Warning: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable in /home/crazytw1/public_html/symbolgames-net/wp-content/themes/gather/framework/Custom-Metaboxes/init.php on line 746
Pritužba M.B. protiv SP L zbog diskriminacije na osnovu invaliditeta u oblasti pružanja usluga • Poverenik za zaštitu ravnopravnosti

Pritužba M.B. protiv SP L zbog diskriminacije na osnovu invaliditeta u oblasti pružanja usluga

br. 07-00-231/2015-02   datum: 3.8.2015.

MIŠLjENjE

 

Mišljenje je doneto u postupku povodom pritužbe M. B.iz L, koju je podnela protiv autobuske stanice „L.” L. U pritužbi je navedela da je osoba sa invaliditetom i da koristi kolica, ali da ne može da kupi peronsku kartu na autobuskoj stanici „L.” jer je prodajno mesto nepristupačno. U izjašnjenju je navedeno da se do mesta prodaje peronskih karata ne dolazi stepenicama, već se karte prodaju u delu autobuske stanice koji je pristupačan, ali da zbog položaja terena od mesta prodaje karata do perona autobuske stanice postoje stepenice, međutim, osobe sa invaliditetom mogu da koriste obilazni put kojim na perone ulaze kod „rampe”. Imajući u vidu da se navodi iz pritužbe i izjašnjenja razlikuju, a da ni jedna ni druga strana nisu dostavile dokaze u prilog svojim tvrdnjama, u cilju pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja predstavnica Stručne službe Poverenika posetila je 28. jula 2015. godine autobusku stanicu SP „L”, zajedno sa M. P, predsednikom udruženja M. P, koji je korisnik invalidskih kolica ispitivao je da li može da dođe do mesta prodaje peronskih karata, kao i da li može da uđe na perone autobuske stanice SP „L.”. Utvrđeno je da se iz ulice K. T. može se ući u šalter salu u kojoj se prodaju peronske karte, preko pešačkog prelaza koji je u ravni sa ulazom u šalter salu, odnosno, da osoba sa invaliditetom može bez ikakvih teškoća da kupi peronsku kartu. Međutim, nakon kupovine karte, od izlaza iz šalter sale do ulaska na perone postoji veliki broj stepenica. Nakon kupovine peronske karte, da bi osoba koja koristi kolica došla do perona, mora da se vrati na ulicu K. T, koja je veoma strma i osoba sa invaliditetom teško može da se spusti ovom ulicom bez podrške asistenta i uđe na perone kod ulaza koji koriste autobusi – ulaz „kod rampe”. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti dala je mišljenje da je SP „L” L. propustila da preduzme mere kako bi obezbedila odgovarajući prilaz peronima autobuske stanice „L”, nakon kupovine peronske karte, kao i nesmetano korišćenje svih usluga koje ovaj objekat pruža, čime je diskriminisala M. B. i sve osobe sa invaliditetom, posebno one koje koriste kolica ili se otežano kreću. SP „L” L. preporučeno je da preduzme sve neophodne mere u cilju sprovođenja radova i obezbeđivanja adekvatnog i bezbednog pristupa celom objektu autobuske stanice „L”, uključujući prodajno mesto za kupovinu peronskih karata, ulaz na perone i stajalište za putnike na peronima, kako bi osobe sa invaliditetom mogle da pod jednakim uslovima koriste usluge autobuske stanice.

1. TOK POSTUPKA

1.1.  Poverenica za zaštitu ravnopravnosti primila je pritužbu M. B. iz L, koju je podnela protiv autobuske stanice „L” L. U pritužbi je, između ostalog, navela:

– da je osoba sa invaliditetom i da ima markicu za autobus, ali da bi koristila usluge prevoza u obavezi je da na autobuskoj stanici kupi peronsku kartu,

– da joj kupovina ove karte predstavlja veliki problem, jer do mesta prodaje peronskih karata ima veliki broj stepenica uz koje ne može da se popne, a bez peronske karte joj nije dozvoljeno da uđe na autobusku stanicu,

– da bi želela da ima mogućnost da peronsku kartu kupuje „na rampi”, jer tom mestu može da pristupi invalidskim kolicima.

