Притужбa НВO П прoтив M. П. зaпoслeнoг у ЦСР збoг пoнижaвajућeг и узнeмирaвajућeг пoступaњa нa oснoву пoлa и припaднoсти рoмскoj нaциoнaлнoj мaњини

дел. бр. 07-00-376/2013-02 датум: 25. 9. 2013.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе организације „П.“ из Б, поднете у име и уз сагласност А. В, Н. К, А. Ј, М. С. и Ђ. Б. из Н. С, против М. П. који је запослен у Центру за социјални рад града Новог Сада, поводом понижавајућег и узнемиравајућег поступања на основу пола и припадности ромској националној мањини.

1. ТОК ПОСТУПКА

1.1. Организација „П.“ из Б. поднела је притужбу у име и уз сагласност А. В, Н. К, А. Ј, М. С. и Ђ. Б. из Н. С.

1.2. У притужби је наведено:

– да су А. В, Н. К, А. Ј, М. С. становнице неформалног насеља В. Р. у Н. С, да су ромске националности и да живе у изузетно лошим социо-материјалним условима, без могућности запослења и у стању социјалне потребе;
– да су се у периоду од 2011. до 2013. године обраћале Центру за социјални рад града Новог Сада, као и да је за њихове предмете углавном био задужен М. П;
– да је М. П. приликом подношења захтева за једнократну новчану помоћ Н. К. рекао: „Ако ми даш п…, даћу ти!“, због чега је она напустила његову канцеларију. Када га је након тога срела у ходнику, он је снажно ударио лактом у раме, а на њено питање зашто је ударио, одговорио је: „Ј… ти матер циганску“;
– да када је Ђ. Б. дошла у Центар за социјални рад да преда захтев за продужење права на новчану социјалну помоћ, М. П. је рекао да не може да јој да помоћ и да је „лепа и има добре груди и д…“, након чега она више није ишла у Центар за социјални рад;
– да када је А. Ј. отишла у Центар за социјални рад како би предала захтев за новчану социјалну помоћ, М. П. рекао „Онај ко те ј… треба и да ти храни децу а не од мене да тражите социјалну помоћ“, на шта га је она опсовала. Када је следећи дан дошла, рекао јој је „Ако те бречим о земљу има да летиш три метра“;
– да је М. П. позвао на кафу М. С, а она га је питала да ли то увек ради са странкама и викала је на њега. Због тога је отишла код директора да се жали, али је за то време М. П. већ позвао полицију и оптужио је да га је напала. После овог инцидента М. С. више није одлазила у Центар за социјални рад;
– да се А. В. обратила Центру за социјални рад ради остваривања права на социјалну помоћ, да је том приликом М. П. питао да ли је слободна да иде са њим на кафу, да је она одбила да иде са њим на кафу, након чега јој је рекао да онда нема ништа од њене социјалне помоћи. А. В. се након неког времена поново обратила за помоћ, М. П. је тада питао да ли се предомислила за кафу, она му је рекла да није а он је одговорио да онда може да иде;
– да је оваквим поступањем М. П. извршио акт дискриминације – узнемиравајуће и понижавајуће поступање на основу пола и националне припадности;
– да без обзира на чињеницу да се ова новчана примања обезбеђују појединцу, њих користе читаве породице, стога је М. П, својим понашањем угрозио и елементарну егзистенцију њихових породица;
– да је поред Закона о забрани дискриминације, М. П. прекршио и антидискриминационе одредбе Закона о социјалној заштити, као и одредбе Правилника о забрањеним поступањима запослених у социјалној заштити.

1.3. Уз притужбу су достављене сагласности А. В, Н. К, А. Ј, М. С. и Ђ. Б. за подношење притужбе Поверенику за заштиту равноправности од 20. марта 2013. године, као и следећи докази: допис организације „П.“ упућен Покрајинском омбудсману бр. 239/13 од 22. марта 2013. године, допис Покрајинског омбудсмана са изјавама становница насеља Велики рит бр. I-HM-155/12 од 29. марта 2013. године, службене белешке стручне службе Покрајинског омбудсмана са теренске посете од 19. новембра 2012. године, обавештење о злоупотреби службеног положаја радника Центра за социјални рад и дискриминацији коју је организација „П.“ послала Покрајинском омбудсману од 5. новембра 2012. године и одговор Покрајинског омбудсмана на обавештење бр. I-HM-155/12 од 5. децембра 2012. године.

