Притужба М.Р. против општине Рашка због дискриминације по основу инвалидитета у поступку пред органима јавне власти

бр. 07-00-230/2016-02 датум: 20. 7. 2016.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе М.Р, коју је поднео у име и уз сагласност свог сина Н.Р, против Општине Рашка и Општинског већа општине Рашка, због дискриминације на основу инвалидитета. У притужби је наведено да је Н.Р. дете са инвалидитетом, да као средњошколац путује на релацији Рашка – Доње Јариње и да му Општина Рашка није обезбедила право на бесплатан превоз до школе. У изјашњењу је наведено да Н.Р. није добио бесплатну месечну карту која се по конкурсу додељује ученицима и студентима, зато што није испунио услове прописане Правилником о додели бесплатних месечних карата на терет средстава буџета општине Рашка. Даље је наведено да посебно решење Општинског већа општине Рашка којим је ранијих година регулисан превоз деце са сметњама у развоју и инвалидитетом није донето јер се „ушло у изборни процес па општинске комисије нису заседале“. У току поступка је утврђено да је одредбама члана 159. став 2. тачка 4. Закона о основама система образовања и васпитања прописано да се из буџета јединице локалне самоуправе обезбеђује превоз, смештај и исхрана деце и ученика са сметњама у развоју, без обзира на удаљеност места становања од школе. Повереница за заштиту равноправности дала је мишљење да је пропуштањем да обезбеди право на бесплатан превоз до школе ученику са инвалидитетом, Општина Рашка отежала Н.Р. остваривање права на образовање и пуно укључивање у образовни систем, чиме је прекршила одредбе Закона о забрани дискриминације и препоручила Општини Рашка, да предузме све неопходне радње и мере из своје надлежности како би омогућила Н.Р. и свим ученицима и ученицама са сметњама у развоју несметано остваривање права на бесплатан превоз до школе; да предузме све неопходне радње и мере из своје надлежности ради отклањања последица дискриминације Н.Р. које су настале пропуштањем Општине Рашка да овом ученику у школској 2015/2016. години обезбеди бесплатан превоз до школе; да упути писано извињење Н.Р. због дискриминације извршене пропуштањем да му обезбеди право на бесплатан превоз до школе у школској 2015/2016. години, у року од 15 дана од дана пријема мишљења са препоруком; да убудуће води рачуна да у оквиру обављању послова из своје надлежности, не крши прописе о забрани дискриминације.

