Притужба Н.П. против ОШ због дискриминације на основу инвалидитета у области образовања

бр. 07-00-44/2015-02    датум: 20.4.2015.

 

МИШЉЕЊЕ

 

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе малолетне Н. П, коју је поднео њен отац Ј. П, против општине С. П. У притужби је наведено да је Н. П. ученица ОШ „Х. И. М.“ из С. П, да је слепа, да јој није обезбеђен превоз до школе, као ни прилагођена наставна средства и помагала за рад у школи и подршка педагошког асистента. Њен отац се обраћао председнику општине С. П, али га је он у усменом разговору информисао да неће да му помогне, а ОШ „Х. И. М.“ из С. П. обраћала се општини неколико пута, са истим захтевом. У току поступка је утврђено да је Комисија за процену потреба за пружањем додатне образовне, здравствене или социјалне подршке детету и ученику проценила да је Н. П, између осталог, потребно обезбедити превоз од места становања до образовне установе или смештај у интернат, а као одговорну особу/службу за пружање ове подршке одредила је општину С. П. Повереница је констатовала да је обезбеђивање превоза за ученике са сметњама у развоју и инвалидитетом, законска обавеза локалне самоуправе. То значи да је локална самоуправа била дужна да обезбеди превоз Н. П. до школе, без обзира на удаљеност места становања од образовне установе. У односу на наводе из притужбе да је општина С. П. дискриминисала Н. П. тако што јој није обезбедила подршку педагогошког асистента, адекватне уџбенике и брајеву машину, Повереница за заштиту равноправности констатује да општина С. П. није у обавези да обезбеђује педагошке асистенте за школе и наставне материјале, већ то треба да учини школа и надлежно министарство. Повереница за заштиту равноправности дала је мишљење да пропуштањем да обезбеди право на бесплатан превоз до школе за Н. П, ученицу са инвалидитетом, општина С. П. отежала Н. П. остваривање права на образовање и пуно укључивање у образовни систем, чиме је прекршила одредбе Закона о забрани дискриминације. Општина С. П. није у обавези да обезбеђује педагошке асистенте за школе и наставне материјале, те у овом погледу општина С. П. није прекршила одредбе Закона о забрани дискриминације. Р. М. К, председнику општине С. П, препоручено да предузме све неопходне радње и мере из своје надлежности којима ће обезбедити средства за превоз до школе за Н. П, те да убудуће води рачуна да у оквиру послова из своје надлежности, не крши прописе о забрани дискриминације.

1. ТОК ПОСТУПКА

1.1. Повереница за заштиту равноправности примила је 4. фебруара 2015. године притужбу малолетне Н. П, коју је поднео њен отац Ј. П, против општине С. П. У допуни притужбе од 31. марта 2015. године, невладина организација P. обавестила је Повереницу за заштиту равноправности да ће уз сагласност Ј. П. наставити да води поступак пред Повереником за заштиту равноправности.

1.2. У притужби је, између осталог, наведено:

– да је Н. П. слепа и да похађа ОШ „Х. И. М.“ из С. П,

– да јој није обезбеђен превоз до и од школе, прилагођена наставна средства и помагала за рад у школи и подршка педагошког асистента,

– да се обраћао председнику општине С. П. за помоћ, али да га је он у усменом разговору информисао да неће да му помогне,

– да се ОШ „Х. И. М.“ из С. П. обраћала општини С. П. неколико пута са захтевом да се за Н. П. обезбеде прилагођена наставна средства и помагала (прилагођени уџбеници и рачунар са прилагођеном тастатуром и мишем), подршка педагошког асистента, као и превоз од куће до школе.

