Warning: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable in /home/crazytw1/public_html/symbolgames-net/wp-content/themes/gather/framework/Custom-Metaboxes/init.php on line 746
Pritužba M. G. protiv NSZ zbog diskriminacije na osnovu invaliditeta u oblasti rada i zapošljavanja • Poverenik za zaštitu ravnopravnosti

Pritužba M. G. protiv NSZ zbog diskriminacije na osnovu invaliditeta u oblasti rada i zapošljavanja

del. br. 906 datum: 15. 6. 2012.

Postupajući u okviru zakonom propisane nadležnosti da prima i razmatra pritužbe zbog povrede odredaba Zakona o zabrani diskriminacije i daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima (čl. 33. st. 1. t. 1. Zakona o zabrani diskriminacije, „Sl. glasnik RS”, br. 22/2009) povodom pritužbe M. G. iz B, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti daje

 

MIŠLjENjE

 

U postupku koji je sproveden po pritužbi M. G. iz B. protiv Nacionalne službe za zapošljavanje, utvrđeno je da su službena lica zaposlena u filijali Nacionalne službe za zapošljavanje u Beogradu ponižavajuće postupala prema M. G. dana 29. februara 2012. godine, prilikom njegovog prijavljivanja na evidenciju Nacionalne službe za zapošljavanje, kao i da je ovakvo postupanje uzrokovano činjenicom da je M. G. osoba sa invaliditetom kojoj je potreban tumač za znakovni jezik, čime je izvršen akt diskriminacije – uznemiravanje i ponižavajuće postupanje, zabranjen čl. 12. u vezi sa čl. 26. Zakona o zabrani diskriminacije.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, saglasno čl. 33. st. 1. t. 1. Zakona o zabrani diskriminacije, daje Nacionalnoj službi za zapošljavanje

 

PREPORUKE

 

1. Nacionalna služba za zapošljavanje uputiće pisano izvinjenje M. G. zbog uznemiravanja i ponižavajućeg postupanja službenih lica prema M. G. prilikom njegovog prijavljivanja na evidenciju 29. februara 2012. godine.

2. Nacionalna služba za zapošljavanje preduzeće sve neophodne mere kako bi obezbedila da svim osobama sa invaliditetom, prilikom korišćenja usluga Nacionalne službe za zapošljavanje, bude omogućen postupak koji uvažava individualne specifičnosti i sprečava svaki oblik posredne i neposredne diskriminacije.

3. Nacionalna služba za zapošljavanje preduzeće bez odlaganja sve neophodne mere kako bi obezbedila da zaposleni u Nacionalnoj službi za zapošljavanje prođu obuku/stručno usavršavanje na temu diskriminacije uopšte, a posebno na temu diskriminacije osoba sa invaliditetom u cilju veće senzibilisanosti svih zaposlenih u odnosu na ovaj društveni fenomen.

4. Nacionalna služba za zapošljavanje obavestiće Poverenicu za zaštitu ravnopravnosti o preduzetim radnjama u cilju postupanja po preporuci, u roku od 30 dana od dana prijema mišljenja sa preporukom.

O b r a z l o ž e nj e

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti primila je 5. marta 2012. godine pritužbu M. G. protiv Nacionalne službe za zapošljavanje, jer smatra da je diskriminisan na osnovu svog invaliditeta. U pritužbi je navedeno sledeće:

– da je 29. februara 2012. godine došao da se prijavi na evidenciju Nacionalne službe za zapošljavanje sa prevoditeljkom za znakovni jezik, ali da zaposleni u filijali NZS u Beogradu nisu dozvolili njeno prisustvo, uz obrazloženje da je „politika kuće” da ne sme da dovodi svog tumača;
– da je tom prilikom imao konflikt sa I. T, jedinom referentkinjom na teritoriji Beograda koja je nadležna za osobe sa invaliditetom, da ga je tri puta uvredila, kao i da nije mogao da bez svog tumača ostvari adekvatnu komunikaciju sa njom, jer je njeno poznavanje znakovnog jezika na niskom nivou;
– da ga je šefica odeljenja M. V, kojoj se obratio zbog nastalog problema, obavestila da ne može da promeni referentkinju i potvrdila da su „pravila kuće” da ne sme da dovodi svog tumača, jer je referentkinja sa kojom je bio u konfliktu obučena za korišćenje znakovnog jezika i ima sertifikat sudskog tumača;
– da je tumača angažovao preko Prevodilačkog servisa u Beogradu, koji se nalazi pri Gradskoj organizaciji gluvih, Beograd.