1.4. Повереница за заштиту равноправности спровела је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чл. 35. ст. 4. и чл. 37. ст. 2. Закона о забрани дискриминације , па су у току поступка затражена изјашњења од М. П, као и од Н. Д, директора Центра за социјални рад града Новог Сада.

1.5. У изјашњењу М. П, између осталог је наведено:

– да је чињеница да је он референт надлежан за део града звани „В. Р.“ и да је обављао исте послове и у другим деловима града, као што су Детелинара, Ветерник и Футог;
– да је кроз рад упознао доста особа, сусретао се са њиховим проблемима и покушавао речју и делом да им помогне у складу са законским могућностима;
– да су његове странке биле различите националности и вероисповести, али да никада није било притужби и проблема у вези његовог рада;
– да је пре пар година трочлана ромска делегација долазила у установу и молила тадашњег директора да им он буде референт, јер са њим најбоље остварују интерперсонални однос;
– да је приликом изласка на терен у насеље В. Р. сазнао да нека жена сакупља потписе како би га оптужила за несавестан рад и неморал, као и да су та жена и њени истомишљеници имали вербалне проблеме, па чак и физичке, јер су покушале да обезвреде његов рад у очима становника насеља;
– да у том насељу живи две хиљаде становника и да нико, осим њих пет, није имао примедби на његов рад;
– да је „затечен и констерниран“ наводима у притужби, који су без икаквог основа;
– да је одрастао у строго патријархалној породици где су псовке и увреде биле непознате, да је научен да људе не треба ценити према вероисповести и националности, да је велики филантроп и алтруиста, те је његова „онтолошка структура таква да једва чека да учини добро дело“;
– да А. В, наводно, ради за неку невладину организацију, те је својим нечасним радом хтела да оправда постојање институције и себе. Навео је и да не познаје А. В, да је није никада срео и да у Центру за социјални рад нема података да је корисница неке услуге, као и да је све што она тврди плод њене маште и нема везе са истином;
– да не може да се сети ко је С. М, али зна да ни једну странку није звао на кафу, нити је тиме условљавао. Према његовом сазнањима, она није била код директора, нити је он звао полицију;
– да се Ђ. Б. уопште не води у центру као корисница социјалних услуга, и да је лажан навод да је рекао да има лепе груди и д…;
– да је А. К. остварила право на новчана социјална примања истог дана по подношењу захтева, за три члана породице, да није имао вербалних сукоба са њом, и да речи „Ако те бречим од земљу“ нису његов вокабулар и са таквим речима се не служи;
– да је Н. К. била дугогодишња корисница социјалних услуга и да је, када је сазнао да живи са ванбрачним супругом који прима инвалидску пензију, донео закључак о престанку права на новчана социјална примања, због чега га је она вређала и псовала, чак је у једном тренутку морао да зове полицију;
– даље наводи одређена сазнања и чињенице везане за А. А, Н. Р, С. Б, М. Ј. и В. Г, те негира тачност њихових изјава које су дали приликом теренске посете Покрајинског омбудсмана.

1.6. Уз изјашњење је достављена изјава Н. Р. од 29. маја 2013. године.

1.7. Н. Д, директор Центра за социјални рад града Новог Сада, није се изјаснио у остављеном року, а захтев је примио 2. јула 2013. године. Због тога су Повереници за заштиту равноправности били доступни наводи из притужбе, изјашњења М. П, докази који су достављени уз притужбу и изјашњење, као и општепознате чињенице.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

2.1. Увидом у службене белешке Стручне службе Покрајинског омбудсмана које су сачињене приликом теренске посете 19. новембра 2012. године, утврђено је да су изјаве узете од Н. К, А. В, М. С, А. Ј. и Ђ. Б. Садржина њихових изјава је следећа:

Н. К. наводи да јој је по сазнању да она и њен ванбрачни супруг примају пензију и социјалну помоћ, М. П. рекао да ће им укинути социјалну помоћ. Након тога, после извесног временског периода, отишла је код помоћника директора, како би добила једнократну новчану помоћ, али је он упутио на М. П. Када је отишла код М. П, он јој је рекао: „Ако ми даш п… даћу ти“, па је она изашла из канцеларије. Касније се срела са М. П. у ходнику, када је он ударио лактом о њено раме. На њено питање зашто је ударио, рекао је: „Ј… ти матер циганску“ и затим позвао полицију. Даље наводи да их је полиција испитивала и рекла „…да ће то завршити на суду… „.

