у Б.

С обзиром на очигледну несразмеру између потребе санирања соматске проблематике која је на нивоу могућности да се догоди у будућности („са могућим развојем запаљенске болести“) и пружања психијатријске помоћи пацијенту који је само дан пре доласка на Институт за ментално здравље покушао себи да одузме живот, Повереница за заштиту равноправности затражила је додатно изјашњење на ту околност. У допунском изјашњењу Института за ментално здравље наведено је да се пацијент жалио на температуру и кашаљ, слабост и малаксалост, као и да је тих дана имао знакове инфламаторног процеса респираторних органа.

Имајући све ово у виду, Повереница за заштиту равноправности ценила је наводе из изјашњења и допуне изјашњења, самостално, као и у односу на друге доказе који су достављени у току поступка. Најпре, лекар опште праксе који је упутио М. Л. на Институт за ментално здравље није констатовао било какве соматске тегобе. Из извештаја лекара специјалисте Института за ментално здравље од 5. фебруара 2014. године, утврђено је да је пацијент депресиван, да је имао више покушаја самоубиства, а последњи дан пре прегледа. У анамнези је наведено да се лечи на инфективној клиници од када је сазнао за свој ХИВ статус, али се с тим у вези само наводи да се жали на болове у кичми. У налазу лекара специјалисте нису наведени било који други соматски проблеми, док је у случају погоршања психичког стања, саветована ургентна хоспитализација. Из извештаја лекара специјалисте Института за ментално здравље од 6. фебруара 2014. године, утврђено је М. Л. тимски преглед и да му је саветовано лечење на Институту за психијатрију у оквиру Клиничког центра Србије. У извештају нису наведени симптоми који се наводе у изјашњењу Института за ментално здравље. Надаље, у извештају лекара специјалисте од 7. фебруара 2014. године наведено је да је пацијент суицидалан, да је последњи пут покушао самоубиство 4. фебруара 2014. године, и то интоксикацијом медикаментима, а не наводи се било каква соматска проблематика.
Из отпусне листе Клинике за психијатрију КЦС, утврђено је да је М. Л. лечен од 3. до 25. марта 2014. године, описана је клиничка слика приликом пријема, у којој је наведено низ психолошких, али ни једна соматска тегоба. Такође, у отпусној листи не постоје подаци о томе да је пацијент, током хоспитализације, имао било какве соматске тегобе, као ни да је затражена интервенција лекара инфектолога у смислу санирања соматске проблематике, а током боравка на одељењу М. Л. је урађена комплеметарна дијагностика (лабораторијске анализе крви и урина) и налази су били у референтним вредностима.

Имајући све ово у виду, а посебно околност да наводи из изјашњења Института за ментално здравље нису поткрепљени ниједним доказом, односно, да су у супротности са чињеницама које су утврђене из доказа који су достављени у току поступка, Повереница за заштиту равноправности указује да се наводи из изјашњења не могу прихватити.

3.12. Повереница за заштиту равноправности указује да би до повреде права пацијента на доступну и квалитетну здравствену заштиту на основу његовог ХИВ статуса, у конкретном случају, дошло и да је М. Л. имао соматске тегобе које су наведене у изјашњењу. Наиме, Институт за ментално здравље је установа која има све потребне капацитете да на највишем нивоу пружи помоћ М. Л, као и другим пацијентима, због тегоба које су биле примарни разлог обраћања (покушај самоубиства). Евентуалне друге здравствене компликације могле би бити превазиђене превожењем пацијента до одговарајућих клиника, возилом Службе хитне медицинске помоћи или возилом Института за ментално здравље, имајући у виду међусобну удаљеност здравствених установа у Б.

3.13. Институт за ментално здравље доставио је отпусне листе пацијената који живе са ХИВ-ом а хоспитално су лечени у институту, као доказ да није извршен акт дискриминације, и то три отпусне листе са епикризом од 18. маја 2000. године, 24. децембра 2001. године и 8. фебруара 2002. године. Повереница за заштиту равноправности констатује да последња отпусна листа пацијента који живи са ХИВ-ом датира од пре више од једне деценије. С тим у вези, Повереница указује да ове отпусне листе не могу бити доказ да у конкретном случају није извршен акт дискриминације, већ могу бити показатељ да је у периоду од 2000-2002. године, Институт за ментално здравље једнако третирао све грађане и грађанке у погледу пружања здравствене заштите, без обзира на њихов ХИВ статус.

3.14. Повереница за заштиту равноправности подсећа да стручни текстови из ове области указују на нераскидиву везу поремећаја менталног здравља са ХИВ/АИДС-ом, као фактора узрока и као последице, а лечење менталних поремећаја и подршка за особе који живе са ХИВ-ом кључ је за побољшање квалитета њиховог живота и превенцију даљег ширења инфекције . При томе, треба имати у виду да су особе које живе са ХИВ/АИДС-ом једна од највише маргинализованих и стигматизованих друштвених група у Србији, што доводи до њихове изолације и дискриминације. Особе које живе са ХИВ/АИДС-ом свакодневно се сусрећу са одбацивањем, искључивањем, осудом и другим проблемима. Истраживања које је 2012. године и на крају 2013. године спровео Повереник за заштиту равноправности показала су у Србији постоји велика социјална дистанца према особама које живе са ХИВ-ом. Примера ради, четири петине испитаних особа изјавило да никада не би пристало на заједнички живот са особом која живи са ХИВ-ом . Такође, квалитативна студија коју су спровели Imperial College и Фонд Уједињених нација за развој (UNDP) показује да је дискриминација особа које живе са ХИВ-ом најизраженија у систему здравствене заштите, те да стигма у оквиру сектора здравствене заштите за многе особе које живе са ХИВ-ом представља већи извор бриге од несигурности медицинске прогнозе ХИВ/АИДС. Многе особе које живе са ХИВ-ом у Србији наводе да не могу да добију здравствене услуге (изван Центра за ХИВ/АИДС) због њиховог ХИВ статуса. Анализе показују да здравствени радници/це осећају страх од особа које живе са ХИВ -oм, што уз недостатак знања о ХИВ-у, доводи до дискриминације особа које живе са ХИВ-oм . С друге стране, особе које живе са ХИВ-oм, због страха од дискриминације, осећају се несигурно и одбачено, што доводи до самоизолације и несигурности да потраже здравствену заштиту ван клиника специјализованих за здравствену негу особа које живе са ХИВ-oм.

