Warning: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable in /home/crazytw1/public_html/symbolgames-net/wp-content/themes/gather/framework/Custom-Metaboxes/init.php on line 746
Pritužba A.s.c. protiv stomatološke organizacije D. e. zbog diskriminacije po osnovu zdravstvenog stanja u oblasti pružanja usluga • Poverenik za zaštitu ravnopravnosti

Pritužba A.s.c. protiv stomatološke organizacije D. e. zbog diskriminacije po osnovu zdravstvenog stanja u oblasti pružanja usluga

del. br. 07-00-469/2013-02 datum: 31. 12. 2013.

 

MIŠLjENjE

 

Mišljenje je doneto u postupku povodom pritužbe koju je podnela organizacija A. s. c. iz B, protiv Stomatološke ordinacije D. e. iz B. U toku postupka je utvrđeno da je dobrovoljni ispitivač diskriminacije 23. aprila 2013. godine pozvao Stomatološku ordinaciju D. e, sa ciljem da utvrdi da li ova stomatološka ordinacija poštuje pravila o zabrani diskriminacije u pogledu pružanja stomatoloških usluga osobama koje žive sa HIV-om. Stomatolog iz ordinacije D. e, ne znajući za zdravstveno stanje testera, pristao je da zakaže stomatološki pregled. Međutim, kada ga je tester obavestio da je osoba koja živi sa HIV-om, on je odbio da mu zakaže intervenciju sa obrazloženjem da ordinacija nema uslove za rad sa osobama koje žive sa HIV-om. Uputio ga je da se obrati Stomatološkom fakultetu. U toku postupka je utvrđeno da je stomatolog iz ordinacije D. e, prilikom telefonskog razgovora sa dobrovoljnim ispitivačem diskriminacije, pristao da mu zakaže stomatološku intervenciju, kao i da je promenio stav kada je saznao da je tester osoba koja živi sa HIV-om i odbio da mu zakaže već dogovorenu intervenciju. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti dala je mišljenje da je Stomatološka ordinacija D. e. izvršila akt neposredne diskriminacije na osnovu zdravstvenog stanja, jer je neopravdano uskratila je pružanje stomatološke usluge osobi koja živi sa HIV-om, sa obrazloženjem da ordinacija nema uslove za pružanje stomatoloških usluga osobama koje žive sa HIV-om. Zbog toga je Stomatološkoj ordinaciji D. e. preporučeno da obezbedi pružanje zdravstvenih usluga osobama koje žive sa HIV-om, pod istim uslovima koji važe za osobe koje ne žive sa HIV-om, da se ubuduće suzdržava od neopravdanog odlaganja i uskraćivanja pružanja zdravstvenih usluga ili postavljanja posebnih uslova koji nisu opravdani medicinskim razlozima, osobama koje žive sa HIV/AIDS-om, kao i da ubuduće, u okviru obavljanja poslova iz svoje nadležnosti, postupa u skladu sa antidiskriminacionim propisima.

1. TOK POSTUPKA

1.1. Poverenici za zaštitu ravnopravnosti obratila se dana 15. aprila 2013. godine organizacija A. s. c. za osnaživanje mladih osoba koje žive sa HIV/AIDS i navela da članovi i članice ove organizacije imaju nameru da, u skladu sa čl. 46. st. 4. Zakona o zabrani diskriminacije, sprovedu situaciono testiranje u pružanju stomatoloških usluga kako bi neposredno proverili da li zaposleni u stomatološkim ordinacijama prilikom pružanja stomatoloških usluga osobama koji žive sa HIV/AIDS poštuju pravila o zabrani diskriminacije.

1.2. Na osnovu sprovedenog situacionog testiranja, A. s. c. za osnaživanje mladih osoba koje žive sa HIV/AIDS podneo je 6. juna 2013. godine pritužbu, a 25. juna 2013. godine dopunu pritužbe protiv Stomatološke ordinacije D. e. iz B. U pritužbi je navedeno da je lice koje se svesno izložilo diskriminatornom postupanju (tester) zakazalo stomatološku intervenciju u ovoj stomatološkoj ordinaciji i da mu je, nakon što je neposredno obavestio osobu zaposlenu u ordinaciji da je osoba koja živi sa HIV-om, uskraćeno pružanje usluge sa obrazloženjem da ordinacija „nema uslove za rad” sa osobama koje žive sa HIV-om, te je upućen na Stomatološki fakultet. U prilogu pritužbe dostavljen je izveštaj o sprovedenom situacionom testiranju diskriminacije.