1.3. Уз притужбу и допуну притужбе достављена су следећа документа: 1) мишљење Комисије за процену потреба за пружањем додатне образовне, здравствене или социјалне подршке детету/ученику бр. 17/2011 од 12. октобра 2011. године; 2) одговор Центра за социјални рад С. П. бр. 561-03-1583/I-12; 3) допис Министарства просвете, науке и технолошког развоја од 14. фебруара 2013. године; 4) допис Министарства просвете, науке и технолошког развоја, Сектора за развој и међународну просветну и научну сарадњу бр. 451-02-00722/2013-06 од 3. марта 2013. године; 5) допис Министарства просвете, науке и технолошког развоја, Сектора за предшколско и основно образовање и васпитање и образовање одраслих, бр. 451-02-00367/2013-07 од 15. марта 2013. године; 6) допис Општинског већа општине С. П. бр. 61-156/2013-02/1 од 22. марта 2013. године; 7) препорука Заштитника грађана општине С. П. бр. 8-0304/13-1 од 3. априла 2013. године; 9) допис Кабинета председника РС бр. 07-00-02817/2013-01 од 28. маја 2013. године; 10) допис Министарства рада, запошљавања и социјалне политике, Сектор за заштиту особа са инвалидитетом, бр. 401-00-0136/2013-15 од 3. јуна 2013. године; 11)  допис Генералног секретаријата председника Републике бр. 07-2-1553/2013 од 5. јуна 2013. године; 12) допис ОШ „Х. И. М.“ председнику општине С. П. бр. 584. од 5. јуна 2013. године; 13) допис ОШ „Х. И. М.“ председнику Скупштине општине С. П. бр. 585. од 5. јуна 2013. године; 13) допис  Министарства просвете, науке и технолошког развоја, Одељење за инспекцијске послове установама предшколског, основног, средњег и високог образовања бр. 424-614-100/2013-12 од 6. јуна 2013. године; 14) допис Канцеларије за Косово и Метохију бр. 553-0000215/2013-06 од 26. септембра 2013. године и 15) допис допис ОШ „Х. И. М.“ Општинском већу С. П. бр. 266. од 10. октобра 2013. године

1.4. Повереница за заштиту равноправности спровела је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чл. 35. ст. 4. и чл. 37. ст. 2. Закона о забрани дискриминације. Председнику општине С. П. Р. М. К., упућен је захтев 26. фебруара 2015. године да се у року од 15 дана изјасни о основаности и наводима из притужбе. Како се председник општине С. П. у остављеном року није изјаснио, а захтев је примио 27. фебруара 2015. године, Повереници за заштиту равноправности били су доступни наводи из притужбе и докази које је доставио Ј. П.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

2.1. Увидом у притужбу и прилоге, утврђено је да је Н. П. дете са инвалидитетом и ученица ОШ „Х. И. М.“ из С. П. Комисија за процену потреба за пружањем додатне образовне, здравствене или социјалне подршке детету и ученику дала је 12. октобра 2011. године мишљење бр. 17/2011 у којем је наведено да је Н, у области образовања, културе, спорта и рекреације, потребно образовање у редовној школи која има адекватне кадровске и материјалне ресурсе или специјалној школи за слепу и слабовиду децу; употреба прилагођених наставних средстава и асистивне технологије; подршка личног асистента; обезбеђивање превоза од места становања до образовне установе или смештај у интернату; обезбеђивање подршке ради прилагођавања услова и окружења у циљу отклањања комуникацијских препрека и набавка наставних средстава неопходних за рад са дететом; обавезно стручно усавршавање наставника и стручних сарадника непосредно ангажованих у васпитно-образовном раду; организовање образовне подршке у случају дужег изостајања из школе због болести ради остваривања континуитета у образовању у виду појачане допунске наставе, индивидуалног рада и ангажовања стручњака, те саветодавни рад са родитељима. У делу мишљења под називом Индивидуални план подршке детету, Комисија је одредила да је за набавку средстава и асистивне технологије одговоран директор школске установе, док средства за превоз од места становања до образовне установе треба да обезбеди општина С. П.

2.2. Увидом у закључак Општинског већа општине С. П. бр. 61-156/2013-02/1 од 22. марта 2013. године утврђено је да је Општинско веће одобрило ангажовање персоналне асистенткиње за Н. П.

2.3. У дописима Министарства просвете, науке и технолошког развоја 451-02-00722/2013-06 од 3. марта 2013. године и бр. 451-02-00367/2013-07 од 15. марта 2013. године, наведено је да сваки ученик са сметњама у развоју има право на превоз или накнаду превоза од куће до школе и назад, без обзира на удаљеност. Указано је да министарство није надлежно да доноси одлуке или поступа у предметима који је у надлежности Комисија за процену потреба за пружањем додатне образовне, здравствене или социјалне подршке детету и ученику.