1.2. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti sprovela je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, a u skladu sa čl. 35. st. 4. i čl. 37. st. 2. Zakona o zabrani diskriminacije, pa je u toku postupka zatraženo izjašnjenje SP „L.” d.o.o. L. (u daljem tekstu SP L.).

1.3. U izjašnjenju S. R, direktora SP L, između ostalog, navedeno je:

– da se do mesta prodaje peronskih karata ne dolazi stepenicama, već se karte prodaju u delu autobuske stanice koji je u ravni sa trotoarom ulice K. P,

– da ne postoje prepreke za dolazak invalidskim kolicima na mesto prodaje karata,

– da zbog položaja terena od mesta prodaje karata do perona autobuske stanice postoje stepenice, dok osobe sa invaliditetom mogu da koriste obilazni put kojim na perone ulaze kod „rampe”,

– da razumeju da bi putnicima koji dolaze iz ulice K. T. bilo lakše kada bi mogli da kupe peronsku kartu kod „rampe” i odmah uđu na perone, ali da trenutno ne postoje tehnički uslovi kako bi se otvorilo dodatno prodajno mesto na ovoj lokaciji.

2. ČINjENIČNO STANjE

2.1. Na osnovu navoda iz pritužbe utvrđeno je da je M. B. osoba sa invaliditetom i korisnica kolica, te da poseduje mesečnu kartu za autobus koju koristi na autobuskoj stanici SP L. Da bi mogla da uđe na peron autobuske stanice podnositeljka pritužbe mora da kupi peronsku kartu na prodajnom mestu autobuske stanice SP L.

2.2. Imajući u vidu da se navodi iz pritužbe i izjašnjenja razlikuju, a da ni jedna ni druga strana nisu dostavile dokaze u prilog svojim tvrdnjama, predstavnica Stručne službe Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, u cilju pravilnog i potpunog utvrđivanja činjeničnog stanja, posetila je 28. jula 2015. godine autobusku stanicu SP L. Uviđaju je prisustvovao M. P, predsednik U. P. i K. S. i korisnik invalidskih kolica, koji je pokušao da dođe do mesta prodaje peronskih karata, te da nakon toga uđe na perone autobuske stanice SP L.

2.3. Uviđajem na autobuskoj stanici SP L. utvrđeno je da se na autobusku stanicu može ući iz ulice K. T. i ulice K. P. Iz ulice K. T. može se ući u šalter salu u kojoj se prodaju peronske karte, preko pešačkog prelaza koji je u ravni sa ulazom u šalter salu, te osoba sa invaliditetom, koristeći ovu putanju, može bez ikakvih teškoća da kupi autobusku ili peronsku kartu. Međutim, nakon kupovine karte, od izlaza iz šalter sale do ulaska na perone postoji veliki broj stepenica. Stoga, osoba sa invaliditetom, nakon kupovine peronske karte, da bi došla do perona, ima na  raspolaganju samo jednu mogućnost, odnosno, mora da se vrati na ulicu K. T. i uđe na perone kod ulaza i izlaza za autobuse – ulaza „kod rampe”. Utvrđeno je da je ulica K. T, od izlaza iz šalter sale do ulaska u prostor autobuske stanice „kod rampe”, veoma strma i osoba sa invaliditetom ne može da se spusti ovom ulicom bez podrške asistenta. Tačnije, po izjavi korisnika kolica koji je prisustvovao uviđaju i kretao se ovom ulicom, osobi sa invaliditetom je potrebna izuzetna fizička snaga ili asistencija kako bi savladala nagib ulice. Što se tiče navoda iz izjašnjenja da se ulaz na perone za osobe sa invaliditetom nalazi „kod rampe”, utvrđeno je da je u pitanju prostor autobuske stanice kojim manevrišu autobusi, odnosno, ulaze i izlaze iz autobuske stanice direktno na kolovoz, te da ne postoji nikakav ograđeni prostor za putnike koji razdvaja ulaz za osobe sa invaliditetom od ulaza za autobuse. Osim toga, utvrđeno je da kada osoba sa invaliditetom na ovaj način uđe na perone, ona ne može da sačeka autobus na stajalištu za putnike, jer između ovog stajališta i perona za autobuse postoji ivičnjak. Osoba sa invaliditetom mora da sedi u kolicima na peronu koji je predviđen za autobuse, što je veoma nebezbedno.