1.3. U izveštaju je navedeno da je dobrovoljni ispitivač diskriminacije 23. aprila 2013. godine telefonom pozvao Stomatološku ordinaciju D. e. iz B. u nameri da zakaže stomatološku intervenciju. Nakon što je uspešno zakazao pregled i intervenciju, obavestio je osobu zaposlenu u ordinaciji da je osoba koja živi sa HIV-om. Osoba zaposlena u stomatološkoj ordinaciji je, saznavši ovaj podatak, odbila da mu pruži stomatološku uslugu i uputila ga je da se obrati Stomatološkom fakultetu.

1.4. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti sprovela je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, a u skladu sa čl. 35. st. 4. i čl. 37. st. 2. Zakona o zabrani diskriminacije, pa je u toku postupka pribavljeno izjašnjenje specijaliste stomatološke protetike dr Lj. E.

1.5. U izjašnjenju na pritužbu, između ostalog je navedeno:

– da je Stomatološka ordinacija D. e. registrovana kao specijalistička stomatološka ordinacija iz stomatološke protetike, te da ima pravo da se bavi isključivo stomatološkom protetikom,
– da stomatološka ordinacija nema pravo da angažuje specijaliste, odnosno, može jedino da upućuje pacijente kod specijalista iz drugih oblasti stomatologije, radi sprovođenja adekvatne pretprotetske pripreme pacijenata,
– da je tester zatražio telefonom stomatološku intervenciju, da je tek nakon toga saopštio stomatologu da je osoba koja živi sa HIV-om, te da ga je stomatolog obavestio da ordinacija nema uslove za pružanje protetskih stomatoloških usluga bez prethodne pretprotetske pripreme,
– da je, s obzirom na težinu oboljenja pacijenta, potreban vrhunski specijalistički tim stomatologa i njihov timski pregled i rad,
– da je imunitet pacijenata koji žive sa HIV-om veoma narušen, te da najmanja oboljenja usne duplje i intervencija bez temeljnog timskog pregleda i analiza mogu dovesti do drastičnih komplikacija i posledica po veoma narušeno zdravstveno stanje pacijenta,
– da ga je, iz ovih razloga, uputio na Stomatološki fakultet, pri čemu se pridržavao lekarskog kodeksa da se pacijentu ne sme naškoditi,
– da referentne klinike Stomatološkog fakulteta poseduju posebne prostorije, opremu za rad, sredstva za preventivnu zaštitu i zbrinjavanje pacijenata koji žive sa HIV-om, kao i vrhunske timove stručnjaka,
– da nije odbio pacijenta, već ga je poslao na pretprotetsku pripremu na najreferentnijim klinikama, što je u interesu zdravlja pacijenta.

2. ČINjENIČNO STANjE

2.1. U toku postupka utvrđeno je da je 23. aprila 2013. godine, dobrovoljni ispitivač diskriminacije organizacije A. s. c. sproveo najavljeno situaciono testiranje diskriminacije pozivanjem stomatoloških ordinacija u B, među kojima je i Stomatološka ordinacija D. e.

2.2. Uvidom u izjavu dobrovoljnog ispitivača diskriminacije i izjašnjenje dr Lj. E. utvrđeno je da je dobrovoljni ispitivač diskriminacije pozvao ordinaciju i zakazao pregled i intervenciju. Nakon toga je obavestio stomatologa da je osoba koja živi sa HIV-om. Nakon što je saznao ovu informaciju, dr Lj. E. odbio je da mu pruži stomatološku uslugu sa obrazloženjem da ordinacija nema uslove za pružanje stomatoloških usluga osobama koje žive sa HIV-om i uputio ga je da se obrati Stomatološkom fakultetu.

3. MOTIVI I RAZLOZI ZA DONOŠENjE MIŠLjENjA

3.1. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, prilikom odlučivanja u ovom predmetu, imala je u vidu navode iz pritužbe, izveštaj testera i izjašnjenje dr Lj. E.