2.4. Увидом у допис Министарства просвете, науке и технолошког развоја, Одељења за инспекцијске послове установама предшколског, основног, средњег и високог образовања бр. 424-614-100/2013-12 од 6. јуна 2013. године, утврђено је да је просветна инспекторка В. Д. извршила инспекцијски надзор над законитошћу рада и аката ОШ „Х. И. М.“ у С. П. Просветна инспекторка утврдила је да је школа предузимала одређене активности како би за ученицу Н. П. обезбедила услове за образовање у складу са њеним потребама, али да се „у већини случајева обраћала институцијама које нису надлежне за одређена питања“. Просветна инспекторка наложила је школи одређене мере, и то: 1) да се одмах обрати Школској управи ради обезбеђивања адекватних бесплатних уџбеника за Н. П. и да у року од 10 дана формира Стручни тим за инклузивно образовање; 2) да одмах донесе ИОП за Н. и да се обрати локалној самоуправи са захтевом да се обезбеди стручно усавршавање наставника ради унапређивања образовања ученика са сметњама у развоју; 3) да се обрати Школској управи како би лакше остварила контакт са школама које су одређене за ресурс центре, које имају капацитете и мобилне тимове као подршка инклузивном образовању; 4) да се обрати Мрежи подршке инклузивном образовању ради добијања стручне подршке; 5) да се обрати локалној самоуправи са захтевом да се за Н. П. и за друге ученике са сметњама у развоју обезбеди превоз, имајући у виду да се у буџету локалне самоуправе обезбеђују средства за превоз и исхрану ученика са сметњама у развоју, без обзира на удаљеност места становања од школе.

2.5. Увидом у допис који је ОШ „Х. И. М.“ упутила председнику општине С. П, утврђено је да је школа тражила да председник општине обезбеди неопходна средства за Н. П, односно, прилагођена наставна средства и помагала, педагошког асистента/кињу и превоз од куће до школе.

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

3.1. Повереница за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету ценила је наводе из притужбе и изјашњења, доказе који су приложени, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.

Правни оквир

3.2. Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.

3.3. Повереница за заштиту равноправности најпре констатује да је Република Србија 1990. године ратификовала Конвенцију о правима детета, која у чл. 28. прописује да дете има право на образовање и да је држава дужна да осигура обавезно и бесплатно основно образовање за све, да омогући да образовне и стручне информације и савети буду доступни свој деци и предузме мере за редовно похађање школе и смањење стопе напуштања школе. Одребама члана 29. став 1. Конвенције о правима детета дефинисани су циљеви образовања, па је прописано да образовање детета треба да буде усмерено на свеобухватан развој пуног потенцијала детета, уз развијање поштовања људских права, појачан осећај идентитета и припадности и његову/њену социјализацију и интеракцију са другима и са окружењем.

Ове одредбе су појашњене Општим коментаром бр. 1. из 2001. године, у којем је наведено да образовање треба да буде усмерено на дете, прилагођено детету и да омогућава његово/њено оснаживање. Образовање на које свако дете има право јесте оно које је осмишљено тако да развије код детета животне вештине, да ојача дететову способност да ужива читав низ људских права и да утиче на стварање културе прожете одговарајућим вредностима људских права. Комитет за права детета напомиње да наставни план мора да буде у директној вези са дететовим потребама, као и да потпуно узме у обзир дететове способности које се развијају. Наставне методе, стога, треба да се прилагоде различитим потребама различите деце. Образовање треба да тежи томе да обезбеди да свако дете савлада основне животне вештине и да ниједно дете не изађе из школе, а да није опремљено за суочавање са изазовима са којима се може очекивати да ће се суочити у животу. Комитет за права детета навео је да дискриминација, по било ком основу, било да је отворена или скривена, вређа људско достојанство детета и у стању је да подрије или чак уништи способност детета да има користи од могућности које му пружа образовање.

