Warning: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable in /home/crazytw1/public_html/symbolgames-net/wp-content/themes/gather/framework/Custom-Metaboxes/init.php on line 746
Pritužba A. Z. i M. A, protiv prof. B. S. zbog diskriminacije po osnovu pola u oblasti obrazovanja • Poverenik za zaštitu ravnopravnosti

Pritužba A. Z. i M. A, protiv prof. B. S. zbog diskriminacije po osnovu pola u oblasti obrazovanja

br. 07-00-185/2014-02 datum: 31. 7. 2014.

 

MIŠLjENjE

 

Mišljenje je doneto u postupku povodom pritužbi A. Z. i M. A, protiv prof. dr B. S., zbog teksta objavljenog u udžbeniku Kriminalistike. Naime, u delu udžbenika u kojem autora piše o metodici otkrivanja, razjašnjavanja i dokazivanja krivičnog dela silovanja, između ostalog, navedeno je „da su u praksi ređi slučajevi da žrtva silovanja nije dala doprinos nastanku krivičnog dela i da se njen doprinos najčešće ogleda u nepromišljenom ponašanju (usamljenom kretanju mračnim ulicama, predgrađima, livadama u kasnim večernjim satima, putovanju autostopom), čime je sebe objektivno dovela u situaciju da postane žrtva krivičnog dela, da ženska osoba neretko svojim ponašanjem stvara, doprinosi ili prihvata seksualno napetu situaciju, da motivi koji ženu pokreću za ulazak i prihvatanje situacije u kojoj ona ne želi seksualni kontakt mogu biti i neurotski karakter njene emotivne nestabilnosti i nezadovoljstva iz kojeg proizlazi snažna, pa čak i grčevita želja za emotivnom i čistom bliskošću sa u mašti stvorenim, idealnim muškarcem, pristajući lakomisleno na situacije koje ona ocenjuje kao romantične, a druga strana kao seksualno naelektrisane…” Prof. dr B. S. nije dostavio izjašnjenje na navode iz pritužbi. Prilikom odlučivanja u ovom predmetu, Poverenica je imala u vidu da Ustav RS jemči slobodu mišljenja i izražavanja (čl. 46), kao i slobodu naučnog stvaralaštva (čl. 73), ali je mišljenja da se iznošenjem ovakvih stavova žene omalovažavaju, vređa njihovo dostojanstvo i zagovaraju i podržavaju predrasude i društveni obrasci zasnovani na stereotipnim ulogama polova, što je zabranjeno čl. 12. i čl. 20. Zakona o zabrani diskriminacije. Prof. dr B. S. preporučeno je da iz udžbenika Kriminalistike, čiji je autor, ukloni sporne sadržaje, kao i da se ubuduće uzdržava od širenja ideja i stavova kojima se žene vređa dostojanstvo žena i zagovaraju i podržavaju društveni obrasci zasnovani na stereotipnim ulogama polova.

1. TOK POSTUPKA

1.1. Poverenici za zaštitu ravnopravnosti pritužbom su se obratile A. Z. i M. A, zbog teksta objavljenog u udžbeniku Kriminalistike, autora prof. dr B. S. U pritužbi je navedeno:

– da delovi teksta koji govore o metodici otkrivanja, razjašnjavanja i dokazivanja krivičnog dela silovanja predstavljaju diskriminaciju na osnovu pola, jer na nedopustiv način određuju krivicu žrtve i njen doprinos nastanku krivičnog dela;
– da se u tekstu žrtva poistovećuje sa počiniocem krivičnog dela, odnosno, određuje se njen doprinos nastanku krivičnog dela, što je nedopustivo i u suprotnosti sa Ustavom RS i čl. 178. Krivičnog zakonika;
– da prema mišljenju autora, kako ne bi došlo do krivičnog dela silovanja ili razbojništva, potrebno je da ženska osoba ne hoda sama livadom i ne šeta se noću, predgrađima, mračnim ulicama;
– da je tekst seksistički, pravno neutemeljen i opasan po pravni poredak jer na nedopustiv način određuje krivicu žrtve i njen doprinos nastanku krivičnog dela, utiče na slobodu kretanja ljudi, fizički i psihički integritet, ličnu slobodu i bezbednost.