1. ТОК ПОСТУПКА

1.1. Повереници за заштиту равноправности притужбом се 12. априла 2016. године и допуном притужбе 9. маја 2016. године обратио М.Р, у име и уз сагласност сина Н.Р, против Општинског већа општине Рашка, због дискриминације Н.Р. на основу инвалидитета.
1.2. У притужби је наведено:
– да је Н.Р. дете са инвалидитетом и да као средњошколац путује на релацији Рашка – Доње Јариње;
– да је Н.Р. 1. октобра 2015. године поднео захтев за остваривање права на бесплатан превоз;
– да Решењем о куповини месечних карти ђацима и студентима до краја школске 2015/2016 године III број: 06-III-58/2015-03 од 3. децембра 2015. године Н.Р. није додељена бесплатна месечна карта по Конкурсу за куповину месечних карата ученицима и студентима на терет средстава буџета општине Рашка за школску 2015/2016 годину;
– да је М.Р. изјавио приговор на Решење о куповини месечних карти ђацима и студентима до краја школске 2015/2016 године III број: 06-III-58/2015-03 од 3. децембра 2015. године који је одбијен, јер Н. има недовољан број бодова за доделу месечне карте пошто породица има примања, а он има низак просек оцена;
– да је М.Р. поднео и трећи захтев за доделу бесплатне месечне карте у јануару 2016. године на који до момента подношења притужбе није добио одговор;
– да је претходне две године Н. добијао годишњу карту за превоз јер су у Општинском већу Рашка биле особе које су се залагале за децу из осетљивих група.
1.3. У прилогу притужбе, између осталог, достављена су и следећа документа: 1) сагласност Н.Р. да у његово име М.Р. поднесе притужбу Поверенику за заштиту равноправности; 2) Решење Општинског већа општине Рашка III број: 06-III-61/2015-9 од 25. децембра 2015. године; 3) Решење Општинске управе Рашка, Одељење за привреду, друштвене делатности и имовинско правне послове V 02 број 552-448/07 од 28. октобра 2017. године о категоризацији Н.Р.; 4) захтев М.Р. Општинском већу општине Рашка од 7. децембра 2015. године; 5) захтев Н.Р. за остваривање права на бесплатан превоз од 1. октобра 2015. године; 6) медицинска документација Н.Р.
1.4. Повереница за заштиту равноправности спровела је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чланом 35. став 4. и чланом 37. став 2. Закона о забрани дискриминације , па је у току поступка прибављено изјашњење Игњата Ракитића, председника општине Рашка и Весне Курандић, самосталне стручне сараднице за образовање и спорт у Општинској управи Рашка и чланице Комисије за доделу бесплатних месечних карата за превоз.
1.5. У изјашњењу Игњата Ракитића, председника општине Рашка, између осталог, наведено је:
– да је једини разлог зашто Н.Р. није добио бесплатну месечну карту која се по конкурсу додељује ученицима и студентима, то што није испунио прописане услове Правилником о додели бесплатних месечних карата на терет средстава буџета општине Рашка;
– да одредбе правилника не третирају децу из осетљивих категорија;
– да је посебно решење Општинског већа Рашка, којим се у ранијим приликама „излазило у сусрет деци са посебним потребама“ овог пута „изостало јер се ушло у изборни процес па општинске комисије нису заседале“;
– да ће сва права Н.Р. бити испоштована новим решењем општинског већа, као и да ће Н. и његовој породици бити упућено извињење због „процедуралног пропуста“;
– да ће ускоро бити покренут поступак за измену појединих одредби Правилника о додели бесплатних месечних карата.
1.6. У изјашњењу Весне Курандић, самосталне стручне сараднице за образовање и спорт у Општинској управи Рашка и чланице Комисије за доделу бесплатних месечних карата за превоз, између осталог, наведено је:
– да је у временском периоду када је расписан конкурс за бесплатан превоз деце, Н.Р. није остварио право на бесплатан превоз јер није испунио критеријуме Правилника којим су се руководили чланови комисије. Одбијен је јер у Правилнику нису наведена деца из осетљивих друштвених група и деца са сметњама у развоју;
– да је претходне две године дете добијало бесплатну месечну карту по посебном решењу општинског већа, јер „општина брине“ о овој категорији друштвено осетљивих група;
– да на захтев М.Р. од 1. марта 2016. године није одговорено јер је поднет у временском периоду расписивања избора и комисије више нису заседале, као и да ће М.Р. у што краћем року добити позитиван одговор као и претходне две године, у складу са одредбама члана 159. став 2. тачка 4) Закона о основама система образовања и васпитања.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

2.1. Увидом у налаз лекара специјалисте Војномедицинске академије број потокола 8118/013 од 17. октобра 2013. године утврђено је да је Н.Р. при рођењу дијагностикована церебрална парализа, да је од стране офтамолога утврђено постојање атрофије очног живца на десном оку, да је присутна слабост доњих екстремитета где је изражен и спазам мускулатуре, валгус деформитета колена и стопала. Даље је наведено да у оба кука постоји ограничен покрет абдукције, као и да постоји успорено извршавање налога, да је ход могућ на широј основи, уз пратњу и придржавање.
2.2. Увидом у решење Општинске управе Рашка, Одељење за привреду, друштвене делатности и имовинско правне послове V 02 број 552-448/07 од 28. октобра 2007. године, утврђено је да је Комисија за преглед деце ометене у развоју СО Рашка извршила преглед и према налазу и мишљењу бр. 552-448/07 од 20. септембра 2007. године, дете Н.Р. категорисало у категорију вишеструке ометености (слабовидост и гранична ретардација).
2.3. Увидом у захтев за остваривање права на бесплатан превоз Н.Р. од 1. октобра 2015. године, утврђено је да је Н.Р. поднео захтев за доделу годишње карте за превоз ученика на релацији Рашка – Доње Јариње, као и да је доставио потврду о месту пребивалишта, потврду да је ученик трећег разреда пољопривредне школе Лешак, уверење да му је мајка незапослена, копију сведочанства из претходне године, уверење о заједничком домаћинству и пензиони чек о висини примања оца.
2.4. Увидом у решење Општинског већа општине Рашка III број: 06-III-61/2015-9 од 25. децембра 2015. године, утврђено је да је одбијен приговор М.Р. изјављен на Решење о куповини месечних карти ђацима и студентима до краја школске 2015/2016 године III број: 06-III-58/2015-03 од 3. децембра 2015. године као неоснован. У образложењу решења наведно је да Н.Р. има недовољан број бодова за доделу месечне карте пошто породица има примања, а он има низак просек оцена.