А. В. је навела да је након смрти сина, отишла да тражи помоћ у Центар за социјални рад код М. П. Том приликом је он питао да ли је слободна да иду на кафу, одговорила је да није заинтересована и да нема времена, на шта јој је он рекао: „Нема ништа од тога онда“, мислећи на помоћ коју је тражила. После неког времена је поново отишла код њега, питао је да ли се предомислила за кафу. Одговорила је да се није предомислила, а он јој је рекао да је слободна и да може да иде. Навела је да је тражила новац за сахрану сина, коју још увек није платила.

М. С. је навела да је била у Центру за социјални рад да преда захтев за социјалну помоћ. М. П. је позвао на кафу, а она га је питала да ли он то увек ради са странкама. Изјавила је да је након тога отишла код директора, а да је за то време М. П. позвао полицију и оптужио је да је хтела да га нападне, што није тачно. Поред тога, у изјави је навела да је викала, али да ништа друго није урадила, као и да је М. П. био сам у канцеларији када је звао на кафу. После тога није више ишла у Центар за социјални рад.

А. Ј. је навела да је отишла у Центар за социјални рад да преда захтев за новчану социјалну помоћ, али да јој је том приликом М. П. рекао: „Онај ко те ј… треба и да ти храни децу а не од мене да тражиш социјалну помоћ“. Када је следећи пут дошла истим поводом, М. П. је упитао зашто га је опсовала. Одговорила му је да је морала, након чега је он рекао: „Ако те бречим од земљу има да летиш три метра“. Навела је и да је предала захтев, али да по захтеву још увек није одлучено.

Ђ. Б. је навела да је била у Центру за социјални рад због продужења права на новчану социјалну помоћ, да јој је М. П. том приликом рекао да не може да добије помоћ јер живи боље од њега и да је „лепа и да има добре груди и д..“. Навела је да, иако је била са јетрвом, сама је ушла у канцеларију М. П, као и да након овог инцидента више није одлазила у Центар за социјални рад.

2.2. Увидом у извештај од 22. новембра 2012. године, утврђено је да су теренској посети неформалном насељу В. Р. присуствовале представнице Покрајинског омбудсмана и истраживачице П. Ж. К. и Н. М, као и да је том приликом установљено да особа из Центра за социјални рад Нови Сад тражи сексуалне услуге од клијенткиња као услов за добијање социјалне помоћи. У извештају је наведено да су обављени разговори и прибављене потписане изјаве које сведоче о злоупотреби службеног положаја М. П. Из изјава које су узете од становница насеља В. Р, утврђено је да су В. Г. и А. В. изјавиле да их је М. П. звао да изађу на кафу и непримерено коментарисао њихов физички изглед. Такође, наведено је да су Ђ. Б, А. А. и М. Ј. навеле да им је М. П, приликом њихових долазака у Центар за социјални рад због остваривања права из социјалне заштите, упућивао изјаве као што су: „Може социјална помоћ, ако ме пољубиш“, „Како си лепа, како имаш лепе груди…“,“Имате лепе с… и д…“ и друго.

2.3. Увидом у изјаву Н. Р. од 29. маја 2013. године, која је достављена уз изјашњење, утврђено је да је Н. Р. изјавила следеће: „Да су ме против М. наговориле жене из Р. да поднесем пријаву, .., а ништа није урадио“.

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

3.1. Повереница за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имала је у виду наводе из притужбе, изјашњења, као и прилоге.

Правни оквир

3.2. Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.