3.4. Комитет за права детета донео је и Коментар бр. 9. који се односи на права детета са сметњама у развоју, у којем посебну пажњу поклања инклузивном образовању, те наводи да оно треба да буде циљ образовања деце са сметњама у развоју. Начин и облик укључивања треба да буду диктирани индивидуалним образовним потребама детета, јер образовање неке деце са сметњама у развоју захтева врсту подршке коју није лако пронаћи у редовном школском систему. Прописано је да немогућност физичког приступа јавном превозу представља битан фактор маргинализације и искључивања деце са сметњама у развоју и драстично умањује њихове могућности приступа услугама, укључујући здравство и образовање. Комитет је позвао све државе уговорнице да спроведу политичке мера и процедуре како би јавни превоз постао безбедан, лако доступан деци са сметњама у развоју и бесплатан, кад год је то могуће, имајући у виду финансијска средства којим располажу родитељи или други који се брину о детету.

3.5. Конвенција о правима особа са инвалидитетом у чл. 7. прописује да ће државе предузети све неопходне мере да се деци са инвалидитетом обезбеди да равноправно са другом децом, у пуној мери, уживају сва људска права и основне слободе. Одредбама члана 24. прописано је да државе признају право особа са инвалидитетом на образовање, те да им у остваривању овог права, без дискриминације и на основу једнаких могућности, државе обезбеђују инклузивни систем образовања. Инклузивни систем образовања и доживотно учење је у циљу пуног развоја људског потенцијала и осећања достојанства и властите вредности, као и јачање поштовања људских права, основних слобода и различитости међу људима, у циљу развоја личности, талената и креативности особа са инвалидитетом, као и њихових умних и физичких способности до пуног степена њихових потенцијала, али и у циљу омогућавања особама са инвалидитетом да ефикасно учествују у слободном друштву. Истим чланом је прописано да ће  државе, у остваривању права на образовање, обезбедити да особе са инвалидитетом не буду искључене из система општег образовања на основу инвалидитета, да деца са инвалидитетом не буду искључена из слободног и обавезног основног или средњег образовања, као и да особе са инвалидитетом имају приступ инклузивном, квалитетном и слободном основном и средњем образовању, равноправно са другима у заједници у којој живе. Поред тога, прописано је да особе са инвалидитетом треба да добију посебну подршку у оквиру система општег образовања ради њиховог ефикаснијег образовања. Члан 9. конвенције односи се на приступачност, те је између осталог, прописано да ће у циљу омогућавања самосталног живота и пуног учешћа особа са инвалидитетом у свим сферама живота, државе уговорнице предузети одговарајуће мере да особама са инвалидитетом обезбеде приступ, равноправно са другима, физичком окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама, укључујући информационе и комуникационе технологије и системе, као и другим погодностима и услугама које су отворене односно које стоје на располагању јавности, како у урбаним тако и у руралним срединама. Те мере, које укључују идентификовање и уклањање препрека и баријера за приступ, односиће се, између осталог, и на зграде, путеве, превозна средства и друге погодности у затвореном и на отвореном простору, укључујући школе, стамбене објекте, здравствене објекте и радна места.

3.6. Устав Републике Србије, у чл. 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

3.7. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у чл. 2. ст. 1. тач. 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбама чл. 19. ст. 1. и 2. прописано је да свако има право на предшколско, основно, средње и високо образовање и стручно оспособљавање под једнаким условима, у складу са законом. Забрањено је лицу или групи лица на основу њиховог личног својства, отежати или онемогућити упис у васпитно-образовну установу или их искључити из ових установа, отежати или ускратити могућност праћења наставе и учешћа у другим васпитним, односно образовним активностима, разврставати ученике по личном својству, злостављати их и на други начин неоправдано правити разлику и неједнако поступати према њима.