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

3.1. Повереница за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имала је у вид у наводе из притужбе и антидискриминационе и друге прописе.

Правни оквир
3.2. Повереник за заштиту равоправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује усвоју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.
3.3. Повереница за заштиту равноправности најпре констатује да је Република Србија 1990. године ратификовала Конвенцију о правима детета , која у члану 28. прописује да дете има право на образовање и да је држава дужна да подстиче развој различитих облика средњег образовања, укључујући опште и стручно образовање, које би било на располагању и доступно сваком детету, да омогући да образовне и стручне информације и савети буду доступни свој деци и предузме мере за редовно похађање школе и смањење стопе напуштања школе. Одребама члана 29. став 1. Конвенције о правима детета дефинисани су циљеви образовања, па је прописано да образовање детета треба да буде усмерено на свеобухватан развој пуног потенцијала детета, уз развијање поштовања људских права, појачан осећај идентитета и припадности и његову/њену социјализацију и интеракцију са другима и са окружењем.
Ове одредбе су појашњене Општим коментаром бр. 1. из 2001. године, у којем је наведено да образовање треба да буде усмерено на дете, прилагођено детету и да омогућава његово/њено оснаживање. Образовање на које свако дете има право јесте оно које је осмишљено тако да развије код детета животне вештине, да ојача дететову способност да ужива читав низ људских права и да утиче на стварање културе прожете одговарајућим вредностима људских права. Комитет за права детета напомиње да наставни план мора да буде у директној вези са дететовим потребама, као и да потпуно узме у обзир дететове способности које се развијају. Наставне методе, стога, треба да се прилагоде различитим потребама различите деце. Образовање треба да тежи томе да обезбеди да свако дете савлада основне животне вештине и да ниједно дете не изађе из школе, а да није опремљено за суочавање са изазовима пред којима се може наћи у животу. Комитет за права детета навео је да дискриминација, по било ком основу, било да је отворена или скривена, вређа људско достојанство детета и у стању је да подрије или чак уништи способност детета да има користи од могућности које му пружа образовање.
3.4. Комитет за права детета донео је и Коментар бр. 9. који се односи на права детета са сметњама у развоју, у којем посебну пажњу поклања инклузивном образовању, те наводи да оно треба да буде циљ образовања деце са сметњама у развоју. Начин и облик укључивања треба да буду диктирани индивидуалним образовним потребама детета, јер образовање неке деце са сметњама у развоју захтева врсту подршке коју није лако пронаћи у редовном школском систему. Прописано је да немогућност физичког приступа јавном превозу представља битан фактор маргинализације и искључивања деце са сметњама у развоју и драстично умањује њихове могућности приступа услугама, укључујући здравство и образовање. Комитет је позвао све државе уговорнице да спроведу политичке мере и процедуре како би јавни превоз постао безбедан, лако доступан деци са сметњама у развоју и бесплатан, кад год је то могуће, имајући у виду финансијска средства којима располажу родитељи или други који брину о детету.
3.5. Конвенција о правима особа са инвалидитетом у члану 7. прописује да ће државе предузети све неопходне мере да се деци са инвалидитетом обезбеди да равноправно са другом децом, у пуној мери, уживају сва људска права и основне слободе. Одредбама члана 24. прописано је да државе признају право особа са инвалидитетом на образовање, те да им у остваривању овог права, без дискриминације и на основу једнаких могућности, државе обезбеђују инклузивни систем образовања. Инклузивни систем образовања и доживотно учење је у циљу пуног развоја људског потенцијала и осећања достојанства и властите вредности, као и јачање поштовања људских права, основних слобода и различитости међу људима, у циљу развоја личности, талената и креативности особа са инвалидитетом, као и њихових умних и физичких способности до пуног степена њихових потенцијала, али и у циљу омогућавања особама са инвалидитетом да ефикасно учествују у слободном друштву. Истим чланом је прописано да ће државе, у остваривању права на образовање, обезбедити да особе са инвалидитетом не буду искључене из система општег образовања на основу инвалидитета, да деца са инвалидитетом не буду искључена из слободног и обавезног основног или средњег образовања, као и да особе са инвалидитетом имају приступ инклузивном, квалитетном и слободном основном и средњем образовању, равноправно са другима у заједници у којој живе. Поред тога, прописано је да особе са инвалидитетом треба да добију посебну подршку у оквиру система општег образовања ради њиховог ефикаснијег образовања. Члан 9. Конвенције односи се на приступачност, те је између осталог, прописано да ће у циљу омогућавања самосталног живота и пуног учешћа особа са инвалидитетом у свим сферама живота, државе уговорнице предузети одговарајуће мере да особама са инвалидитетом обезбеде приступ, равноправно са другима, физичком окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама, укључујући информационе и комуникационе технологије и системе, као и другим погодностима и услугама које су отворене односно које стоје на располагању јавности, како у урбаним тако и у руралним срединама. Те мере, које укључују идентификовање и уклањање препрека и баријера за приступ, односиће се, између осталог, и на зграде, путеве, превозна средства и друге погодности у затвореном и на отвореном простору, укључујући школе, стамбене објекте, здравствене објекте и радна места.