2.4. Drugi način za ulazak u šalter salu autobuske stanice je iz ulice K. P, gde do ulaza u autobusku stanicu postoji nekoliko stepenica, kraj kojih se nalazi rampa. Korisnik invalidskih kolica, prisutan na uviđaju, ocenio je da ne može da se spusti tom rampom bez asistencije, jer ima strm nagib. Na kraju, utvrđeno je da i kada bi se osoba sa invaliditetom spustila ovom rampom, ušla u šalter salu i kupila peronsku kartu, ne bi mogla da uđe na perone zbog velikog broja stepenica koje se nalaze između šalter sale i perona, te bi opet, kao u prethodnom slučaju, morala da izađe iz šalter sale, spusti se uz velike teškoće ili podršku asistenta niz ulicu K. T. i uđe na ulaz „kod rampe” kroz koji se kreću autobusi.

3. MOTIVI I RAZLOZI ZA DONOŠENjE MIŠLjENjA

3.1. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, prilikom odlučivanja u ovom predmetu, imala je u vidu navode sadržane u pritužbi i izjašnjenju, kao i činjenično stanje utvrđeno na osnovu uviđaja izvršenog na autobuskoj stanici SP L. u L.

Pravni okvir

3.2. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je samostalan, nezavisan i specijalizovan državni organ ustanovljen Zakonom o zabrani diskriminacije sa zadatkom da radi na suzbijanju svih oblika i vidova diskriminacije i ostvarivanju ravnopravnosti u društvenim odnosima. Nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti široko je određena, u skladu sa međunarodnim standardima, kako bi se omogućilo da delotvorno i efikasno ostvaruje svoju ulogu. Jedna od osnovnih nadležnosti Poverenika jeste da prima i razmatra pritužbe zbog diskriminacije, daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima diskriminacije i izriče zakonom utvrđene mere. Pored toga, Poverenik je ovlašćen da predlaže postupak mirenja, kao i da pokreće sudske postupke za zaštitu od diskriminacije i podnosi prekršajne prijave zbog akata diskriminacije propisanih antidiskriminacionim propisima. Poverenik je, takođe, ovlašćen da upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije i da organima javne vlasti preporučuje mere za ostvarivanje ravnopravnosti.

3.3. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti najpre konstatuje da je Republika Srbija 29. maja 2009. godine ratifikovala UN Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom, čiji je cilj da se unapredi, zaštiti i osigura puno i jednako uživanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda svim osobama sa invaliditetom i unapredi poštovanje njihovog urođenog dostojanstva. Ratifikacijom ove konvencije, Srbija se obavezala da preduzima odgovarajuće mere da osobama sa invaliditetom obezbedi pristupačnost fizičkog okruženja, ravnopravno sa drugima, u cilju samostalnog života i punog učešća osoba sa invaliditetom u svim sferama života. Te mere, između ostalog, uključuju identifikovanje i uklanjanje barijera koje ometaju ili otežavaju pristup zgradama, putevima, prevoznim sredstvima i drugim objektima u zatvorenom i otvorenom prostoru. Republika Srbija se, takođe, obavezala da će preduzeti odgovarajuće mere da utvrdi, promoviše i prati minimalne standarde i smernice za pristupačnost objekata i usluga koje su otvorene, odnosno, koje stoje na raspolaganju javnosti.