Pravni okvir

3.2. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je samostalan, nezavisan i specijalizovan državni organ ustanovljen Zakonom o zabrani diskriminacije sa zadatkom da radi na suzbijanju svih oblika i vidova diskriminacije i ostvarivanju ravnopravnosti u društvenim odnosima. Nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti široko je određena, u skladu sa međunarodnim standardima, kako bi se omogućilo da delotvorno i efikasno ostvaruje svoju ulogu. Jedna od osnovnih nadležnosti Poverenika jeste da prima i razmatra pritužbe zbog diskriminacije, daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima diskriminacije i izriče zakonom utvrđene mere. Pored toga, Poverenik je ovlašćen da predlaže postupak mirenja, kao i da pokreće sudske postupke za zaštitu od diskriminacije i podnosi prekršajne prijave zbog akata diskriminacije propisanih antidiskriminacionim propisima. Poverenik je, takođe, ovlašćen da upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije i da organima javne vlasti preporučuje mere za ostvarivanje ravnopravnosti.

3.3. Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda iz 1950. godine, u čl. 14. zabranjuje diskriminaciju, odnosno, propisuje da se uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj Konvenciji obezbeđuje bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza sa nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status.

3.4. Odredbom čl. 2. st. 2. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima garantovano je da će sva prava koja su u njemu formulisana biti ostvarivana bez ikakve diskriminacije zasnovane na rasi, boji kože, polu, jeziku, političkom ili kakvom drugom mišljenju, nacionalnom ili socijalnom poreklu, imovnom stanju, rođenju ili kakvoj drugoj okolnosti. U Generalnom zapažanju o nediskriminaciji Komitet za ekonomska, socijalna i kulturna prava izričito je uključio zdravstveno stanje, a naročito HIV status u „drugu okolnost” iz čl. 2. st. 2. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima. U Generalnom zapažanju izričito je navedeno da HIV status ne može da bude osnov za različit tretman u pogledu pristupa obrazovanju, zaposlenju, zdravstvenoj nezi […].

3.5. Ustav Republike Srbije u čl. 21. zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

3.6. Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije, koji u čl. 2. st. 1. tač. 1. propisuje da diskriminacija i diskriminatorno postupanje označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Takođe, čl. 27. propisana je zabrana diskriminacije lica ili grupe lica s obzirom na njihovo zdravstveno stanje. Ovaj vid diskriminacije postoji naročito ako se licu ili grupi lica zbog njihovih ličnih svojstava neopravdano odbije pružanje zdravstvenih usluga.

3.7. Zakon o zdravstvenoj zaštiti u čl. 20. propisuje načelo pravičnosti zdravstvene zaštite, koje se ostvaruje, između ostalog, i zabranom diskriminacije prilikom pružanja zdravstvene zaštite po osnovu rase, pola, starosti, nacionalne pripadnosti, socijalnog porekla, veroispovesti, političkog ili drugog ubeđenja, imovnog stanja, kulture, jezika, vrste bolesti, psihičkog ili telesnog invaliditeta. Odredbom čl. 57. propisani su uslovi koje moraju da ispune zdravstveni radnici/radnice kako bi mogli da osnuju privatnu praksu, te je, između ostalih uslova, propisano da zdravstveni radnik/radnica treba da ispunjava uslove u pogledu kadra, opreme, prostora i lekova.

3.8. Čl. 6. st. 2. Zakona o pravima pacijenata propisano je da u postupku ostvarivanja zdravstvene zaštite pacijent ima pravo na jednak pristup zdravstvenoj službi, bez diskriminacije u odnosu na finansijske mogućnosti, mesto stanovanja, vrstu oboljenja, vreme pristupa zdravstvenoj službi ili u odnosu na neku drugu različitost koja može da bude uzrok diskriminacije. .

3.9. Etičkim kodeksom doktora stomatologije , odredbom čl. 3. propisano je da se stomatološka profesija stavlja u službu zdravlja svakog čoveka i celog naroda, te da je plemenita i slobodna, a odredbom čl. 7. propisana je zabrana diskriminacije, tako što je navedeno da stomatolog mora da zaštiti zdravlje pacijenta bez obzira na njegov lični status, rasu, pol, narodnost i dr. Slična odredba propisana je i odredbom čl. 46. st. 2. u kojoj je navedeno da je stomatolog obavezan sa istom pažnjom da pruži stomatološku uslugu svim pacijentima bez obzira na njihovo poreklo, socijalni status, porodičnu situaciju, pripadnost etničkim grupama, religijama, bez obzira na eventualni zdravstveni hendikep, ugled i lični osećaj prema njima. Čl. 10. propisano je da stomatolog ima pravo da odbije lečenje pacijenta ukoliko proceni da psihički, stručno ili organizaciono nije u stanju da pruži odgovarajući nivo stomatološke usluge, dok je čl. 18. propisano da stomatolog mora da uputi pacijenta, uz pisani izveštaj ili uput, za savet ili intervenciju kod drugog kolege ukoliko nije nadležan, ukoliko nije stručno osposobljen za konkretnu metodu lečenja ili ako najprikladnije lečenje prevazilazi mogućnosti, znanje i veštine stomatologa. Takođe, veoma je značajna odredba čl. 56. ovog kodeksa kojom je propisano da u slučaju kada pravni propisi Republike Srbije određeno pitanje uređuju drugačije nego što je to uređeno Kodeksom, stomatolozi su dužni da postupaju po pravnim propisima.