1.2. Uz pritužbu je dostavljena fotokopija delova teksta udžbenika Kriminalistike, autora prof dr. B. S.

1.3. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti sprovela je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, a u skladu sa čl. 35. st. 4. i čl. 37. st. 2. Zakona o zabrani diskriminacije , pa je u toku postupka uputila zahtev prof dr. B. S. da se u roku od 15 dana izjasni na navode iz pritužbe. Međutim, u ostavljenom roku, kao ni do okončanja postupka, prof. dr B. S. nije se izjasnio na navode iz pritužbi.

2. ČINjENIČNO STANjE

2.1. U delu udžbenika autora prof. dr B. S, pod nazivom: Silovanje: Metodika otkrivanja, razjašnjavanja i dokazivanja, u poglavlju 2.4. Karakteristike žrtve i viktimološki odnosi, navedeno je: „U slučajevima silovanja potrebno je uvek razjasniti viktimološki odnos između žrtve i učinioca (da li su se ranije poznavali, u kakvim su odnosima bili itd). U praksi su ređi slučajevi da žrtva silovanja nije dala doprinos nastanku krivičnog dela i da se pre izvršenja dela nije poznavala sa učiniocem. Tada se njen doprinos nastanku krivičnog dela najčešće ogleda u nepromišljenom ponašanju (usamljenom kretanju mračnim ulicama, predgrađima, livadama u kasnim večernjim satima, putovanju autostopom), čime je sebe objektivno dovela u situaciju da postane žrtva krivičnog dela, npr. silovanja, razbojništva.

Ženska osoba neretko svojim ponašanjem stvara, doprinosi ili prihvata seksualno napetu situaciju, pri čemu je od bitnog značaja za nastanak konfliktne situacije različit nivo aspiracija učinioca i žrtve. Aktivno i pasivno ponašanje oštećene u takvoj situaciji utiče na pogrešnu procenu učinioca. Ženska osoba svojim ponašanjem dopušta stvaranje situacije u kojoj je ona na osnovu prosuđivanja, bila dužna da predvidi mogućnost konfrontacije. Osnov za takvo predviđanje mogu biti spoljne okolnosti u kojima se žena nalazi sa muškarcem (na primer, izdvajanje u parku, kafani, sobi, automobilu).

Motivi koji ženu pokreću za ulazak i prihvatanje situacije u kojoj ona ne želi seksualni kontakt sa osobom koju nedovoljno poznaje, može biti i neurotski karakter njene emotivne nestabilnosti i nezadovoljstva iz kojeg proizlazi snažna, pa čak i grčevita želja za emotivnom i čistom bliskošću sa u mašti stvorenim, idealnim muškarcem, pristajući lakomisleno na situacije koje ona ocenjuje kao romantične, a druga strana kao seksualno naelektrisane. Moguće bi bilo kod takvih oštećenih utvrditi postojanje seksualne i emotivne nezrelosti iz koje proizlazi oštro odvajanje, čak i suprotstavljanje duhovne veze kao čiste i prave, i seksualnog kontakta kao grubog, vulgarnog i prljavog.”

2.2. U poglavlju 2.5. Saznanje za izvršeno krivično delo, navedeno je: „Za krivično delo najčešće se saznaje na osnovu prijave koju podnosi žrtva. Međutim, naglašava se da je značajan procenat prijava za silovanje lažan. Zbog toga je neophodan oprez i treba uvek brižljivo proveriti istinitost svake prijave.