Свеобухватна студија о стигми према различитим друштвено маргинализованим групама у Србији спроведена је 2006. године , а резултати указују на висок степен стигме према особама које живе са ХИВ-ом. Око 65% испитаних не би угостило особу која живи са ХИВ-ом, 35% сматра да особе које живе са ХИВ-ом треба отпустити са посла чак иако су добри радници, 32% људи би прекинуло пријатељство уколико би њихов пријатељ оболео од АИДС-а, док 49% испитаних не би делило канцеларију са особом која живи са ХИВ-ом.

Повереница за заштиту равноправности указује и на истраживања која су спроведена међу здравственим радницима/цама, чији се резултати не разликују много од истраживања јавног мњења. Институт за јавно здравље спровео је студију међу здравственим радницима о ставовима, знању и перцепцији ризика здравствених радника у вези са ХИВ/АИДС-ом. Скоро две трећине испитаних (63%) сматра да сви хоспитализовани пацијенти треба да буду тестирани на ХИВ, 77% сматра да је важније заштитити здравствене раднике него поверљивост, а 34% сматра да здравственим радницима који живе са ХИВ-ом не треба дозволити да раде. Више од половине здравствених радника (52%) никада није похађало едукацију о ХИВ/АИДС-у. Ово истраживање је показало да чак 30% здравствених радника не предузима мере заштите приликом рада са пацијентима, а у ситуацији када им је познат ХИВ статус пацијента, чак 83% здравствених радника предузима мере заштите које превазилазе типичне заштитне мере.

Друго истраживање међу здравственим радницима показало је висок ниво стигматизујућих ставова и уверења. У истраживању у коме је учествовало 87 здравствених радника Института за заштиту здравља пацијената и Дома здравља у Земуну, 11 испитаника је изразило уверење да је могуће инфицирати се уколико пољубите у образ особу која живи са ХИВ-ом, скоро 40% сматра да је могуће инфицирати се уколико особа која живи са ХИВ-ом кашље у њиховом правцу, а више од 30% да се инфекција може пренети уједом комарца. Већина испитаних здравствених радника сматра да се вирус може пренети употребом јавних тоалета.

Повереница за заштиту равноправности подсећа на пресуду Европског суда за људска права у предмету Kiyutin против Русије, у којој суд наводи да, упркос знатном напретку у превенцији ХИВ-а и бољем приступу третману у вези са вирусом последњих година, стигма и дискриминација особа које живе са ХИВ/АИДС-ом остала је предмет велике забринутости свих међународних организација које су активне у овом домену. У образложењу пресуде наведено је да је у Декларацији о посвећености борби против ХИВ/АИДС-а назначено да је стигма погоршала последице епидемије за појединце, породице, заједнице и нације, те да суд сматра да су особе које живе са ХИВ-oм осетљива група која је већ дуго времена жртва предрасуда и стигматизације . Стога, Повереница за заштиту равноправности сматра да сви друштвени актери, посебно здравствени радници/це који, због природе свог посла, први сазнају за ХИВ позитиван статус особа, морају да пруже подршку и омогуће особама које живе са ХИВ-oм пружање здравствених услуга без дискриминације и под истим условима као и за особе које не живе са ХИВ-oм.

4. МИШЉЕЊЕ

Непружањем здравствене заштите која је подразумевала болничко збрињавање М. Л. у Институту за ментално здравље након покушаја самоубиства, као и његовим упућивањем у другу здравствену установу, само због чињенице да је особа која живи са ХИВ/АИДС-ом, Институт за ментално здравље прекршио је прописе о забрани дискриминације.

5. ПРЕПОРУКА

Повереница за заштиту равноправности, у складу са чл. 33. тач. 1. Закона о забрани дискриминације, препоручује Институту за ментално здравље:

5.1. Да М. Л. упути писано извињење, у року од 15 дана од дана пријема овог мишљења.

5.2. Да обезбеди пружање здравствених услуга особама које живе са ХИВ/АИДС-oм, под истим условима који важе за особе које не живе са HIV/АИДС-oм.

5.3. Да запосленима у Институту за ментално здравље обезбеди едукацију о ХИВ/АИДС-у.

5.4. Да убудуће, приликом пружања обављања послова из своје надлежности, поступа у складу са антидискриминационим прописима.

Институт за ментално здравље обавестиће Повереницу за заштиту равноправности, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком, о предузетим мерама у циљу поступања по препоруци.

Против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката. Сагласно чл. 40. Закона о забрани дискриминације, уколико Институт за ментално здравље не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереница за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

 

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

 


microsoft-word-icon Притужба М. Л. против Института за ментално здравље због дискриминације по основу здравственог стања у области здравства Преузми


Print Friendly, PDF & Email
Facebook
Twitter
back to top