3.11. Imajući u vidu činjenicu da je pritužba podneta na osnovu situacionog testiranja diskriminacije, potrebno je detaljnije pojasniti smisao situacionog testiranja diskriminacije i propise kojima je testiranje regulisano.

Zakon o zabrani diskriminacije uvodi u pravni sistem Republike Srbije institut dobrovoljnog ispitivača diskriminacije (tester). U pitanju je osoba koja se svesno izložila diskriminatornom postupanju u nameri da u konkretnom slučaju neposredno proveri primenu pravila o zabrani diskriminacije. S obzirom da u sudskom i u drugim postupcima dokazivanje diskriminacije standardnim dokaznim sredstvima često ne daje zadovoljavajuće rezultate, zakonom je uspostavljen poseban metod dobrovoljnog ispitivanja diskriminacije (situacionog testiranja), koji olakšava dokazivanje diskriminacije. Situaciono testiranje koristi se sa ciljem da se diskriminacija utvrdi „na licu mesta”, kako bi se dokazalo nejednako (nepovoljnije) tretiranje lica ili grupe lica zasnovano na nekom ličnom svojstvu, odnosno, kako bi se učinile vidljivim diskriminatorne prakse. Ovaj metod/mehanizam omogućava otkrivanje diskriminacije koja je često „prikrivena” i pravda se različitim izgovorima. Situaciono testiranje je poseban mehanizam koji podrazumeva kreiranje određene situacije, u kojoj je osoba (potencijalni diskriminator) dovedena u poziciju da može da se ponaša/postupa diskriminatorno bez bojazni da je neko posmatra, a testeri su oni koji se izlažu postupanju potencijalnog diskriminatora i proveravaju da li se on u datoj situaciji diskriminatorno ponaša. Situaciona testiranja imaju veliki potencijal za ojačavanje dokaza diskriminatornog postupanja u pojedinačnim slučajevima, a koriste se i za podizanje svesti javnosti i razvoj javnih politika.

Analiza rezultata situacionog testiranja diskriminacije u Stomatološkoj ordinaciji D. e.

3.12. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da je u konkretnom slučaju potrebno utvrditi da li je Stomatološka ordinacija D. e. izvršila akt diskriminacije na osnovu zdravstvenog stanja odbijanjem da pruži stomatološku uslugu dobrovoljnom ispitivaču diskriminacije koji je naveo da želi da zakaže stomatološku intervenciju i da je osoba koja živi sa HIV-om.