Podnosilac pritužbe smatra da ga Nacionalna služba za zapošljavanje i zaposleni u ovoj ustanovi diskriminišu zbog nemogućnosti da koristi usluge svog tumača za znakovni jezik, a predložio je da se sasluša I. B, prevoditeljka za znakovni jezik koja je prisustvovala ovom događaju u Nacionalnoj službi za zapošljavanje 29. februara 2012. godine.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti sprovela je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, u skladu sa čl. 35. st. 4. i čl. 37. st. 2. Zakona o zabrani diskriminacije.

Nacionalna služba za zapošljavanje dostavila je pisano izjašnjenje 9. aprila 2012. godine, u kojem je navedeno:

– da po izjavi I. T, savetnice za rad sa osobama sa invaliditetom, na individualnom razgovoru nije bilo diskriminacije ni neljubaznog prijema M. G;
– da je savetnica pozvala M. G. bez fizičkog kontakta i agresije da uđe u kancelariju kako ne bi pričali na hodniku, jer procedura Nacionalne službe za zapošljavanje propisuje da se individualni razgovori sa nezaposlenim licem obavljaju u kancelarijama, u unapred zakazano vreme;
– da je M. G. odbio komunikaciju bez tumača, što je odmah i prihvatila savetnica za zapošljavanje;
– da je tumač od početka individualnog razgovora bio prisutan, te da zato nisu objektivni navodi iz pritužbe da M. G. nije dozvoljeno da u komunikaciji sa zaposlenima u Nacionalnoj službi za zapošljavanje koristi usluge svog tumača za znakovni jezik;
– da je po izjavi savetnica za zapošljavanje osoba sa invaliditetom koje rade u kancelariji br. 9 (I. T. i S. B.) nesporazum nastao kada je tumač I. B, zamoljena da se malo pomeri, jer se u isto vreme kod druge savetnice nalazilo drugo nezaposleno lice na individualnom razgovoru, koji je već bio zakazan. Zbog ove molbe su M. G. i njegov tumač bili revoltirani i zahtevali da ih primi šefica odseka, što im je i omogućeno;
– da po izjavi šefice odseka M. V, stranci nije rečeno da prema pravilima kuće ne može da koristi svog tumača za znakovni jezik, niti takva pravila postoje;
– da je šefica odseka konstatovala da u službi postoje zaposleni savetnici poput I. T, koji su u organizaciji Saveza gluvih i nagluvih pohađali seminar „Škola znakovnog jezika” i koji su stekli osnovna znanja i nivo za prevodioca znakovnog jezika, kako bi podigli nivo usluga i poboljšali komunikaciju sa gluvim licima;
– da je šefica odseka predložila da M. G. može da promeni savetnika, ukoliko to želi, te da su u tom smislu neosnovani navodi podnosioca pritužbe da mu nije dozvoljeno da promeni savetnika;
– da je šefica odseka, bez namere da uvredi M. G, u komunikaciji greškom upotrebila izraz „gestovni govor” umesto „znakovni jezik”, a koristila je i izraze „gluv” i „nagluv” iz razloga što iste izraze u komunikaciji sa zaposlenima u Nacionalnoj službi za zapošljavanje koriste i članovi Saveza gluvih i nagluvih Srbije i Gradske organizacije gluvih i nagluvih Beograda;
– da Nacionalna služba za zapošljavanje ne poseduje akt kojim je regulisan način komunikacije sa osobama kojima je oštećen sluh, kao i da nezaposlena lica sa oštećenjem sluha u svim filijalama Nacionalne službe za zapošljavanje mogu da koriste usluge tumača za znakovni jezik;
– da nijednim aktom Nacionalne službe za zapošljavanje nije zabranjeno da se u komunikaciji sa zaposlenima koriste usluge tumača za znakovni jezik i da je M. G. kao i drugim licima dozvoljeno da u komunikaciji koriste usluge tumača za „gestovni govor”;
– da u filijalama Nacionalne službe za zapošljavanje radi 37 savetnika za zapošljavanje osoba sa invaliditetom, kao i da u svakoj filijali postoji najmanje jedan savetnik za zapošljavanje osoba sa invaliditetom;
– da je do sada oko 30 savetnika za zapošljavanje osoba sa invaliditetom pohađalo seminar „Škola znakovnog jezika” u organizaciji Saveza gluvih i nagluvih Srbije, nakon čega su stekli znanja za prevodioce znakovnog jezika;
– da je zbog svega navedenog pritužba M. G. neosnovana.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, u skladu sa čl. 37. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije, u toku postupka zatražila je izjašnjenje Im B. U izjavi Im B, prevoditeljke za znakovni jezik od 31. maja 2012. godine, navedeno je:

– da je od decembra 2009. godine angažovana u Prevodilačkom servisu u Beogradu, koji se nalazi pri Gradskoj organizaciji gluvih Beograda, kao i da je M. G. ona dodeljena po rasporedu, jer je imao potrebu za ovom uslugom radi prijave na evidenciju Nacionalne službe za zapošljavanje;
– da su 29. februara 2012. godine oko 10 časova zajedno otišli u filijalu NSZ u Beogradu, da je M. G. pokucao na vrata kancelarije gde je trebalo da se javi, da su u kancelariji bile dve službenice i da mu je jedna od njih rekla da sačeka dok njena koleginica ne završi razgovor. Nakon toga je referentkinja izašla u hodnik, stala između nje i M. i ne predstavljajući se, uz pokret ruke, rekla M: „ti uđi sam, ona ne može”;
– da je u hodniku nastala rasprava, jer je M. insistirao da uđe sa prevoditeljkom, ali mu je referentkinja rekla da i ona zna znakovni jezik, da je prevodilac i da je u Nacionalnoj službi ovlašćena za poslove za osobe sa invaliditetom, kao i da nije dozvoljeno dovođenje tumača;
– da je M. zbog nemogućnosti da koristi usluge svog tumača bio jako uznemiren, da je naglašavao da su mu potrebne potpune i tačne informacije, da on na to ima pravo i da može da bira tumača;
– da je tokom ove rasprave na hodniku, referentkinja, za koju misli da se zove I, u jednom trenutku rekla M: „Kako mislite da se negde zaposlite ako svuda sa sobom vodite tumača, poslodavac bi se teško odlučio za vas, na taj način odmah pokazujete da niste samostalni.”
– da je M. odlučio da uđe sam, dok je ona ostala u hodniku da ga sačeka, ali je ubrzo zatim referentkinja izašla i pozvala je da uđe unutra, jer se međusobno ne razumeju, kako joj je rekla;
– da je u kancelariju ušla tek kada ju je M. pozvao, a tada joj je referentkinja rekla da M. neće da se obraća direktno, već njoj, s obzirom da on sada ima svog tumača;
– da je zbog ovakvog stava insistirala da poštuje pravila, napominjući joj da je tumač samo posrednik u njihovoj komunikaciji, da ne treba da obraća pažnju na nju, već da se direktno obraća M;
– da je tom prilikom M. trebalo da popuni jedan obrazac, koji je poneo sa sobom, ali pošto ga nije popunio kod kuće, referentkinja mu je rekla da ima dva minuta da ga popuni;
– da je obrazac bio prilično opširan i sa puno podataka, i da po njenom mišljenju gluva osoba treba da ga popunjava sa tumačem, što su i učinili;
– da je ovaj obrazac M. dao referentkinji, koja je zatim te podatke iz obrasca unosila u bazu u kompjuteru;
– da je u tom trenutku druga koleginica, koja je bila u kancelariji, pričala telefonom sa nekim, a da je ona počela da prevodi M. njen razgovor, s obzirom da su pravila prevodilačkog servisa takva da je tumač dužan da prevodi sve što čuje u prostoriji. Međutim, referentkinja se razbesnela kada je videla da ona prevodi M, rekla da se njega ne tiče taj razgovor, a da je ona neprofesionalna, zbog čega može i da odgovara;
– da je zbog ovakvog ponašanja M. u jednom trenutku ustao i tražio da ide kod šefa, što im je i dozvoljeno i upućeni su da se jave u kancelariju br. 6;
– da je od šefica odseka M. tražio da mu promeni referenta, kako bi završio prijavu i posao zbog kojeg je došao, ali da je ona rekla da „ne može da promeni referenta, jer je I. jedina plaćena da obavlja taj posao i jedina zna taj „gestovni govor.”
– da je u komunikaciji šefica odseka upotrebljavala uvredljivu terminologiju, kao npr. „invalidi, gestovni govor i sl. “, što je M. jako vređalo;
– da je šefica istakla da je politika Nacionalne službe za zapošljavanje da ne može da se dovodi tumač sa strane, ali pošto je M. ovo prvi put, „progledali su mu kroz prste”, ali da zna za ubuduće;
– da je na M. zahtev za objašnjenje ovakvog postupanja i prakse, šefica navela da je Nacionalna služba platila seminar koji organizuje Savez gluvih i nagluvih Srbije i da je ta službenica dobila sertifikat za sudskog tumača;
– da je M. tvrdio da sigurno nema tu diplomu, napominjući da je tačno da ona poznaje znakovni jezik, ali da to nikako nije dovoljno za potpunu i tačnu komunikaciju sa gluvom osobom, zbog čega je šefica pozvala telefonom referentkinju kako bi proverila koju diplomu ima, i dobila odgovor da ima diplomu za prevodioca, a koja diploma je na drugom nivou, s obzirom da postoje četiri nivoa;
– da je šefica nekoliko puta ponovila da „nije dozvoljeno da koristi usluge drugog tumača u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, jer je takva politika kuće;
– da su se na kraju vratili kod iste referentkinje, ali da tada više bilo reči o ovoj situaciji i konfliktu, kada su i završili posao zbog kojeg su došli;