3.4. Od posebnog značaja za prava osoba sa invaliditetom jesu Standardna pravila UN o izjednačavanju mogućnosti za osobe sa invaliditetom iz 1993. godine, koje je Republika Srbija prihvatila 1995. godine. Iako ova pravila nisu pravno obavezujuća, postoji moralna i politička obaveza država članica UN da ih sprovode. Svrha standardnih pravila jeste da obezbede da osobe sa invaliditetom uživaju ista prava i obaveze kao i ostali članovi društva, u čemu poseban značaj ima i pristupačnost fizičkog okruženja. Naime, da bi se postigla pristupačnost, potrebno je da se projektovanje i izgradnja fizičkog okruženja planiraju od početka samog procesa, uz konsultacije organizacija osoba sa invaliditetom u inicijalnoj fazi planiranja, odnosno, u fazi planiranja i izgradnje javnih objekata u lokalnim zajednicama.

3.5. Ustav Republike Srbije propisuje da je zabranjena diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

3.6. Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije, koji u čl. 4. propisuje da su svi jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na lična svojstva, te da je svako dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno zabranu diskriminacije, dok čl. 6. propisuje da neposredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom, radnjom ili propuštanjem, stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj, ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljniji položaj. Odredbom čl. 17. st. 2. Zakona o zabrani diskriminacije propisano je da svako ima pravo na jednak pristup objektima u javnoj upotrebi, kao i javnim površinama (parkovi, trgovi, ulice, pešački prelazi i druge javne saobraćajnice i sl), u skladu sa zakonom. Odredbom čl. 26. st. 1. propisano je da diskriminacija postoji ako se postupa suprotno načelu poštovanja jednakih prava i sloboda osoba sa invaliditetom u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života, dok je st. 2. određeno da se način ostvarivanja i zaštita prava osoba sa invaliditetom uređuje posebnim zakonom.

3.7. Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, pored toga što uređuje opšti režim zabrane diskriminacije na osnovu invaliditeta, propisuje i poseban slučaj diskriminacije u vezi sa pružanjem usluga i korišćenjem objekata i površina. Naime, odredbom čl. 13. st. 1. izričito je zabranjena diskriminacija na osnovu invaliditeta u pogledu pristupa objektima u javnoj upotrebi i javnim površinama. Pored toga, odredbom čl. 16. ovog zakona propisano je da su vlasnik objekta u javnoj upotrebi, kao i javno preduzeće nadležno za održavanje javnih površina, dužni da obezbede pristup objektu u javnoj upotrebi, odnosno, javnoj površini svim osobama sa invaliditetom, bez obzira na vrstu i stepen njihovog invaliditeta.

3.8. Strategijom unapređenja položaja osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji ustanovljeni su planovi aktivnosti svih društvenih aktera u Republici Srbiji. Ciljevi Strategije ustanovljeni su za period od 2007-2015 godine, te je posebnim ciljem 14. naložena, između ostalog, postepena i kontinuirana adaptacija postojećih javnih objekata kako bi postali pristupačni za osobe sa invaliditetom.

3.9. Propis koji bliže uređuje standarde pristupačnosti za nesmetano kretanje i pristup osoba sa invaliditetom, deci i starima jeste Pravilnik o tehničkim standardima planiranja, projektovanja i izgradnje objekata, kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama. Odredbom čl. 5. st. 1. ovog pravilnika, propisano je, između ostalog, da su obavezni elementi pristupačnosti: elementi pristupačnosti za savladavanje visinskih razlika, elementi pristupačnosti kretanja i boravka u prostoru – stambene zgrade i objekti za javno korišćenje, kao i elementi pristupačnosti javnog saobraćaja. Stavom 2. istog člana propisano da se obavezni elementi pristupačnosti primenjuju odabirom najpovoljnijeg rešenja u odnosu na namenu.

Analiza navoda iz pritužbe, izjašnjenja i rezultata uviđaja sa aspekta antidiskriminacionih propisa

3.10. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je nezavisni državni organ u čijoj je nadležnosti, između ostalog, da sprovodi postupak po pritužbama koje se odnose na akte diskriminacije. Predmet analize u ovom postupku ograničen je isključivo na utvrđivanje činjenice da li osobe sa invaliditetom mogu nesmetano i bezbedno da koriste usluge autobuske stanice SP L, bez upuštanja u proveru ispunjenosti tehničkih standarda pristupačnosti u ovom objektu, za čiju kontrolu su nadležni drugi državni organi i institucije.