3.13. Na osnovu navoda iz pritužbe, izveštaja o sprovedenom situacionom testiranju i na osnovu navoda iz izjašnjenja, utvrđeno je da je dobrovoljni ispitivač diskriminacije 23. aprila 2013. godine pozvao Stomatološku ordinaciju D. e, sa ciljem da utvrdi da li ova stomatološka ordinacija diskriminiše osobe koje žive sa HIV-om. Nesporno je da je stomatolog, ne znajući za zdravstveno stanje testera, pristao da zakaže stomatološku intervenciju, međutim, kada ga je tester informisao da je osoba koja živi sa HIV-om, on je odbio da mu zakaže intervenciju sa obrazloženjem da ordinacija nema uslove za pružanje stomatoloških usluga osobama koje žive sa HIV-om. Uputio ga je da se obrati Stomatološkom fakultetu. Navodi iz izveštaja testera i izjašnjenja su u jednom delu kontradiktorni, jer je u izjašnjenju navedeno da je stomatolog objasnio testeru da je potrebno da sprovede pretprotetsku pripremu u drugoj zdravstvenoj ustanovi, dok tester u izjavi navodi da mu je, nakon što je saopštio svoj HIV status, bez detaljnijih objašnjenja ovakvog stava, rečeno da ordinacija nema uslove za rad sa osobama koje žive sa HIV-om, te je upućen da se obrati Stomatološkom fakultetu. Razmatrajući navode iz pritužbe, izjašnjenja i izveštaja testera, Poverenica je imala u vidu sam cilj situacionog testiranja diskriminacije, sprovedenu obuku i izbor osoba koje sprovode testiranje, kao i nepostojanje ličnog interesa testera za rezultat situacionog testiranja diskriminacije. Takođe, potrebno je imati u vidu da prema proceduri sprovođenja situacionog testiranja diskriminacije, testeri sačinjavaju izveštaj odmah nakon sprovedenog testiranja, dok su informacije i događaji u vezi sa testiranjem najsvežiji u sećanju testera. Stoga, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da je malo verovatno da je tester u izveštaju naveo da je stomatolog, nakon saznanja za njegov HIV status, odbio da mu zakaže pregled i intervenciju, te ga uputio na Stomatološki fakultet, kao i da je tester, namerno ili omaškom, propustio da istakne da mu je stomatolog objasnio da ordinacija ne može da pruža protetske stomatološke usluge, bez prethodne pretprotetske pripreme, kao što to dr Lj. E. navodi u svom izjašnjenju. Na kraju, treba imati u vidu da čak i da je tačan navod iz izjašnjenja da je stomatolog objasnio testeru da je ordinacija registrovana samo za pružanje protetskih stomatoloških usluga, koje ne mogu biti pružane bez prethodne pretprotestke pripreme u drugoj ustanovi, postavlja se pitanje iz kog razloga je stomatolog, na početku telefonskog razgovora, ne znajući za HIV status testera, pristao da mu zakaže stomatološku uslugu, ukoliko takvu uslugu ne može da pruži bez pripreme u drugoj zdravstvenoj ustanovi. Takođe, iz navoda iz izjašnjenja može se uočiti da se stomatolog nije dogovorio sa testerom da mu se obrati i zakaže drugi termin za pregled i intervenciju, nakon sprovedene pretprotetske pripreme, niti mu je objasnio šta ta priprema sadrži i na koji način pacijent treba da se pripremi kako bi mu Stomatološka ordinacija D. e, na kraju, pružila traženu stomatološku uslugu. Zapravo, ovakav dogovor dovodi do nejednakog tretmana, jer osobama koje ne žive sa HIV-om omogućava da zakažu stomatološku intervenciju u Stomatološkoj ordinaciji D. e. i pre sprovedene pretprotetske pripreme, dok osobe koje žive sa HIV-om moraju da se obrate drugoj zdravstvenoj ustanovi, ne znajući pri tome precizno kakav ih tok lečenja očekuje niti da li će i kada moći da dobiju traženu stomatološku uslugu u ovoj ordinaciji.

3.14. U izjašnjenju je navedeno da je stomatolog uputio testera na Stomatološki fakultet, jer je za pružanje stomatoloških usluga pacijentu koji živi sa HIV-om potreban vrhunski specijalistički tim stomatologa i njihov timski rad i pregled, te da intervencije bez timskog rada i analiza mogu dovesti do drastičnih komplikacija i posledica po zdravlje pacijenta koji živi sa HIV-om. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da su prethodnih godina rađena brojna istraživanja i studije u vezi sa pružanjem stomatoloških usluga osobama koje žive sa HIV-om. U ovim studijama je navedeno da stomatološko lečenje osoba koje žive sa HIV-om ne zahteva primenu drugačije terapije u odnosu na terapiju koja se pruža drugim osobama, a da veliki broj osoba koje žive sa HIV-om nisu u mogućnosti da dobiju adekvatnu stomatološku zaštitu zbog neopravdanog straha i/ili neznanja stomatologa, te da, kao i u radu sa ostalim pacijentima koji boluju od hroničnih i potencijalno smrtonosnih bolesti, plan terapije diktiraju: opšte zdravstveno stanje pacijenta, sposobnost pacijenta da podnese stomatološki zahvat i nivo rizika i koristi od intervencije na celokupno zdravlje pacijenta. Redosled terapijskih postupaka isti je za osobe koje žive sa HIV-om, kao i u opštoj populaciji, a modifikovanje stomatološke terapije samo zbog HIV infekcije, naročito kod pacijenata koji imaju samo pozitivan nalaz antitela na HIV, nije medicinski niti etički opravdano i predstavlja diskriminaciju. Rutinsko stomatološko lečenje ne predstavlja rizik za zdravlje pacijenta koji živi sa HIV-om jer većina ovih pacijenata redovno uzima terapiju i kontroliše svoju bolest, te sama činjenica da žive sa HIV-om nikako nije razlog za drugačiji terapijski pristup. Pored toga, sprovođenjem standardnih mera zaštite (nošenje rukavica, maske i zaštite za oči) i kontrole infekcije u ordinaciji, rizik transmisije bolesti na osoblje i ostale pacijente gotovo da ne postoji . U drugoj studiji autori su zauzeli gotovo identične stavove, odnosno, istakli su da ne postoji razlika između stomatološkog tretmana osoba koje žive sa HIV-om i drugih pacijenata, kao i da stomatolozima koji pružaju stomatološke usluge osobama koje žive sa HIV-om nisu potrebne specijalne stomatološke veštine ili oprema. Navedeno je i da je potrebno slediti isti protokol za pacijente koji nemaju HIV i za pacijente koji žive sa HIV-om kojima je potrebna specijalistička stomatološka intervencija (npr. oralna medicina, oralna patologija, oralna hirurgija, paradontalna terapija itd) .