Motivi za podnošenje lažnih prijava za silovanje mogu da budu različiti: ljubomora (npr. devojku je ostavio mladić sa kojim se zabavljala), opravdanje pred mužem ili momkom jer je žena zatečena u dobrovoljnom snošaju, kako bi se opravdala vanbračna trudnoća, da bi opravdala polnu bolest, pokušaj da se određeno lice primora da sklopi brak, kako bi se ostvarila određena imovinska korist (na primer, očekivala se materijalna korist iz ljubavne veze, pa kako se ona nije ostvarila, sledi lažna prijava za silovanje). Ističe se da uzrok u podnošenju lažnih prijava treba tražiti i u fantaziji ženskih osoba i želji za senzacionalizmom. Žene koje su histerične, sa psihičkim smetnjama, ili pod dejstvom alkohola ili lekova sklone su da podnesu lažnu prijavu za silovanje”.

3. MOTIVI I RAZLOZI ZA DONOŠENjE MIŠLjENjA

3.1. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, prilikom odlučivanja u ovom predmetu, imala je u vidu navode iz pritužbe, dokaze koji su dostavljeni, kao i relevantne pravne propise u oblasti zaštite od diskriminacije.

Pravni okvir

3.2. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je samostalan, nezavisan i specijalizovan državni organ ustanovljen Zakonom o zabrani diskriminacije sa zadatkom da radi na suzbijanju svih oblika i vidova diskriminacije i ostvarivanju ravnopravnosti u društvenim odnosima. Nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti široko je određena, u skladu sa međunarodnim standardima, kako bi se omogućilo da delotvorno i efikasno ostvaruje svoju ulogu. Jedna od osnovnih nadležnosti Poverenika jeste da prima i razmatra pritužbe zbog diskriminacije, daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima diskriminacije i izriče zakonom utvrđene mere. Pored toga, Poverenik je ovlašćen da predlaže postupak mirenja, kao i da pokreće sudske postupke za zaštitu od diskriminacije i podnosi prekršajne prijave zbog akata diskriminacije propisanih antidiskriminacionim propisima. Poverenik je, takođe, ovlašćen da upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije i da organima javne vlasti preporučuje mere za ostvarivanje ravnopravnosti.

3.3. Konvencija o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena (CEDAW), koju je Republika Srbija ratifikovala, predstavlja najvažniji međunarodni ugovor u oblasti prava žena i njome je postavljen međunarodni standard za ravnopravnost žena i muškarca. Države su se, pored ostalog, konvencijom obavezale na otklanjanje tradicionalnog shvatanja o ulogama muškaraca i žena na svim stepenima i u svim oblicima obrazovanja, posebno revizijom udžbenika i nastavnih programa i prilagođavanjem nastavnih metoda. U Pekinškoj deklaraciji i Platformi za akciju, ukazuje se da su obrazovni programi i nastavni materijali još uvek u velikoj meri pod uticajem polne diskriminacije, čime se jačaju tradicionalne ženske i muške uloge. Nepostojanje svesti o potrebi ravnopravnosti polova kod nastavnika/nastavnica na svim nivoima obrazovanja jača postojeću nejednakost između muškaraca i žena, pojačavajući diskriminacijske tendencije. Naglašeno je da su naučno-obrazovni programi naročito diskriminatorni s obzirom na pitanje pola, a da se udžbenici ne odnose na svakodnevna iskustva žena i ženske dece i ne odaju priznanje ženama naučnicama.