I. B. je u svojoj izjavi istakla da seminari za dobijanje sertifikata za prevodioce i tumače znakovnog jezika, koje organizuje Savez gluvih i nagluvih Srbije traju pet dana, da mnoge institucije plaćaju za svoje zaposlene da prođu obuku i dobiju sertifikat za prevodioca i tumača, ali da znanje koje se dobija za pet dana nije dovoljno ni za osnovnu komunikaciju, a sigurno ne za neke stručnije usluge, kao što je i ova usluga koju pruža Nacionalna službe za zapošljavanje.

Prilikom zauzimanja stava u ovom predmetu, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti analizirala je sve navode iz pritužbe i izjašnjenja, pisanu izjavu svedokinje koja je prisustvovala ovom događaju, kao i relevantne pravne propise u oblasti zaštite od diskriminacije.

Na osnovu navoda iz pritužbe i izjašnjenja I. B, utvrđeno je da je postojao problem u ponašanju i odnosu I. T, savetnice za osobe sa invaliditetom, prema M. G. Ovakav stav potvrđuje i činjenica da savetnica nije uspela da uspostavi dobar odnos sa M, već je naprotiv, konfliktna situacija dovela do toga da se M. G. obrati šefici odseka M. V. Utvrđeno je, takođe, na osnovu saglasnih izjava podnosioca pritužbe i I. B. da je do konflikta došlo upravo zato što M. G. prvobitno nije dozvoljeno da u komunikaciji sa zaposlenima koristi usluge I. B, tumača za znakovni jezik.

Prilikom sagledavanja okolnosti ovog slučaja Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je najpre imala u vidu da je Republika Srbija ratifikovala Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom („Sl. glasnik RS–Međunarodni ugovori”, br. 42/2009), kojom je u čl. 2. propisano da diskriminacija po osnovu invalidnosti znači svako neopravdano pravljenje razlike, isključivanje ili ograničavanje, čiji cilj ili posledica jeste ograničavanje ili poništavanje priznanja uživanja ili sprovođenja svih ljudskih prava i osnovnih sloboda u oblastima politike, ekonomije, socijalnih, kulturnih, građanskih prava i bilo kojoj drugoj oblasti. Odredbom čl. 21. Ustava Republike Srbije („Sl. glasnik RS”, br. 98/2006) zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije, koji u čl. 2. st. 1. t. 1. propisuje da diskriminacija i diskriminatorno postupanje označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. S obzirom na okolnosti konkretnog slučaja, za njegovo razmatranje relevantna je i odredba čl. 12. Zakona o zabrani diskriminacije kojom je zabranjeno uznemiravanje i ponižavajuće postupanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica ili grupe lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, a naročito ako se time stvara strah ili neprijateljsko, ponižavajuće i uvredljivo okruženje, kao i čl. 26. st. 1, kojim je propisano da diskriminacija postoji ako se postupa suprotno načelu poštovanja jednakih prava i sloboda osoba sa invaliditetom u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života.

Nadalje, Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom („Sl. glasnik RS”, br. 33/2006) zasniva se na načelima zabrane diskriminacije osoba sa invaliditetom, poštovanju ljudskih prava i dostojanstva osoba sa invaliditetom, uključenosti osoba sa invaliditetom u sve oblasti društvenog života na ravnopravnoj osnovi, uključenosti osoba sa invaliditetom u sve procese odlučivanja o njihovim pravima i obavezama i jednakosti prava i obaveza. Čl. 4. ovog zakona propisana je dužnost organa javne vlasti da osobama sa invaliditetom obezbede uživanje prava i sloboda bez diskriminacije. Saglasno čl. 11. st. 1. organi javne vlasti ne smeju svojom radnjom ili propuštanjem vršiti diskriminaciju osoba sa invaliditetom, dok je prema čl. 13. st. 1. zabranjena diskriminacija na osnovu invaliditeta u pogledu dostupnosti usluga i pristupa objektima u javnoj upotrebi i javnim površinama, pri čemu se pod uslugom u smislu ovog zakona smatra svaka usluga koju uz naknadu ili bez nje pravno ili fizičko lice pruža u okviru svoje delatnosti, odnosno trajnog zanimanja (st. 2).