3.15. Stoga, na osnovu analize dostupne literature, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da se pružanje stomatoloških usluga pacijentima koji žive sa HIV-om ne razlikuje od pružanja usluga osobama koje nemaju HIV, uz sprovođenje svih standardnih medicinskih mera zaštite, koje se svakako podrazumevaju u cilju zaštite osoblja i pacijenata. Prema tome, stomatolozi su dovoljno osposobljeni da pruže stomatološku uslugu osobi koja živi sa HIV-om, nakon procene zdravstvenog stanja pacijenta, sposobnosti pacijenta da podnese intervenciju i procene nivoa rizika i koristi od intervencije za celokupno zdravlje pacijenta. Međutim, dr Lj. E, nakon što je u telefonskom razgovoru saznao da je dobrovoljni ispitivač diskriminacije osoba koja živi sa HIV-om, odlučio je da mu neće zakazati traženi pregled i intervenciju. Zapravo, zauzeo je stav da pacijent mora da obavi pretprotetsku pripremu u drugoj stomatološkoj ustanovi pre pružanja usluge iz protetske stomatološke usluge, iako o obaveznoj prethodnoj pretprotetskoj pripremi nije obavestio pacijenta kada mu je zakazivao pregled, odnosno, kada nije znao da je tester osoba koja živi sa HIV-om. Stomatolog, na taj način, nije pružio testeru čak ni mogućnost pregleda, konsultacije i procene njegovog zdravstvenog stanja, niti mu je omogućio da dobije pisani izveštaj ili uput za konkretan savet ili intervenciju kod drugog stomatologa, a radi pretprotestske pripreme, iako je upravo ovakav postupak propisan Etičkim kodeksom doktora stomatologije. Da je stomatolog postupio na ovaj način, pacijent bi mogao da prikupi sve potrebne informacije o stomatološkoj intervenciji, kako je to omogućeno pacijentima koji ne žive sa HIV-om, te bi imao saznanja o toku postupka pružanja stomatološke usluge. Međutim, stomatolog je testera, odmah po saznanju njegovog HIV statusa, uputio na Stomatološki fakultet. Na osnovu navedenog, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je stava da je dr Lj. E. uskratio pružanje stomatološke usluge dobrovoljnom ispitivaču diskriminacije isključivo zbog saznanja da je osoba koja živi sa HIV-om.

3.17. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti cenila je navod iz izjašnjenja dr Lj. E. da je upućivanjem testera na Stomatološki fakultet, postupio u skladu sa kodeksom. Naime, prema Etičkom kodeksu doktora stomatologije, stomatolog ima pravo da odbije lečenje ukoliko proceni da psihički, stručno ili organizaciono nije u stanju da pruži odgovarajući nivo stomatološke usluge. Međutim, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da ovo pravo ni u kom slučaju ne podrazumeva da je stomatolozima dopušteno da vrše diskriminaciju pacijenata na osnovu njihovih ličnih svojstava. Zakon o zabrani diskriminacije, Zakon o zdravstvenoj zaštiti i Zakon o pravima pacijenata izričito zabranjuju diskriminaciju na osnovu zdravstvenog stanja, a i sam Etički kodeks doktora stomatologije, u čl. 7. i 46. st. 2. propisuje zabranu diskriminacije pacijenata i obavezu stomatologa da zaštite pacijentovo zdravlje, bez obzira na njegovo lično lično svojstvo. Stoga, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da se postupanje suprotno imperativnim zakonskim propisima ne može pravdati postupanjem u skladu sa Etičkim kodeksom doktora stomatologije.