3.4. U Preporuci o rodnoj jednakosti u obrazovanju, koju je 1995. godine usvojila Parlamentarna skupština Saveta Evrope, konstatovano je da se predstave o ženskoj i muškoj prirodi i o modelu za pripisivanje društvenih uloga stiču kroz obrazovanje, tako da za iskorenjivanje formalne diskriminacije nije dovoljno da obrazovni sistem bude pokretač de facto jednakosti. U tom smislu, sagledava se i odgovornost obrazovnog sistema da edukuje mlade za aktivno učešće u različitim aspektima demokratskog života, političkog, civilnog, društvenog, kulturnog, i to na svim nivoima – lokalnom, regionalnom i nacionalnom. S obzirom da nastavnici/nastavnice mogu biti posrednici rodne neravnopravnosti ali, isto tako i pokretači društvenih promena, važno je uključivanje obrazovnih institucija u promociju rodne ravnopravnosti. Zbog toga se naglašava da jednakost žena i muškaraca, kao i rodna perspektiva, moraju biti uključeni u sve nivoe obrazovanja, od najranijih godina, tako da među mladima podstiču vrednosti pravde i učešća, neophodnih za efikasno i aktivno demokratsko građanstvo i izgradnju pravog partnerstva između žena i muškaraca u privatnoj i javnoj sferi. S aspekta visokog obrazovanja, poseban značaj imaju preporuke koje se tiču „urodnjavanja” obrazovnih programa. Ovaj proces obuhvata uvođenje rodne dimenzije u sadržaje nastavnih programa, pri čemu je obrazovanje o privatnom životu sastavni deo nastavnih programa, kako bi se prevazišli seksistički stereotipi i mladi ljudi pripremili za novo rodno partnerstvo u privatnom i javnom životu.

3.5. Na sličnim idejama zasniva se i Preporuka CM/Rec (2007) 13, koju je 2007. godine usvojio Komitet ministara država članica Saveta Evrope, u kojoj je, pored ostalog naglašeno: „da se predstave o ženskoj i muškoj prirodi i o modelu za pripisivanje društvenih uloga koji oblikuju naša društva usvajanju tokom obrazovanja i da iskorenjivanje formalne diskriminacije neće biti dovoljno da osigura da obrazovni sistem bude pokretač za de facto jednakost”. Istaknuto je, takođe, „da stereotipne društvene uloge polova ograničavaju mogućnosti žena i muškaraca u ostvarivanju njihovih potencijala, da jednakost zahteva pozitivno i dinamično partnerstvo među polovima koje vodi strukturalnim promenama na svim nivoima i, na kraju, novom društvenom poretku. Kada je reč o nastavnim kurikulumima, u Preporuci CM/Rec (2007)13 ukazano je na potrebu da se posebna pažnja obrati na rodnu dimenziju u sadržaju nastavnih programa, kao i na generalni razvoj nastavnih programa, što podrazumeva i njihovu reviziju, ukoliko je to potrebno (t. 24). U pogledu nastavnih materijala, državama članicama upućena je preporuka da utiču na autorke/autore i izdavače nastavnih materijala da postanu svesni potrebe da rodna ravnopravnost bude kvalitativni kriterijum za stvaranje ovih materijala (t. 28). Od država članica se očekuje da ohrabre nastavnice/nastavnike da analiziraju, problematizuju i na taj način doprinose eliminaciji seksističkih stereotipa i pogrešnih predstava koje knjige i drugi obrazovni materijali mogu da imaju u svom sadržaju, jeziku i ilustracijama (t. 29). Takođe, ono treba da se suprotstavlja seksizmu u sadržaju, jeziku i ilustracijama u svim edukativnim i drugim materijalima koji oblikuju stavove mladih ljudi, njihovo ponašanje i identitet (t. 30). Pri tome se naglašava potreba razvijanja i širokog korišćenja pokazatelja za procenu iz rodne perspektive svih nastavnih materijala, a naročito udžbenika i multimedijalnih proizvoda (t. 31). U delu Preporuke koja se odnosi na nastavne metode i prakse, ukazano je, pored ostalog, na potrebu uključivanja analize nastavnih metoda i praksi iz rodne perspektive (t. 32). Osim toga, jedna od važnih preporuka jeste i ona koja se odnosi na korišćenje neseksističkog jezika i rodne dimenzije u nastavnoj praksi.

3.6. Ustav Republike Srbije , u članu 46. jemči slobodu mišljenja i izražavanja, kao i slobodu da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje, dok u članu 73. garantuje slobodu naučnog stvaralaštva, kao osoben vid ispoljavanja slobode misli. Član 21. Ustava Republike Srbije zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Odredbom čl. 23. propisano je da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite, dok je fizički i psihički integritet neprikosnoven (čl. 25. st. 1).