3.11. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da je u konkretnom slučaju potrebno utvrditi da li je SP L. L. obezbedila pristup autobuskoj stanici i nesmetano korišćenje svih usluga koje ovo saobraćajno preduzeće pruža podnositeljki pritužbe, kao i svim osobama sa invaliditetom, posebno onima koje su korisnici kolica.

3.12. Imajući u vidu navode iz pritužbe i izjašnjenja, može se konstatovati da podnositeljka pritužbe koristi ulaz na autobusku stanicu „kod rampe”, odakle ima pristup peronima, ali da zbog stepenica između perona i prodajnog mesta za kupovinu karata ne može da dođe do prodajnog mesta i kupi peronsku kartu. Zbog toga je izrazila želju da peronsku kartu kupuje na ulazu „kod rampe”. S druge strane, direktor SP L. naveo je da je prodajno mesto autobuske stanice pristupačno osobama sa invaliditetom iz ulice K. P, ali da se od prodajnog mesta do perona može doći samo stepenicama. Istakao je da osobe sa invaliditetom, nakon kupovine peronske karte, mogu doći do perona zaobilaznim putem i ući na perone na ulazu „kod rampe”, koji koristi i podnositeljka pritužbe. Zbog toga je u ovom slučaju potrebno odgovoriti na dva pitanja: da li osobe sa invaliditetom imaju pristup šalter sali autobuske stanice, odnosno, prodajnom mestu za kupovinu peronskih karata i da li, nakon kupovine peronske karte, mogu doći do perona.

3.13. Poznato je da većina autobuskih stanica u Srbiji, putem prodaje peronskih karata, naplaćuje ulaz na perone korisnicima koji imaju mesečne autobuske karte. Stoga, autobuske stanice koje naplaćuju ovu uslugu, ne dozvoljavaju ulaz na perone bez pokazivanja peronske karte osobi koja je zaposlena na autobuskoj stanici. Ukoliko putnik/ca ima mesečnu autobusku kartu, on/ona mora da kupi i peronsku kartu na prodajnom mestu, da je pokaže licu koje je zaduženo za proveru karata i tek nakon toga može ući na peron. Tokom uviđaja na autobuskoj stanici SP L. utvrđeno je da se do prodajnog mesta za kupovinu peronskih karata može doći iz ulice K. T, preko pešačkog prelaza ili iz ulice K. P. Po izlasku iz šalter sale, putnik se spušta stepenicama do kontrole peronskih karata, nakon čega dolazi do stajališta za putnike i čeka autobus na određenom peronu.

3.14. Zaposlena u Stručnoj službi i M. P. započeli su uviđaj u šalter sali autobuske stanice kako bi proverili da li osoba sa invaliditetom može da uđe u ovaj prostor i kupi peronsku kartu. Utvrđeno je da je to moguće iz ulice K. T., preko pešačkog prelaza, koji je u ravni sa ulazom u šalter salu. Nakon uspešnog dolaska do prodajnog mesta pokušali su da uđu na perone. Međutim, od izlaza iz šalter sale do ulaza na perone nalazi se veliki broj stepenica, koje osoba sa invaliditetom ne može da savlada. Imajući u vidu navode iz izjašnjenja da osobe sa invaliditetom mogu da uđu na perone na ulazu „kod rampe”, prisutni na uviđaju izašli su iz šalter sale istom putanjom kojom su došli, te su se ulicom K. T. spustili do ovog ulaza. Utvrđeno je da je ulica K. ., od izlaza iz šalter sale do ulaska u prostor autobuske stanice „kod rampe”, veoma strma i osoba sa invaliditetom ne može da se spusti ovom ulicom samostalno, bez rizika od povređivanja. Tačnije, prema izjavi M. P, korisnika kolica koji se kretao ovom ulicom, osobi sa invaliditetom je potrebna izuzetna fizička snaga (uz stalnu upotrebu kočnice) ili podrška asistenta kako bi savladala nagib ulice. Dolaskom do ulaza „kod rampe”, utvrđeno je da ovaj prostor koriste autobusi za ulazak i izlazak iz stanice. Naime, ovaj prostor ni u jednom delu nije ograđen trotoarom koji bi koristili samo putnici – osobe sa invaliditetom, već su prinuđeni da se kreću istim prostorom kojim prolaze autobusi, čime rizikuju da ih autobus u pokretu povredi. Na kraju uviđaja, utvrđeno je da osobe sa invaliditetom ne mogu da sačekaju autobus na stajalištu za putnike, imajući u vidu da se između stajališta i perona na koje se postavljaju autobusi, nalazi ivičnjak, koji osoba sa invaliditetom ne može da savlada. Stoga je osoba sa invaliditetom prinuđena da sačeka prevoz na peronu za autobuse, čime opet rizikuje povređivanje.