3.18. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti napominje da stručni tekstovi iz oblasti stomatologije ukazuju na veliki značaj stomatoloških pregleda osoba koje žive sa HIV/AIDS-om. Naime, mnogo osoba koje žive sa HIV-om, već u ranom stadijumu bolesti, ima oralne lezije kao prvi znak infekcije, te ukoliko ih stomatolog prepozna to može da vodi ranoj dijagnostici infekcije i bolesti . Dakle, stomatološke intervencije su značajne kako za osobe koje nisu svesne da žive sa HIV-om, tako i za osobe kojima je HIV dijagnostikovan, a posebno se osobama koje žive sa HIV-om preporučuje da odlaze na stomatološke kontrole najmanje svakih šest meseci, dok bi pacijenti sa oralnim lezijama trebalo da se kontrolišu na svaka tri meseca . Istraživanja pokazuju da veliki broj osoba koje žive sa HIV-om još uvek nemaju mogućnost da ostvare adekvatnu stomatološku zaštitu zbog odbijanja stomatologa da ih leče . S obzirom da nema mnogo primera iz sudske prakse u ovoj oblasti, Poverenica ukazuje na činjenicu da je Federalni apelacioni sud SAD još 1997. godine doneo prvu presudu (precedent) protiv stomatologa koji je odbio da pruži stomatološku uslugu pacijentkinji koji živi sa HIV-om. Naime, sud je zauzeo stav da postupanje stomatologa koji je odbio da pruži stomatološku uslugu osobi koja živi sa HIV-om, nije zakonito i da se zasniva na „nerazumnom strahu” od potencijalnog prenosa HIV infekcije sa pacijenta na stomatologa. U presudi je istaknuto da ovakva bojazan stomatologa nije zasnovana na naučnim dokazima i stoga predstavlja diskriminaciju .

Iako precedenti američkih sudova ne predstavljaju izvor prava u pravnom sistemu Republike Srbije, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti smatra da je upoznavanje stručnjaka i stručnjakinja sa presudama inostranih sudova značajno u cilju razumevanja i podizanja svesti javnosti o položaju osoba koje žive sa HIV-om, kao dela svetske populacije koja se susreće sa sličnim problemima, bez obzira na to gde žive.

3.19. Na osnovu sagledanog činjeničnog stanja u ovom postupku, može se konstatovati da je stomatolog dr Lj. E. u telefonskom razgovoru sa testerom najpre zakazao stomatološku intervenciju dobrovoljnom ispitivaču diskriminacije, bez napomene da ordinacija ne može da pruža protetske usluge bez prethodne pretprotetske pripreme u drugoj ustanovi. Međutim, kada je saznao da je tester osoba koja živi sa HIV-om, promenio je stav, odbio da testeru zakaže već dogovorenu intervenciju i uputio ga da se javi Stomatološkom fakultetu, bez dogovora sa pacijentom o postupku koji treba sprovesti pre tražene intervencije, kao i mogućnostima za zakazivanje intervencije u ovoj ordinaciji. Takvo postupanje diskriminiše osobe koje žive sa HIV-om u odnosu na osobe koje nemaju HIV. Osobe koje ne žive sa HIV-om imaju mogućnost da u ovoj stomatološkoj ordinaciji zakažu pregled ili intervenciju, bez prethodnog upućivanja da pre dolaska u ordinaciju obave pretprotetske pripreme u drugim zdravstvenim ustanovama, dok je osobama koje žive sa HIV-om onemogućeno da zakažu dolazak, te se upućuju na Stomatološki fakultet. Na taj način osobe koje žive sa HIV-om su neposredno diskriminisane na osnovu njihovog ličnog svojstva – zdravstvenog stanja.