3.6. Устав Републике Србије , у члану 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.
3.7. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, тако што је дискриминација дефинисана као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу и чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбама члана 19. ст. 1. и 2. прописано је да свако има право на предшколско, основно, средње и високо образовање и стручно оспособљавање под једнаким условима, у складу са законом. Забрањено је лицу или групи лица на основу њиховог личног својства, отежавати или онемогућити упис у васпитно-образовну установу или их искључити из ових отежати или онемогућити упис у васпитно-образовну установу или их искључити из ових установа, отежати или ускратити могућност праћења наставе и учешћа у другим васпитним, односно образовним активностима, разврставати ученике по личном својству, злостављати их и на други начин неоправдано правити разлику и неједнако поступати према њима.
3.8. Одредбама члана 3. Закона о основама система образовања и васпитања прописано је, као општи принцип система образовања и васпитања, једнако право и доступност образовања и васпитања деце без дискриминације и издвајања по основу пола, социјалне, културне, етничке, религијске или друге припадности, месту боравка, односно пребивалишта, материјалног или здравственог стања, тешкоћа и сметњи у развоју и инвалидитета, као и по другим основама. Одредбама члана 6. овог закона прописано је да свако има право на образовање и васпитање, а у ставу 3. овог члана прописано је да лица са сметњама у развоју и са инвалидитетом имају право на образовање и васпитање које уважава њихове образовне и васпитне потребе у редовном систему образовања и васпитања, у редовном систему уз појединачну, односно групну додатну подршку или у посебној предшколској групи или школи, у складу са овим и посебним законом. Овај закон забрањује дискриминацију, односно активности којима се угрожавају, омаловажавају, дискриминишу или издвајају лица, односно групе лица, по основу: расне, националне, етничке, језичке, верске или полне припадности, физичких и психичких својстава, сметњи у развоју и инвалидитета, здравственог стања, узраста, социјалног и културног порекла, имовног стања, односно политичког опредељења и подстицање или неспречавање таквих активности, као и по другим основима утврђеним законом којим се прописује забрана дискриминација. Одредбама члана 159. став 2. тачка 4. овог закона прописано је да се у буџету јединице локалне самоуправе обезбеђују средства за превоз: деце и њихових пратилаца ради похађања припремног предшколског програма на удаљености већој од два километра, ученика основне школе на удаљености већој од четири километра од седишта школе; превоз, смештај и исхрана деце и ученика са сметњама у развоју, без обзира на удаљеност места становања од школе, као и превоз ученика на републичка и међународна такмичења.
3.9. Стратегијом развоја образовања у Србији до 2020. године констатовано је да постоје бројни проблеми са увођењем инклузивног приступа у школама: локалне самоуправе се ретко баве планирањем и укључивањем деце са сметњама у развоју и са инвалидитетом у основне школе; капацитети школа за препознавање унутрашњих препрека и прављење инклузивног школског развојног плана су слаби; приметан је велики отпор инклузији. Констатовано је да су корективни механизми мреже основних школа слабо развијени: домови за ученике основне школе не постоје (чак и тамо где би било оправдано постојање сталних или повремених домова), превоз ученика није адекватно уређен, а нису развијени механизми и мере посебне подршке деци из осетљивих група да не прекидају школовање (стипендије, домови, плаћање путних трошкова до школе, обезбеђивање услова за вежбање и рад у школи, нпр. обезбеђивање музичких инструмената и сл.). Даље, стратегијом је констатовано да су, између осталог, основне слабости средњег образовања и мали, недовољан обухват ученика, посебно у гимназијама и значајно мањи обухват ученика из осетљивих категорија и неразвијен систем подршке и обезбеђивања услова за њихово школовање. Због тога је обезбеђивање већег обухвата ученика приоритетан задатак у реализацији мисије средњег образовања, као и обезбеђивање афирмативних мера подршке специфичним групама ученика који су системски изостављени из овог вида школовања при упису у средње образовање (нпр. ромска деца и неке категорије деце са инвалидитетом и сметњама у развоју).