3.7. Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije , kojim je regulisana opšta zabrana diskriminacije, i to tako što je propisano da su svi jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na lična svojstva, te da je svako dužan da poštuje načelo jednakosti. Prema odredbi čl. 2. st. 1. t. 1. diskriminacija je svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu i članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Odredbom čl. 12. Zakona o zabrani diskriminacije zabranjeno je uznemiravanje i ponižavajuće postupanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica ili grupe lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, a naročito ako se time stvara strah ili neprijateljsko, ponižavajuće i uvredljivo okruženje.

3.8. Odredbama čl. 15 – 27. Zakona o zabrani diskriminacije propisani su posebni slučajevi diskriminacije, pa je tako čl. 12. zabranjeno uznemiravanje i ponižavajuće postupanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica ili grupe lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, a naročito ako se time stvara strah ili neprijateljsko, ponižavajuće i uvredljivo okruženje. Članom 20. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije propisano da diskriminacija na osnovu pola postoji ako se postupa protivno načelu ravnopravnosti polova, odnosno načelu poštovanja jednakih prava i sloboda žena i muškaraca u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života. Stavom 2. ovog člana zabranjeno je, pored ostalog, izražavanje mržnje, omalovažavanje s obzirom na pol, kao i javno zagovaranje, podržavanje i postupanje u skladu sa predrasudama, običajima i drugim društvenim obrascima ponašanja koji su zasnovani na ideji podređenosti ili nadređenosti polova, odnosno stereotipnih uloga polova.

3.9. Zakonom o ravnopravnosti polova , u čl. 31, propisano je da je ravnopravnost polova sastavni deo obrazovanja, od predškolskog do visokog obrazovanja, kao i trajnog učenja. U st. 2. ovog člana propisano je da se u okviru studijskih programa obezbeđuje obrazovanje o ravnopravnosti polova u cilju prevazilaženja ograničavajućih uloga zasnovanih na polu, kao i oslobađanje od stereotipa i predrasuda zasnovanih na polu. Saglasno odredbi iz st. 4, organi državne uprave nadležni za obrazovanje, odnosno obrazovne ustanove, u postupku donošenja studijskih programa i prilikom utvrđivanja standarda udžbenika, nastavnih metoda i normativa prostora i opreme, dužni su da omoguće sprovođenje politike jednakih mogućnosti žena i muškaraca.

Analiza pritužbe i dostavljenih dokaza sa aspekta antidiskriminacionih propisa

3.10. S obzirom na predmet pritužbe, u konkretnom slučaju je potrebno utvrditi da li delovi teksta prof. dr B. S, odnosno, stavovi i ideje koje je izneo u udžbeniku Kriminalistike, predstavljaju diskriminaciju na osnovu pola.

3.11. Poverenica najpre ukazuje da član 46. Ustava jemči slobodu mišljenja i izražavanja, kao i slobodu da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje, dok u čl. 73. garantuje slobodu naučnog stvaralaštva, kao osoben vid slobode misli. Stavom 2. člana 46. Ustava propisano je da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije. U skladu sa Ustavom, a upravo radi zaštite prava i ugleda drugih, odredbama čl. 12. Zakona o zabrani diskriminacije izričito je zabranjeno uznemiravanje i ponižavajuće postupanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica ili grupe lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, kao jedan od posebnih oblika diskriminacije. Same radnje kojima se lice ili grupa lica uznemiravaju i ponižavaju na osnovu njihovog ličnog svojstva, mogu biti raznovrsne, uključujući i usmeno ili pisano saopštavanje određenih ideja, stavova i mišljenja. Takođe, čl. 40. Zakona o zabrani diskriminacije izričito je propisana zabrana omalovažavanja s obzirom na pol, kao i javno zagovaranje i podržavanje predrasuda, običaja i drugih društvenih obrazaca ponašanja koji su zasnovani na stereotipnim ulogama polova, koja obavezuje svakog.