3.20. Na kraju, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da su osobe koje žive sa HIV-om jedna od najviše marginalizovanih i stigmatizovanih društvenih grupa u Srbiji, što dovodi do njihove izolacije, stigmatizacije i diskriminacije. Osobe koje žive sa HIV-om svakodnevno se susreću sa odbacivanjem, isključivanjem, osudom i drugim problemima. Istraživanje koje je 2012. godine sproveo Poverenik za zaštitu ravnopravnosti pokazalo je da građani i građanke Srbije imaju veliku socijalnu dinstancu prema osobama koje žive sa HIV-om. Primera radi, četiri petine ispitanih osoba izjavilo da nikada ne bi pristalo na zajednički život sa osobom koja živi sa HIV-om . Takođe, kvalitativna studija koju su sproveli Imperial College i UNDP pokazuje da je diskriminacija osoba koje žive sa HIV-om najizraženija u sistemu zdravstvene zaštite, te da stigma u okviru sektora zdravstvene zaštite za mnoge osobe koje žive sa HIV-om predstavlja veći izvor brige od nesigurnosti medicinske prognoze HIV/AIDS-a. Mnoge osobe koje žive sa HIV-om u Srbiji navode da ne mogu da dobiju zdravstvene usluge (izvan Centra za HIV/AIDS) zbog njihovog HIV statusa. Analize pokazuju da zdravstveni radnici/ce osećaju strah od osoba koje žive sa HIV-om, što uz nedostatak znanja o HIV-u, dovodi do diskriminacije osoba koje žive sa HIV-om . Sa druge strane, osobe koje žive sa HIV-om se, zbog straha od diskriminacije zdravstvenih radnika/ca, osećaju nesigurno i odbačeno, što dovodi do samoizolacije i nesigurnosti da potraže zdravstvenu zaštitu van klinika specijalizovanih za zdravstvenu negu osoba koje žive sa HIV-om.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti podseća na presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Kiyutin protiv Rusije, u kojoj sud navodi da, uprkos znatnom napretku u prevenciji HIV-a i boljem pristupu tretmanu u vezi sa virusom poslednjih godina, stigma i diskriminacija osoba koje žive sa HIV/AIDS-om ostala je predmet velike zabrinutosti svih međunarodnih organizacija koje su aktivne u domenu HIV/AIDS-a. Sud u obrazloženju presude, navodi da je u Deklaraciji o posvećenosti borbi protiv HIV/AIDS-a naznačeno da je stigma pogoršala posledice epidemije za pojedince, porodice, zajednice i nacije, te da smatra da su osobe koje žive sa HIV-om osetljiva grupa koja je već dugo vremena žrtva predrasuda i stigmatizacije . Stoga, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti smatra da svi društveni akteri, posebno zdravstveni radnici/ce koji zbog prirode svog posla prvi saznaju za HIV pozitivan status osoba, moraju da pruže podršku i omoguće osobama koje žive sa HIV-om pružanje zdravstvenih usluga bez diskriminacije i pod istim uslovima kao i za osobe koje ne žive sa HIV-om.

4. MIŠLjENjE

Stomatološka ordinacija D. e. uskratila je pružanje stomatološke usluge osobi koja živi sa HIV-om, sa obrazloženjem da ordinacija nema uslove za pružanje stomatoloških usluga osobama koje žive sa HIV-om, čime je izvršila akt neposredne diskriminacije na osnovu zdravstvenog stanja, zabranjenu čl. 6. Zakona o zabrani diskriminacije, u vezi sa čl. 27. Zakona o zabrani diskriminacije.

5. PREPORUKA

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, u skladu sa čl. 33. tač. 1. Zakona o zabrani diskriminacije, preporučuje Stomatološkoj ordinaciji D. e. da:

5.1. Obezbedi pružanje zdravstvenih usluga osobama koje žive sa HIV-om, pod istim uslovima koji važe za osobe koje ne žive sa HIV-om.

5.2. Da se ubuduće suzdržava od neopravdanog odlaganja i uskraćivanja pružanja zdravstvenih usluga ili postavljanja posebnih uslova koji nisu opravdani medicinskim razlozima osobama koje žive sa HIV-om.

5.3. Da ubuduće, u okviru obavljanja poslova iz svoje nadležnosti, postupa u skladu sa antidiskriminacionim propisima.

Stomatološka ordinacija D. e. obavestiće Poverenicu za zaštitu ravnopravnosti, u roku 30 dana od dana prijema mišljenja sa preporukom, o preduzetim merama u cilju postupanja po preporuci.

Saglasno čl. 40. Zakona o zabrani diskriminacije, ukoliko Stomatološka ordinacija D. e. ne postupi po preporuci u roku od 30 dana, biće doneto rešenje o izricanju mere opomene, protiv kojeg nije dopuštena žalba, a za slučaj da ovo rešenje ne sprovede, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti može o tome obavestiti javnost preko sredstava javnog informisanja i na drugi pogodan način.

 

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

dr Nevena Petrušić

 


microsoft-word-icon Pritužba A.s.c. protiv stomatološke organizacije D. e. zbog diskriminacije po osnovu zdravstvenog stanja u oblasti pružanja usluga Preuzmi


Print Friendly, PDF & Email
Facebook
Twitter
back to top