3.15. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti cenila je navod SP L. da je ovo preduzeće, imajući u vidu konfiguraciju terena na kojem se nalazi autobuska stanica, obezbedilo osobama sa invaliditetom pristupačan ulaz u šalter salu stanice, kao i mogućnost da koriste ulaz „kod rampe” da bi došli do perona. Međutim, obezbeđivanje pristupačnosti objekata za javno korišćenje izuzetno je ozbiljan i važan zadatak, koji nije samo tehnički problem, već i način za ostvarivanje prava osoba sa invaliditetom. Poverenica ukazuje da je nedopustivo da ulaz na perone, na koji se upućuju osobe sa invaliditetom, ne bude bezbedan, imajući u vidu da isti prostor koriste autobusi za ulazak i izlazak iz stanice, što može dovesti do ozbiljne povrede osobe sa invaliditetom koja je prinuđena da se kreće pored autobusa u pokretu. Takođe, nedopustivo je da osoba koja koristi kolica ili se otežano kreće, nakon što je kupila kartu, za razliku od ostalih putnika koji stepenicama odmah silaze na perone, mora da se vraća nazad i kreće izuzetno strmom ulicom, kako bi došla do uslovno rečeno pristupačnog ulaza na perone. Osim toga, veoma je zabrinjavajuće da osobe sa invaliditetom, pored svih teškoća koje moraju da savladaju kako bi kupile kartu i ušle na peron, ne mogu da čekaju autobus na stajalištu za putnike, već su prinuđeni da čekaju autobus na peronu za postavljanje autobusa.

3.16. Imajući u vidu navode iz pritužbe, M. B. ulazi na autobusku stanicu na ulazu „kod rampe”, verovatno da bi izbegla penjanje ulicom K. T. radi kupovine peronske karte na prodajnom mestu (što je za osobu koja koristi kolica, prema rezultatima uviđaja, nemoguće bez podrške asistenta). Nakon ulaska na stanicu na ovaj način, ona nema mogućnost da kupi peronsku kartu, jer bi morala da se popne stepenicama do šalter sale. Ukoliko bi postupila kao i ostali putnici, odnosno, najpre kupila peronsku kartu, pa potom krenula ka peronima, opet bi se našla u situaciji da ne može da se spusti od šalter sale do ulaska na perone na bezbedan način ili bez asistencije, imajući u vidu da se do perona dolazi stepenicama, a da je ulica K. T, kojom zaobilaznim putem može doći do ulaska na perone izrazito strma. Takođe, u svakoj navedenoj varijanti, M. B. je prinuđena da na perone ulazi „kod rampe”, što može biti veoma rizično, jer se kreće istim prostorom kao i autobusi koji ulaze i izlaze sa stanice. Za razliku od osoba sa invaliditetom, ostali putnici ulaze u prostor autobuske stanice preko šalter sale u kojoj kupuju kartu, zatim se stepenicama spuštaju do perona i na stajalištu za putnike bezbedno čekaju dolazak autobusa.