3.12. U konkretnom slučaju u delovima udžbenika Kriminalistike autora prof. dr B. S. izneto je nekoliko neprihvatljivih stavova, koji su zasnovani na rodnim predrasudama i stareotipima: da „žrtva silovanja često daje doprinos nastanku krivičnog dela, pri čemu se njen doprinos najčešće ogleda u nepromišljenom ponašanju (usamljenom kretanju mračnim ulicama, predgrađima, livadama u kasnim večernjim satima, putovanju autostopom) […] da motivi koji ženu pokreću za ulazak i prihvatanje situacije u kojoj ona ne želi seksualni kontakt, mogu biti i neurotski karakter njene emotivne nestabilnosti i nezadovoljstva iz kojeg proizlazi snažna, pa čak i grčevita želja za emotivnom i čistom bliskošću sa u mašti stvorenim, idealnim muškarcem, pristajući lakomisleno na situacije koje ona ocenjuje kao romantične, a druga strana kao seksualno naelektrisane, […] da su motivi, zbog kojih žena lažno prijavljuje silovanje: ljubomora, opravdanje pred mužem ili momkom jer je zatečena u dobrovoljnom snošaju, kako bi se opravdala vanbračna trudnoća, da bi opravdala polnu bolest, pokušaj da se određeno lice primora da sklopi brak, kako bi se ostvarila određena imovinska korist (na primer, očekivala se materijalna korist iz ljubavne veze, pa kako se ona nije ostvarila, sledi lažna prijava za silovanje)”. Iako je svakako korisno studentima i studentkinjama prava, budućim sudijama, advokatima i drugim pravnim poslenicima, objasniti odnos žrtve i počinioca i ukazati na mogućnost lažnog prijavljivanja krivičnih dela, objašnjenja koja se daju ne treba da budu zasnovana na anahronim i nenaučnim stavovima i premisama suprotnim savremenim pristupima u sagledavanju seksualnog i drugih oblika rodno zasnovanog nasilja, niti smeju biti zasnovana na rodnim stereotipima i predrasudama koja su u naučnoj teoriji odavno demistifikovana. Navođenjem primera „nepromišljenog ponašanja”, kao što su „usamljeno kretanje mračnim ulicama, predgrađima, livadama u kasnim večernjim satima i putovanje autostopom”, kojima, navodno, žrtva daje „doprinos nastanku krivičnog dela”, suštinski posmatrano, negira se pravo žene na slobodu kretanja, indirektno se podržava široko rasprostranjen stereotip da su žene krive za silovanje, da su one te koje svojim oblačenjem i ponašanjem izazivaju silovatelje, kao i model ženskog stereotipa koji žene vidi kao emocionalna i labilna ljudska bića, koja su sklona lažima. Studentima i studentkinjama se na taj način upućuje poruka da je „prava žrtva” silovanja samo ona žena koja se ne može okriviti za svoju viktimizaciju: ona koja izbegava mesta i situacije gde se silovanje može dogoditi, koja se ne ponaša „rizično” i čini sve kao bi izbegla silovanje, čime se odgovornost za silovanje prebacuje na žrtvu. Ovakvi stavovi ne samo da su u neskladu sa naučno utvrđenim činjenicama koje se tiču etiologije i fenomenologije silovanja, već su suprotni savremenom pristupu u sagledavanju seksualnog i drugih oblika nasilja nad ženama, za čije je sprečavanje i adekvatno procesuiranje neophodno imati u vidu njegovu rodnu dimenziju. To važi i kada je u pitanju silovanje u braku, koje je u krivičnom sistemu Republike Srbije inkriminisano još 2002. godine. Takav pristup podrazumeva dužnost svih koji učestvuju u edukaciji budućih pravnih poslenika da fenomen seksualnog nasilja nad ženama tumače s aspekta standarda ženskih ljudskih prava i rodne ravnopravnosti, sa sasvim jasnom polaznom premisom i porukom – seksualno nasilje predstavlja svaku seksualnu aktivnost bez pristanka, a sam pristanak na seksualni odnos mora biti dobrovoljan i nastao kao ishod slobodne volje.