Анализа прилога са аспекта антидискриминационих прописа

3.10. Имајући у виду околности конкретног случаја, задатак Повереника за заштиту равноправности је да утврди да ли је Општина Рашка дискриминисала Н.Р, ученика са инвалидитетом, у погледу остваривања права на бесплатан превоз до школе.
3.11. Неспорно је да је Н.Р. ученик са инвалидитетом и да је општини Рашка поднео захтев за бесплатну карту за превоз до школе. Такође, неспорно је и да је претходне две године Н. имао обезбеђен бесплатан превоз. Анализом навода из изјашњења председника општине Рашка, утврђено је да Н.Р. није добио бесплатну карту за превоз јер није испунио услове прописане правилником, односно да правилником нису прописане посебне мере за ученике и ученице из осетљивих друштвених група. Повереница указује да је обавеза Општина Рашка да обезбеди превоз за ученике са инвалидитетом прописана одредбама члана 159. став 2. тачка 4. Закона о основама система образовања и васпитања. Овом одредбом је прописано да се у буџуту јединице локалне самоуправе обезбеђују средства, између осталог, и за превоз, смештај и исхрану деце и ученика са сметњама у развоју, без обзира на удаљеност места становања од школе. У складу са тим, ученицима и ученицама са сметњама у развоју и инвалидитетом право на бесплатан превоз до школе је законом загарантовано право без обзира на услове које поставља јединица локалне самоуправе за остале ученике и ово право се не може ускратити подзаконским актом, односно актом локалне самоуправе.
3.12. Повереница за заштиту равноправности изражава забринутост због одговора председника оштине и самосталне стручне сараднице за образовање и спорту у Општинској управи Рашка да је подршка ученицима и ученицама са сметњама у развоју и инвалидитетом изостала јер „се ушло у изборни процес па општинске комисије нису заседале“. Такође, забрињавајућ је и став председника општине да остваривање законских права деце у области образовања третира као „излажење у сусрет“ ученицима којима је потребна подршка. Неопходно је нагласити да је Република Србија на основу ратификованих међународних конвенција о правима детета и правима особа са инвалидитетом, као и домаћим прописима, обавезна да деци, а посебно деци са сметњама у развоју и инвалидитетом, омогући несметано остваривање права на образовање. У том смислу, одредбама Закона о основама система образовања и васпитања прописано је обавеза јединице локалне самоуправе да деци и ученицима са сметњама у развоју обезбеди превоз од куће до школе. Остваривање овог права деце не представља „добру вољу“ и „излажење у сусрет“ локалне самоуправе, већ њихову обавезу и неоставривање овог права се не може правдати радним неангажовањем представника локалне власти.
3.13. У складу са наведеним, Поверница је мишљења да је Општина Рашка неоправдано ускратила Н.Р. право на бесплатан превоз до школе и на тај начин извршила дискриминацију Н.Р. на основу инвалидитета.
3.14. Поред тога, напомињемо да коришћење неприкладне терминологије такође представља вид дискриминације особа са инвалидитетом. Израз „деца са посебним потребама“ је некоректан јер деца са сметњама у развоју и инвалидитетом немају посебне потребе. Особе са инвалидитетом имају исте потребе као и већинска популација (да иду у школу, да читају, да користе градски превоз и др.) само је начин задовољавања тих потреба другачији. Због тога израз „деца са посебним потребама“ треба заменити изразом „деца са сметњама у развоју и инвалидитетом“. Такође, и израз „инвалид“ је некоректан јер целу особу представља из угла тешкоће/инвалидитета који има, а не као комплетно људско биће коме је инвалидитет само једна од карактеристика.
3.15. Иако је нормативни оквир у Републици Србији задовољавајући, особе са инвалидитетом су једна од најугроженијих и највише дискриминисаних друштвених група у свим областима јавног и приватног живота. Сметње за равноправно укључивање особа са инвалидитетом у све друштвене односе почињу од сфере образовања и запошљавања, што додатно погоршава њихов положај услед изостанка ефикасне подршке за самосталан живот. Приступ објектима и услугама је значајно отежан или потпуно онемогућен, ризици од институционализације су велики, док је њихова политичка заступљеност готово занемарљива. За особе са инвалидитетом често се везују негативно ставови и предрасуде који су последица недовољне информисаности и незнања. Поготово су изражени негативни ставови према деци са сметњама у развоју и инвалидитетом када је у питању њихово укључивање у редовно образовање. Отпор инклузивном образовању и даље постоји, одређене подршке неопходне за адекватно укључивање деце са сметњама у развоју и са инвалидитетом, као што су превоз деце до школа и ангажовање личних пратилаца, финансирају из средстава локалних самоуправа, што доводи до велике регионалне неуједначености у приступу овим правима и образовању. Предрасуде о могућностима деце са инвалидитетом и сметњама у развоју, као и недовољно знање о правима особа са инвалидитетом, имају за последицу нетолеранцију, игнорисање и социјалну искључености, као и сажаљење, страх и потцењивање. Једна од најчешћих предрасуда према деци са сметњама у развоју и инвалидитетом јесте да су мање способна и да због свог инвалидитета не могу да се образују у редовним школама. Поред тога, због недовољне информисаности и незнања, загарантована права особа са инвалидитетом се пласирају као доброчинство и сажаљење друштва. Овоме посебно доприносе и заостали трагови медицинског модела инвалидитета, који се још увек присутан у Србији. Најбољи начин да се промене негативни ставови о особама са инвалидитетом и њихова пуна социјална инклузија је повећање контакта са децом са сметњама у развоју и инвалидитетом, уз информисање и едукацију шире јавности о њиховим правима, потребама и могућностима. Улога јединица локалне самоуправе, а самим тим и њихова одговорност, у остваривању права особа са инвалидитетом и њиховом свеобухватном укључивању у заједницу је од изузетног значаја.
3.16. С обзиром на све наведено, Повереница за заштиту равноправности је мишљења да је Општина Рашка, пропуштајћи да обезбеди превоз до школе ученику са инвалидитетом, отежала Н.Р. остваривање права на образовање и пуно укључивање у образовни систем, чиме је извршила акт дискриминације на основу инвалидитета.