3.17. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je svesna da poseban problem u adaptaciji autobuske stanice SP L. u cilju obezbeđivanja pristupačnosti, predstavlja konfiguracija terena na kojem se stanica nalazi, a takođe je uzela u obzir i navod iz izjašnjenja da trenutno ne postoje „tehnički uslovi” za otvaranje još jednog prodajnog mesta za prodaju peronskih karata na drugoj lokaciji koje bi olakšalo kupovinu ove karte osobama sa invaliditetom. Međutim, bez obzira na navedene teškoće, pristupačnost predstavlja jedan od osnovnih preduslova za jednako učešće osoba sa invaliditetom u svim oblastima društvenog života, te se mora pronaći način za prevazilaženje ovih teškoća. SP L. nije obezbedila osobama sa invaliditetom nesmetan i bezbedan pristup, kretanje, korišćenje usluga i boravak na svojoj autobuskoj stanici, čime je dovela osobe sa invaliditetom u situaciju nemoći, bez prava na samostalno i bezbedno korišćenje usluga autobuske stanice.

3.18. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da upućivanje osoba sa invaliditetom da nakon kupovine peronske karte, koriste strmu ulicu kako bi ušli na ulaz na perone „kod rampe” koji je namenjen kretanju autobusa a ne putnika, te činjenica da postoje ivičnjaci između stajališta za putnike i autobuskih perona, pored diskriminacije osoba sa invaliditetom, predstavlja i rizik od povređivanja ovih lica. Stoga je od velike važnosti da se prilikom radova na obezbeđivanju pristupačnosti objekata za javno korišćenje uvek postupa u skladu sa standardima propisanim Pravilnikom o tehničkim standardima planiranja, projektovanja i izgradnje objekata, kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama.

3.19. Imajući u vidu navedene činjenice, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je stava da je propuštanje SP L. da obezbedi pristupačnost autobuske stanice „L.” u L, dovelo do neposredne diskriminacije M. B., kao i svih osoba sa invaliditetom, posebno onih koje koriste kolica ili se otežano kreću. Posledice ovog propuštanja ogledaju se u ograničavanju mogućnosti osobama sa invaliditetom da pod jednakim uslovima imaju pristup autobuskoj stanici i koriste njene usluge. Time se osobe sa invaliditetom dovode u u neravnopravan položaj u odnosu na sve ostale osobe koje su korisnici usluga autobuske stanice, jer nisu u mogućnosti da pod istim uslovima koriste sve njene usluge.

4. MIŠLjENjE

SP L. d.o.o. L. propustilo je da preduzme mere za obezbeđivanje odgovarajućeg prilaza peronima autobuske stanice „L.” osobama sa invaliditetom koje koriste kolica ili se otežano kreću, nakon kupovine peronske karte, kao i nesmetano korišćenje usluga koje ovaj objekat pruža, čime je prekršila odredbe Zakona o zabrani diskriminacije.

5. PREPORUKA

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti preporučuje SP „L.” d.o.o. L. da preduzme sve neophodne mere u cilju sprovođenja radova i obezbeđivanja adekvatnog i bezbednog pristupa celom objektu autobuske stanice „L”, uključujući prodajno mesto za kupovinu peronskih karata, ulaz na perone i stajalište za putnike na peronima, kako bi osobe sa invaliditetom mogle nesmetano da koriste usluge ove autobuske stanice.

Potrebno je da SP „L.” d.o.o. L. obavesti Poverenicu za zaštitu ravnopravnosti o planiranim merama u cilju sprovođenja ove preporuke, u roku od 30 dana od dana  prijema mišljenja sa preporukom.

Ukoliko SP „L.” d.o.o. L. ne postupi po preporuci u roku od 30 dana, biće doneto rešenje o izricanju mere opomene, protiv kojeg nije dopuštena žalba, a za slučaj da ovo rešenje ne sprovede, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti može o tome obavestiti javnost preko sredstva javnog informisanja i na drugi pogodan način.

Protiv ovog mišljenja nije dopuštena žalba niti bilo koje drugo pravno sredstvo, jer se njime ne odlučuje o pravima i obavezama pravnih subjekata.

POVERENICA ZA

ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

Brankica Janković


microsoft-word-icon Pritužba M.B. protiv SP L zbog diskriminacije na osnovu invaliditeta u oblasti pružanja usluga Preuzmi


Print Friendly, PDF & Email
Facebook
Twitter
back to top