3.3. Устав Републике Србије у чл. 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Одредбом чл. 76. гарантована је равноправност пред законом и забрањена је свака дискриминација због припадности националној мањини, а у чл. 81. прописано да Република Србија подстиче дух толеранције и међукултурног дијалога и предузима ефикасне мере за унапређење узајамног поштовања, разумевања и сарадње међу свим људима који живе на њеној територији.

3.4. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације , којим је прописано да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбом члана 12. Закона о забрани дискриминације прописано је да је забрањено узнемиравање и понижавајуће поступање које има за циљ или представља повреду достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства, а нарочито ако се тиме ствара страх или непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење. Одредбама чл. 15-27. Закона о забрани дискриминације прописани су посебни случајеви дискриминације, па је тако чл. 20. у ст. 2. забрањено ускраћивање права или јавно или прикривено признавање погодности у односу на пол или због промене пола, забрањено је и физичко и друго насиље, експлоатација, изражавање мржње, омаловажавање, уцењивање и узнемиравање с обзиром на пол, као и јавно заговарање, подржавање и поступање у складу са предрасудама, обичајима и другим друштвеним обрасцима понашања који су засновани на идеји подређености или надређености полова, односно стеротипних улога полова. Чланом 24. прописана је забрана дискриминације националних мањина и њихових припадника на основу националне припадности, етничког порекла, верских уверења и језика.

3.5. Законом о заштити права и слобода националних мањина такође је забрањена дискриминација, односно, сваки облик дискриминације на националној, етничкој, расној и језичкој основи.

3.6. Законом о равноправности полова дефинисана је дискриминација на основу пола као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства) које има за циљ или последицу да лицу или групи отежа, угрози, онемогући или негира признање, уживање или остваривање људских права и слобода у политичкој, економској, друштвеној, културној, грађанској, породичној и другој области. У чл. 23. прописана је забрана дискриминације по основу пола приликом остваривања и уживања права из области социјалне заштите, без обзира на субјекте који организују и спроводе ову заштиту.

Анализа навода из изјашњења и доказа са аспекта антидискриминационих прописа

3.7. Повереница за заштиту равноправности најпре констатује да су у току поступка анализирани само они наводи из притужбе и изјашњења који су од значаја за утврђивање дискриминације, а не и они наводи који се односе на евентуалне друге пропусте у раду или поступању, за које су надлежни други државни органи.

3.8. Имајући у виду садржину притужбе, као и надлежност Повереника за заштиту равноправности, у конкретном случају задатак Повереника био је да испита да ли је М. П. дискриминаторно поступао према подноситељкама притужбе на основу њихових личних својстава – пола и националне припадности.

3.9. Поводом изјаве Н. Р, која је достављена уз изјашњење, Повереница за заштиту равноправности констатује да ова изјава није релевантна и није узета у обзир, имајући у виду чињеницу да Н. Р. није подноситељка притужбе, нити је на било који начин учесница овог поступка, као и да се из садржине њене изјаве може претпоставити да се односи на неки други поступак, а не на поступак пред Повереником за заштиту равноправности.

3.10. Да би се утврдило да ли је поступање М. П. било дискриминаторно, од кључне важности је правилна примена правила о прерасподели терета доказивања, из чл. 45. Закона о забрани дискриминације. Према овом правилу, у конкретном случају, подноситељке притужбе треба да учине вероватним да је М. П. према њима извршио акт дискриминације, а уколико у томе успеју, терет доказивања да услед тог акта није дошло до повреде начела једнакости, лежи на М. П. Сагласно томе, мора се оценити да ли чињенице и докази које је М. П. понудио у прилог својим тврдњама да није извршио дискриминацију, пружају довољно основа за закључак да се догађаји поводом којих је притужба поднета нису десили на начин описан у притужби, односно, да његови поступци и понашање према подноситељкама притужбе нису били у вези са личним својствима подноситељки притужбе.