3.8. Законом о основама система образовања и васпитања  дефинисано је једнако право и доступност образовања и васпитања за све, као и начини за укључивање деце са сметњама у развоју у образовни систем. Одредбама члана 6. прописано је да свако има право на образовање и васпитање, као и да лица са сметњама у развоју и инвалидитетом имају право на образовање и васпитање које уважава њихове образовне и васпитне потребе у редовном систему образовања и васпитања, уз појединачну, односно групну додатну подршку или у посебној групи у школи. Одредбом члана 44. став 1. прописана је забрана дискриминације, те је одређено да су у установи забрањене активности којима се угрожавају, омаловажавају, дискриминишу или издвајају лица, односно групе лица, по основу: расне, националне, етничке, језичке, верске или полне припадности, физичких и психичких својстава, сметњи у развоју и инвалидитета, здравственог стања, узраста, социјалног и културног порекла, имовног стања, односно политичког опредељења и подстицање или неспречавање таквих активности, као и по другим основима утврђеним законом којим се прописује забрана дискриминације. Одредбама члана 159. став 2. тачка 4. прописано је да се у буџету јединице локалне самоуправе обезбеђују средства за превоз деце и њихових пратилаца ради похађања припремног предшколског програма на удаљености већој од два километра, ученика основне школе на удаљености већој од четири километра од седишта школе; превоз, смештај и исхрана деце и ученика са сметњама у развоју, без обзира на удаљеност места становања од школе. као и превоз ученика на републичка и међународна такмичења.

3.9. Законом о основном образовању и васпитању прописано је да за ученика коме је због сметњи у развоју и инвалидитета, специфичних тешкоћа у учењу, социјалне ускраћености и других разлога потребна додатна подршка у образовању и васпитању, школа обезбеђује отклањање физичких и комуникацијских препрека и зависно од потреба, доноси и индивидуални образовни план у складу са законом. Циљ додатне подршке у образовању и васпитању јесте постизање оптималног укључивања ученика у редован образовно-васпитни рад, осамостаљивање у вршњачком колективу и његово напредовање. За остваривање додатне подршке у образовању и васпитању, директор школе, наставник, стручни сарадник, васпитач, педагошки асистент и родитељ, односно старатељ може да добије посебну стручну помоћ у погледу спровођења инклузивног образовања и васпитања. Ради остваривања додатне подршке у образовању и васпитању, школа остварује сарадњу са органима локалне самоуправе, као и другим организацијама, установама и институцијама на локалном и ширем нивоу. Одредбама члана 69. став 3. прописано је да ученик са сметњама у развоју и инвалидитетом има право на бесплатан превоз, без обзира на удаљеност његовог пребивалишта од школе.

3.10. Правилником о додатној образовној, здравственој и социјалној подршци детету и ученику прописано је да се додатна подршка обезбеђује без дискриминације по било ком основу сваком детету, односно ученику из друштвено осетљивих група, коме је услед социјалне ускраћености, сметњи у развоју, инвалидитета, тешкоћа у учењу и других разлога потребна додатна подршка у образовању, здравству или социјалној заштити. Одредбама члана 4. уређена је процена потреба која се врши ради сагледавања потреба детета и могућности да се у породици, у редовном систему образовања, у посебној предшколској групи или школи, у установи социјалне или здравствене заштите, у складу са законом и другим прописима обезбеде мере подршке, односно, непосредна и посредна додатна подршка које захтевају додатна финансијска средства, а ставом 1. тачка 2. овог члана прописана је као посредна додатна подршка која захтева додатна финансијска средства обезбеђивање превоза од места становања до образовне установе, односно од образовне установе до дневног боравка.

3.11. Стратегијом развоја образовања у Србији до 2020. године констатовано је да постоје бројни проблеми са увођењем инклузивног приступа у школама: локалне самоуправе се ретко баве планирањем и укључивањем деце са сметњама у развоју и са инвалидитетом у основне школе; капацитети школа за препознавање унутрашњих препрека и прављење инклузивног школског развојног плана су слаби; приметан је велики отпор инклузији. Констатовано је, такође, да смо од претходне државе (Савезне Републике Југославије) наследили добру мрежу основних школа, око 60% места са преко 100 становника у Републици Србији има школу. Међутим, мрежа школа није прилагођавана бројним друштвеним променама (демографским, привредним, економским, социјалним) које су се дешавале у средини. Корективни механизми мреже су слабо развијени: домови за ученике основне школе не постоје (чак и тамо где би било оправдано постојање сталних или повремених домова), превоз ученика није адекватно уређен, а нису развијени механизми и мере посебне подршке деци из осетљивих група да не прекидају школовање (стипендије, домови, плаћање путних трошкова до школе, обезбеђивање услова за вежбање и рад у школи, нпр. обезбеђивање музичких инструмената и сл). Стога, кључна политика у правцу потпуног обухвата деце основним образовањем јесте повећани обухват деце са села, ромске деце и деце са инвалидитетом и сметњама у развоју и смањивање њиховог осипања у току основне школе, тј. обезбеђивање да заврше основно образовање, за шта је између осталог потребно развијање корективних механизама мреже као што су организовање ђачког смештаја, тј. постојање сталних, повремених или привремених домова за ученике основне школе, обезбеђивање посебног или усклађивање јавног превоза или обезбеђивање трошкова превоза (плаћање или субвенционисање карата) за децу из удаљених места и сиромашних породица.