S obzirom na okolnosti konkretnog slučaja, predmet analize je postupanje zaposlenih u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, odnosno, da li je Nacionalna služba za zapošljavanje prilikom pružanja usluga u okviru obavljanja svoje delatnosti, izvršila akt diskriminacije podnosioca pritužbe na osnovu njegovog ličnog svojstva – invaliditeta.

Imajući u vidu saglasne izjave podnosioca pritužbe M. G. i I. B, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je mišljenja da su zaposleni u filijali Nacionalne službe za zapošljavanje u Beogradu ponižavajuće postupali prema M. G. prilikom prijave na evidenciju NSZ, kao i da je ovakvo postupanje uzrokovano činjenicom da je osoba sa invaliditetom i da mu je potreban tumač za znakovni jezik. Sveukupni odnos i ponašanje zaposlenih u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, a posebno nedozvoljavanje prisustva I. B, koja je angažovana kao podrška M. G, kao i iznošenje stava I. T, savetnice za osobe sa invaliditetom, da će M. G. s obzirom na svoj invaliditet teško naći posao („Kako mislite da se negde zaposlite ako svuda sa sobom vodite tumača, poslodavac bi se teško odlučio za vas, na taj način odmah pokazujete da niste samostalni”), nesumnjivo vređa dostojanstvo podnosioca pritužbe i stvara ponižavajuće i uvredljivo okruženje.

Odredbom čl. 12. Zakona o zabrani diskriminacije izričito je zabranjeno uznemiravanje i ponižavajuće postupanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica ili grupe lica na osnovu njihovog ličnog svojstva. Analiza navedene odredbe pokazuje da zakonodavac zabranjuje uznemiravanje i ponižavajuće postupanje ne samo kada je cilj takvog ponašanja povreda dostojanstva lica ili grupe lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, već i kada takvo ponašanje objektivno predstavlja povredu dostojanstva lica ili grupe lica.

Poverenica ukazuje da je ovakvo postupanje zaposlenih u Nacionalnoj službi za zapošljavanje neprihvatljivo, imajući u vidu nadležnosti, ulogu i načela Nacionalne službe za zapošljavanje koji su propisani i Zakonom o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti („Sl. glasnik RS”, br. 88/2010). Imajući u vidu propisanu ulogu Nacionalne službe za zapošljavanje, stepen odgovornosti svih zaposlenih u Nacionalnoj službi za zapošljavanje je veći, a obaveza nediskriminatornog ponašanja i postupanja još naglašenija.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje na činjenicu da osobe sa invaliditetom, uprkos naporima određenih državnih institucija i organizacija civilnog društva, koje preduzimaju mere usmerene ka poboljšanju njihovog položaja, i dalje nisu u mogućnosti da ostvaruju neka od osnovnih ljudskih prava ravnopravno sa ostalima, kao i da posebne mere koje se preduzimaju još uvek nisu dovele do osetnijeg unapređenja uslova života i položaja osoba sa invaliditetom u društvu. Imajući sve ovo u vidu, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti smatra da posebna pažnja mora da se posveti sprečavanju pojava omalovažavanja, uznemiravanja i ponižavajućeg postupanja, kao i bilo kog drugog oblika diskriminacije osoba sa invaliditetom.

Ceneći utvrđene činjenice i pravne propise, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, saglasno čl. 33. st. 1. t. 1. Zakona o zabrani diskriminacije, dala je mišljenje i preporučila Nacionalnoj službi za zapošljavanje preduzimanje odgovarajućih radnji u cilju otklanjanja posledica diskriminatornog postupanja.

Saglasno čl. 40. Zakona o zabrani diskriminacije, ako Nacionalna služba za zapošljavanje ne postupi po preporuci u roku od 30 dana, biće doneto rešenje o izricanju mere opomene, protiv kojeg nije dopuštena žalba, a za slučaj da se ovo rešenje ne sprovede, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti će o tome obavestiti javnost preko sredstava javnog informisanja i na drugi pogodan način.

 

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

dr Nevena Petrušić

 


microsoft-word-icon Pritužba M. G. protiv NSZ zbog diskriminacije na osnovu invaliditeta u oblasti rada i zapošljavanja Preuzmi


Print Friendly, PDF & Email
Facebook
Twitter
back to top