3.13. Poverenica ističe da sloboda govora, bez obzira na način iznošenja i objavljivanja ideja i stavova – naučni i stručni tekstovi, literarno-umetnička dela i slično, ne može i ne sme da bude izgovor za diskriminaciju na osnovu bilo kog ličnog svojstva. Poverenica smatra da je iznošenje ovakvih stavova ponižavajuće i uvredljivo za žene, kao i da doprinosi stvaranju i održavanju stereotipa i predrasuda, posebno ako se ima u vidu da silovanje spada u jedno od najtežih krivičnih dela, koje je direktno upereno i protiv dostojanstva ličnosti. Poverenica stoji na stanovištu da je iznošenje ovakvih generalizovanih stavova u jednom univerzitetskom udžbeniku namenjenom studentima i studentkinjama osnovnih studija, suprotno propisima o zabrani diskriminacije jer predstavlja neprihvatljivo etiketiranje i vređanje dostojanstva žena, posebno onih koje su žrtve krivičnog dela silovanja, stvarajući u odnosu na njih ponižavajuće i uvredljivo okruženje. Istovremeno, iznošenjem ovakvih stavova javno se zagovaraju i podržavaju predrasude, običaji i drugi društveni obrasci ponašanja koji su zasnovani na stereotipnim ulogama polova, što je suprotno propisu o zabrani diskriminacije na osnovu pola, sadržanom u čl. 20. Zakona o zabrani diskriminacije.

3.14. Činjenica da je dr B. S. profesor na pravnom fakultetu, koji svojim stručnim autoritetom u oblasti koju predaje oblikuje shvatanja svojih studenata, budućih pravnica i pravnika, pružajući im znanje i model ponašanja, povlači sa sobom i njegovu veću odgovornost za stavove i mišljenja koji su dostupni studentskoj i široj javnosti. Zbog toga je njegova obaveza da izjavama ne podržava i ne podstiče stereotipe i predrasude prema ženama još naglašenija. Poverenica ukazuje da je u savremenim demokratskim društvima obrazovanje osnovni kanal preko kojeg se prenose i promovišu vrednosti slobode, socijalne pravde i jednakosti. S obzirom da je univerzitetsko obrazovanje jedan od moćnih instrumenata društvenih promena, univerzitetu se nameće obaveza da svojim obrazovnim sadržajima i metodama i znanjem koje proizvodi, menja društveni kontekst i bude modelar i promoter demokratskih vrednosti. Takođe, Zakon o visokom obrazovanju , u čl. 4. propisuje principe visokog obrazovanja, među kojima su i akademske slobode, uvažavanje humanističkih i demokratskih vrednosti evropske i nacionalne tradicije i poštovanje ljudskih prava i građanskih sloboda, uključujući zabranu svih vidova diskriminacije. U Nacionalnoj strategiji za poboljšanje položaja žena i unapređivanje rodne ravnopravnosti ukazuje se da stereotipnim predstavama o rodnim ulogama dobrim delom doprinosi i tradicionalistički sadržaj nastavnih programa, udžbenika i drugih materijala i navodi se: „iako u nastavnom gradivu nema diskriminacije, kroz stereotipne sadržaje, koji počinju od bukvara, preko drugih udžbenika, posebno iz društvenih predmeta, provlače se patrijarhalni obrasci i androcentrični modeli koji utiču na formiranje mentaliteta i kroz koje se formiraju anahroni stavovi o rodnoj ravnopravnosti, zbog čega je kasnije teže obezbediti široku podršku javnog mnjenja za potrebne promene u ovoj oblasti”. Jedan od važnih pojedinačnih ciljeva u ovom području jeste jačanje kapaciteta obrazovnog sistema uključivanjem rodne perspektive u obrazovanje, što bi dovelo do promene od tradicionalističko-patrijarhalnog modela ka modernom poimanju rodne ravnopravnosti i rodnih uloga.