3.11. Анализом притужбе и прилога, као и изјашњења на притужбу са прилозима, може се констатовати да М. П. негира све наводе из притужбе који се односе на његово дискриминаторно понашање према подноситељкама притужбе на основу припадности ромској националној мањини и женском полу. Вербални сукоб са Н. К. је једини догађај који није негирао, али је спорио начин на који се сукоб десио. Међутим, у току поступка није понудио било какве доказе који би потврдили његове наводе. С друге стране, анализа изјава подноситељки притужбе показала је да међу њима постоји одређена сличност (образац понашања). Наиме, све се односе на исто или слично понашање М. П, у ситуацијама када су се подноситељке притужбе обратиле захтевом за остваривање неког права из социјалне заштите, а догађаји су се одиграли у временском периоду од неколико месеци. Такође, подноситељке притужбе наводе и изјаве које им је М. П. упутио појединачно, међу којима постоји евидентна сличност, а уједно указују и на чињеницу да су се изјаве и понашање М. П. односиле на пол подноситељки притужбе, односно, да су у питању изјаве које он не би изговорио да је на њиховом месту био мушкарац (позив на кафу, непримерено коментарисање физичког изгледа са сексуалном конотацијом), као и на ромску националну припадност. На крају, Повереница за заштиту равноправности указује да је садржина изјава свих пет подноситељки притужбе веома јасна и прецизна и да су саме изјаве сагласне, односно, нису међусобно контрадикторне.

3.12. Имајући све то у виду, Повереница за заштиту равноправности је става да су подноситељке притужбе учиниле вероватним акт дискриминације у смислу чл. 45. ст. 2. Закона о забрани дискриминације, стога терет доказивања да у овом случају није повређено начело једнакости сноси М. П. Сагласно томе, Повереница за заштиту равноправности ценила је да ли чињенице и докази које је М. П. понудио пружају довољно основа за закључак да његово понашање засновано на личним својствима подностељки притужбе. Како је све ово у конкретном случају изостало, може се констатовати да М. П. није пружио доказе којима би оповргао тврдње из притужбе да се дискриминаторно понашао према А. В, Н. К, А. Ј, М. С. и Ђ. Б, због њиховог пола и припадности ромској националној мањини.

3.13. Потребно је указати да је Пословником о раду Повереника за заштиту равноправности , у делу у којем се регулише поступање Повереника, прописано начело слободне оцене доказа и непристрасности према којем Повереник, према свом уверењу и савести, непристрасно и у складу са сопственом савесном и брижљивом проценом чињеница и тумачењем права, одлучује које ће чињенице и околности узети за доказане у поступку.
У конкретном случају, Повереница за заштиту равноправности имала је у виду и чињенице да су подноситељке притужбе у тешкој материјалној ситуацији, да су неуке странке које не знају која права и на који начин могу остварити, да од остваривања права на социјалну помоћ зависе и оне и чланови њихових породица, као и да је код њих сигурно постојао страх да ће им се ситуација погоршати након подношења притужбе, када се поново обрате Центру за социјални рад, али су се ипак обратиле Поверенику за заштиту равноправности како би се заштитиле од дискриминаторног поступања.
Такође, иако су у конкретном случају притужбу поднеле А. В, Н. К, А. Ј, М. С. и Ђ. Б, потребно је имати у виду извештај од 22. новембра 2012. године, који су сачиниле истраживачице П, након заједничке посете насељу В. Р. са представницама Покрајинског омбудсмана, у којем је наведено да су и други становници неформалног насеља В. Р. изјавили да М. П. условљава добијање услуга из социјалне заштите позивима на кафу, да се непримерено обраћа женама и упућује им увреде на националној основи. Имајући у виду да се појединачне изјаве подноситељки притужби односе на сличне догађаје и да нису међусобно контрадикторне, Повереница је, у складу са начелом слободне оцене доказа, поклонила веру подноситељкама притужбе и констатује да је стекла уверење о истинитости навода које су подноситељкe притужбе изнеле у својим изјавама приложеним уз притужбу.