Анализа навода из притужбе и доказа са аспекта антидискриминационих прописа

3.12. Имајући у виду предмет ове притужбе, у конкретном случају потребно је утврдити да ли је општина С. П. дискриминисала Н. П, ученицу са инвалидитетом, у погледу могућности да оствари право на бесплатан превоз од школе до куће.

3.13. Повереница за заштиту равноправности констатује да је Комисија за процену потреба за пружањем додатне образовне, здравствене или социјалне подршке детету и ученику спровела процену потреба Н. П. на основу прегледа, примењених техника, метода процене, као и на основу налаза, мишљења и извештаја стручњака и надлежних органа и институција. Комисија је установила да је Н, између осталог, потребно обезбедити превоз од места становања до образовне установе или смештај у интернат, а као одговорну особу/службу за пружање ове подршке одредила је општину С. П. Повереница за заштиту равноправности указује да би општина С. П. била дужна да обезбеди превоз за ученицу са инвалидитетом и без мишљења Комисије за процену потреба за пружањем додатне образовне, здравствене или социјалне подршке детету и ученику, с обзиром да је то законска обавеза општине. Наиме, одредбама члана 159. став 2. тачка 4. Закона о основама система образовања и васпитања прописано да се у буџету јединице локалне самоуправе обезбеђују средства за превоз деце и ученика са сметњама у развоју, без обзира на удаљеност места становања. Имајући у виду ову законску одредбу, Повереница констатује да је у надлежности општине С. П. да свој деци са сметњама у развоју и инвалидитетом обезбеди превоз до школе, без обзира на удаљеност места становања од школе.

Томе у прилог говори и чињеница да је просветна инспекторка, приликом инспекцијског надзора над ОШ „Х. И. М.“ у С. П. 6. јуна 2013. године,  наложила школи да се обрати локалној самоуправи са захтевом да се Н. П. обезбеди превоз до школе, имајући у виду да се у буџету јединице локалне самоуправе обезбеђују средства за превоз и исхрану ученика са сметњама у развоју, без обзира на удаљеност места становања од школе. ОШ „Х. И. М.“ поступила је по овом налогу и обратила се председнику општине да захтевом за обезбеђење средстава за Н. превоз од куће до школе. Према наводима из притужбе, Ј. П. лично се обратио Р. М. К., председнику општине С. П, како би затражио помоћ и подршку за своју кћерку. У притужби је навео да га је  председник општине „на крајње некоректан начин“ обавестио да не жели да му помогне. Из навода из притужбе, као и доказа који су били на располагању, утврђено је да општина С. П. није одговорила на захтев ОШ „Х. И. М.“, односно, да Н. П. и даље није обезбеђен превоз до школе.

3.14. У односу на наводе из притужбе да је општина С.П. дискриминисала Н. П. тако што јој није обезбедила подршку педагогошког асистента, адекватне уџбенике и брајеву машину, Повереница за заштиту равноправности констатује да школа треба да искористи све расположиве могућности и средства како би успоставила сарадњу са Школском управом ради обезбеђивања адекватних уџбеника и других наставних средстава која су Н. потребни, као и да оствари контакт и сарадњу са другим школама које би јој пружиле стручну подршку у раду. По питању ангажовања педагошког асистента/киње, Повереница за заштиту равноправности наглашава да је према Закону о основама система образовања и васпитања, у надлежности Министарства просвете, науке и технолошког развоја да обезбеди школи подршку педагошког асистента/киње, уколико је таква подршка потребна. Стога, Повереница за заштиту равноправности сматра да општина С. П. није у обавези да обезбеђује педагошке асистенте за школе и наставне материјале, већ то треба да учини школа и надлежно министарство.