Na kraju, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje i da se međunarodni standardi u pogledu definisanja i dokazivanja krivičnog dela silovanja menjaju u skladu sa razvojem modernih društava. Na primer, u predmetu M. C. protiv Bugarske (2003), Evropski sud za ljudska prava zauzeo je stav da svaki seksualni odnos bez saglasnosti predstavlja silovanje, te da je nedostatak pristanka žrtve, a ne fizička sila, ključan za utvrđivanje silovanja. Sud navodi da se „zakon i pravna praksa u pogledu silovanja razvijaju na takav način da odražavaju promenjene društvene stavove koji zahtevaju poštovanje seksualne autonomije i jednakost svih, te da pozitivne obaveze država članica zahtevaju kažnjavanje i delotvorno krivično gonjenje svakog seksualnog odnosa bez saglasnosti, čak i kada se žrtva nije fizički opirala.”

4. MIŠLjENjE

U tekstovima objavljenim u udžbeniku Kriminalistike, u delu pod nazivom Silovanje: Metodika otkrivanja, razjašnjavanja i dokazivanja, u poglavljima 2.4. Karakteristike žrtve i viktimološki odnosi i 2.5. Saznanje za izvršeno krivično delo, dr B. S, profesor i autor ovog udžbenika, izrazio je ideje i stavove kojima se zagovaraju i podržavaju predrasude, običaji i drugi društveni obrasci ponašanja zasnovani na ideji podređenosti ili nadređenosti polova, odnosno, stereotipnih uloga polova, žene omalovažavaju i vređa njihovo dostojanstvo, čime je prekršio odredbe Zakona o zabrani diskriminacije.

5. PREPORUKA

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti preporučuje prof. dr B. S. da:

5.1. Ukloni iz udžbenika Kriminalistike sadržaje koji zagovaraju i podržavaju predrasude, običaji i drugi društveni obrasci ponašanja zasnovani na ideji podređenosti ili nadređenosti polova, odnosno, stereotipnih uloga polova, žene omalovažavaju i vređa njihovo dostojanstvo.

5.2. Da se ubuduće suzdržava od širenja ideja i stavova kojima se omalovažavaju žene i podržavaju predrasude i društveni obrasci koji su zasnovani na stereotipnim ulogama polova, imajući u vidu da određene izjave mogu povrediti dostojanstvo žena i u odnosu na njih stvoriti ponižavajuće i uvredljivo okruženje.

Potrebno je da prof. dr B. S. obavesti Poverenicu za zaštitu ravnopravnosti o merama koje je preduzeo u cilju sprovođenja ove preporuke, u roku od 30 dana od dana prijema mišljenja sa preporukom.

Saglasno čl. 40. Zakona o zabrani diskriminacije, ukoliko prof. dr B. S, ne postupi po preporuci u roku od 30 dana, biće doneto rešenje o izricanju mere opomene, protiv kojeg nije dopuštena žalba, a za slučaj da ovo rešenje ne sprovede, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti može o tome obavestiti javnost preko sredstava javnog informisanja i na drugi pogodan način.

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ne odlučuje o pravima i obavezama pravnih subjekata. U skladu sa tim, nije ni propisana mogućnost izjavljivanja žalbe ili prigovora protiv mišljenja i drugih pravnih akata koje Poverenik donosi.

 

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

dr Nevena Petrušić

 


microsoft-word-icon Pritužba A. Z. i M. A, protiv prof. B. S. zbog diskriminacije po osnovu pola u oblasti obrazovanja Preuzmi


Print Friendly, PDF & Email
Facebook
Twitter
back to top