3.14. Повереница за заштиту равноправности подсећа да су Ромкиње изложене вишеструкој дискриминацији и да је потребно узети у обзир резултате бројних истраживања и података о положају Ромкиња, који доприносе правилном и потпуном разумевању контекста и друштвених околности у којима се подноситељке притужбе налазе. Према резултатима истраживања јавног мњења, које је Повереник за заштиту равноправности спровео током 2012. године , ромска национална мањина и даље је једна од најугроженијих друштвених група у Србији, као и да постоји веома изражен степен негативних предрасуда који је усмерен ка овој националној мањини. У Националној стратегији за побољшање положаја жена и унапређивање родне равноправности наведено је да је потребно увести посебне мере у циљу отклањања дискриминације према женама, уз истовремено јачање процеса укључивања родне перспективе у све области друштвеног живота, а да се то посебно односи на тзв. двоструко или вишеструко дискриминисане групе, као што су жене припаднице националних мањина и мањинских група, Ромкиње, сиромашне жене и друге. У стратегији је наведено да друштвена маргинализација и недостатак ресурса повећавају ризик сиромаштва код вишеструко дискриминисаних и маргинализованих група жена, што се посебно изражава код Ромкиња чији просек незапослености је 39%. Такође, један од закључака истраживања које су реализовали Комитет правника за људска права и Управа за родну равноправност у 2012. години , јесте да зачарани круг дискриминације за све мањинске групе жена почиње у остваривању права на образовање, наставља се њиховим отежаним запошљавањем, што утиче на достизање адекватног животног стандарда и остваривање осталих права. У Извештају из сенке који је израдила Женска ромска мрежа , истакнути су проблеми са којима се Ромкиње сусрећу, као и важност већег скретања пажње јавности и доносиоцима одлука на проблеме Ромкиња и жена из других друштвених група које су изложене двострукој и вишеструкој дискриминацији. На крају, Повереница истиче и да је Комитет Уједињених нација за елиминацију дискриминације жена у закључним запажањима другог и трећег извештаја Републике Србије , изразио забринутост због и даље лошег положаја Ромкиња и препоручио Србији да повећа сарадњу са цивилним друштвом, медијима и другим актерима на побољшању толеранције и борбе против искључености ових жена из друштва.

4. МИШЉЕЊЕ

Непримереним понашањем и изјавама упућеним А. В, Н. К, А. Ј, М. С. и Ђ. Б. на основу њихове националне припадности и пола, М. П, социјални радник у Центру за социјални рад града Новог Сада, извршио је акт дискриминације – узнемиравање и понижавајуће поступање, забрањен чл. 12. Закона о забрани дискриминације, у вези са чл. 20. и 24. Закона о забрани дискриминације, чл. 3. Закона о заштити права и слобода националних мањина и чл. 4. и 23. Закона о равноправности полова.

5. ПРЕПОРУКА

Повереница за заштиту равноправности препоручује М. П. из Н. С:

5.1. Да упутити писано извињење А. В, Н. К, А. Ј, М. С. и Ђ. Б. због дискриминаторног понашања на основу њихове припадности ромској националној мањини и женском полу, најкасније у року од 15 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

5.2. Да се убудуће суздржи од узнемиравајућих и понижавајућих поступака и изјава којима се вређа достојанство припадница националних мањина и ствара непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење.
Повереница за заштиту равноправности препоручује директору Центра за социјални рад града Новог Сада:

5.3. Да мишљење и препоруку Повереника за заштиту равноправности, заједно са писаним извињењем М. П, објави на огласној табли или другом видном месту у просторијама Центра за социјални рад града Новог Сада, у року од 15 дана од дана пријема мишљења са препоруком. Потребно је да мишљење и препорука, као и писано извињење буду истакнути најмање 8 дана на огласној табли или другом видном месту у просторијама Центра за социјални рад града Новог Сада.
Потребно је да М. П. и директор Центра за социјални рад града Новог Сада обавесте Повереницу за заштиту равноправности о поступању по препоруци, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.
Сагласно чл. 40. Закона о забрани дискриминације, уколико М. П. и директор Центра за социјални рад града Новог Сада не поступе по препоруци у року од 30 дана, биће донета решења о изрицању мере опомене, против којих није допуштена жалба, а за случај да се она не спроведу, Повереница за заштиту равноправности ће о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

 

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

 


microsoft-word-icon Притужбa НВO П прoтив M. П. зaпoслeнoг у ЦСР збoг пoнижaвajућeг и узнeмирaвajућeг пoступaњa нa oснoву пoлa и припaднoсти рoмскoj нaциoнaлнoj мaњини Преузми


Print Friendly, PDF & Email
Facebook
Twitter
back to top