3.15. Повереница за заштиту равноправности указује на резултате истраживања о улози локалне самоуправе у укључивању деце са сметњама у развоју у систем образовања у локалној заједници. Наиме, обезбеђивање превоза деце са инвалидитетом и сметњама у развоју је најзаступљенији сервис који постоји у локалним заједницама и о њему представници јединица локалне самоуправе имају највише информација. Овај вид подршке законски је регулисан већ дуги низ година и односи се на различите категорије деце из локалних заједница. Имајући то у виду, још више забрињава чињеница да општина С. П. не испуњава своје законске обавезе и не омогућава елементарни вид подршке детету са инвалидитетом, те таквим поступањем отежава деци са инвалидитетом укључивање у редован систем образовања.

3.16. Иако се ставови према особама са инвалидитетом мењају и преиспитују последњих година, они и даље представљају једну од препрека за пуно учешће особа са инвалидитетом у животу заједнице. За особе са инвалидитетом често се везују негативни ставови и предрасуде који су последица недостатка информација и незнања, а присутни су и нетолеранција, игнорисање и социјална дистанцираност, као и сажаљење, страх и нелагодност. С тим у вези, негативни ставови према деци са сметњама у развоју и са инвалидитетом представљају једну од великих препрека приступу деце редовном образовању. Овакви ставови постоје међу родитељима, члановима заједнице, школама и наставницима, државним службеницима и сл. Недостатак знања и недовољна информисаност о потребама и могућностима деце са инвалидитетом и сметњама у развоју изазивају страх и подстичу негативне ставове. Једна од најчешћих предрасуда према деци са инвалидитетом јесте да су мање способна и да због свог инвалидитета не могу да се образују у редовним школама, самостално крећу и живе, путују и друже са вршњацима. Најбољи начин да се промене негативни ставови је повећање контаката са децом са сметњама у развоју и инвалидитетом, њихова пуна социјална инклузија, уз информисање и едукацију шире јавности о њиховим правима, потребама и могућностима.

3.17. Сагледавајући све околности овог случаја, Повереница за заштиту равноправности је мишљења да је општина С. П, пропуштајући да обезбеди превоз до школе ученици са инвалидитетом, отежала Н. П. остваривање права на образовање и пуно укључивање у образовни систем, чиме је извршила акт дискриминације на основу њеног инвалидитета.

4. МИШЉЕЊЕ

4.1. Пропуштањем да обезбеди право на бесплатан превоз до школе за Н. П, ученицу са инвалидитетом, општина С. П. отежала је Н. П. остваривање права на образовање и пуно укључивање у образовни систем, чиме је прекршила одредбе Закона о забрани дискриминације.

4.2. Општина С. П. није у обавези да обезбеђује педагошке асистенте за школе и наставне материјале, већ то треба да учини школа и надлежно министарство, те у овом погледу није прекршила одредбе Закона о забрани дискриминације.

5. ПРЕПОРУКА

Повереница за заштиту равноправности, на основу члана 33. става 1. тачка 1. Закона о забрани дискриминације, препоручује Р. М. К, председнику општине С. П, да:

5.1. Предузме све неопходне радње и мере из своје надлежности којима ће обезбедити превоз до школе за Н. П, ученицу ОШ „Х. И. М.“ у С. П.

5.2. Убудуће води рачуна да у оквиру обављања послова из своје надлежности, не крши прописе о забрани дискриминације.

Потребно је да председник општине С. П. обавести Повереницу за заштиту равноправности о спровођењу ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

Против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката. Сагласно чл. 40. Закона о забрани дискриминације, уколико председник општине С.П. не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереница за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић


microsoft-word-icon Притужба Н.П. против ОШ због дискриминације на основу инвалидитета у области образовања Преузми


Print Friendly, PDF & Email
Facebook
Twitter
back to top