4. МИШЉЕЊЕ

Пропуштањем да обезбеди право на бесплатан превоз до школе ученику са инвалидитетом, Општина Рашка отежала је Н.Р. остваривање права на образовање и пуно укључивање у образовни систем, чиме је прекршила одредбе Закона о забрани дискриминације.

5. ПРЕПОРУКА

Повереница за заштиту равноправности препоручује Општини Рашка, да:
5.1. Предузме све неопходне радње и мере из своје надлежности како би омогућила Н.Р. и свим ученицима и ученицама са сметњама у развоју несметано остваривање права на бесплатан превоз до школе;
5.2. Предузме све неопходне радње и мере из своје надлежности ради отклањања последица дискриминације Н.Р. које су настале пропуштањем Општине Рашка да овом ученику у школској 2015/2016. години обезбеди бесплатан превоз до школе;
5.3. Упути писано извињење Н.Р. због дискриминације извршене пропуштањем да му обезбеди право на бесплатан превоз до школе у школској 2015/2016. години, у року од 15 дана од дана пријема мишљења са препоруком;
5.4. Убудуће води рачуна да у оквиру обављању послова из своје надлежности, не крши прописе о забрани дискриминације.
Потребно је да Општина Рашка обавести Повереницу за заштиту равноправности о спровођењу ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.
Против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката. Сагласно члану 40. Закона о забрани дискриминације, уколико Општина Рашка не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереница за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

Бранкица Јанковић

 


microsoft-word-icon Притужба М.Р. против општине Рашка због дискриминације по основу инвалидитета у поступку пред органима јавне властиDownload


Print Friendly, PDF & Email
Facebook
Twitter
back to top