Warning: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable in /home/crazytw1/public_html/symbolgames-net/wp-content/themes/gather/framework/Custom-Metaboxes/init.php on line 746
Pritužba M. L. protiv Instituta za mentalno zdravlje zbog diskriminacije po osnovu zdravstvenog stanja u oblasti zdravstva • Poverenik za zaštitu ravnopravnosti

Pritužba M. L. protiv Instituta za mentalno zdravlje zbog diskriminacije po osnovu zdravstvenog stanja u oblasti zdravstva

br. 07-00-156/2014-02 datum: 1. 8. 2014.

 

MIŠLjENjE

 

Mišljenje je doneto u postupku povodom pritužbe koju je u ime i uz saglasnost M. L, podneo C. a. p. z. „K. k.” protiv Instituta za mentalno zdravlje iz B, zbog diskriminacije na osnovu zdravstvenog stanja. U pritužbi je navedeno da je 5. februara 2014. godine, M. L. otišao na Institut za mentalno zdravlje, nakon pokušaja samoubistva. Iako je utvrđena potreba za bolničkim zbrinjavanjem, konzilijum lekara Instituta za mentalno zdravlje ga je uputio u drugu zdravstvenu ustanovu u okviru Kliničkog centra Srbije, zbog toga što je osoba koja živi sa HIV/AIDS-om i leči se na Infektivnoj klinici. U izjašnjenju Instituta za mentalno zdravlje navedeno je da se konzilijum lekara vodio interesima pacijenta kod kojeg je primarna somatska problematika, međutim, u toku postupka je utvrđeno da ovi navodi nisu potkrepljeni dokazima. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti dala je mišljenje da je nepružanjem zdravstvene zaštite koja je podrazumevala bolničko zbrinjavanje M. L. u Institutu za mentalno zdravlje nakon pokušaja samoubistva, kao i njegovim upućivanjem u drugu zdravstvenu ustanovu, samo zbog činjenice da je osoba koja živi sa HIV/AIDS-om, Institut za mentalno zdravlje prekršio propise o zabrani diskriminacije. Institutu za mentalno zdravlje preporučeno je da M. L. uputi pisano izvinjenje, da obezbedi pružanje zdravstvenih usluga osobama koje žive sa HIV/AIDS-om, pod istim uslovima koji važe za osobe koje ne žive sa HIV/AIDS-om, da zaposlenima u Institutu za mentalno zdravlje obezbedi edukaciju o HIV/AIDS-u, kao i da ubuduće, prilikom pružanja obavljanja poslova iz svoje nadležnosti, postupa u skladu sa antidiskriminacionim propisima.

1. TOK POSTUPKA

1.1. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti primila je 14. aprila 2014. godine pritužbu C. a. p. z. K. k. koja je podneta protiv Instituta za mentalno zdravlje iz B, u ime i uz saglasnost M. L.

1.2. U pritužbi je, između ostalog, navedeno:

– da je 5. februara 2014. godine, nakon pokušaja samoubistva, M. L. otišao na Institut za mentalno zdravlje sa uputom lekara opšte prakse Doma zdravlja N. B;
– da ga je pregledao dr Č. D. M, koji je ustanovio suicidalno stanje i potrebu za hospitalizacijom;
– da je 6. februara 2014. godine, predsednik tima za prijem saopštio M. L. da ne može biti primljen na Institut za mentalno zdravlje, jer se leči na Klinici za infektivne bolesti u B, pa bi zbog toga trebalo da bude zbrinut u Kliničkom centru Srbije.
– da M. L. smatra da mu nije pružena zdravstvena zaštita u ustanovi koja je za to nadležna, i to samo zbog činjenice da je osoba koja živi sa HIV-om, zbog čega je pretrpeo dodatnu štetu po svoje zdravlje;
– da je, nakon ovoga, bio prinuđen da se javi u Klinički centar Srbije, gde je hospitalizovan 3. marta 2014. godine;

1.3. Uz pritužbu je dostavljena fotokopija izveštaja lekara specijaliste Instituta za mentalno zdravlje od 5. februara 2014. godine, izveštaj lekara specijaliste Instituta za mentalno zdravlje od 6. februara 2014. godine, zapisnik o usmeno podnetom prigovoru savetniku pacijenata od 6. februara 2014. godine, izveštaj savetnika pacijenata od 13. februara 2014. godine, izveštaj lekara specijaliste Klinike za psihijatriju Kliničkog centra Srbije od 7. februara 2014. godine i otpusna lista Klinike za psihijatriju KC Srbije od 25. marta 2014. godine.

1.4. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti sprovela je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, a u skladu sa čl. 35. st. 4. i čl. 37. st. 2. Zakona o zabrani diskriminacije, pa je u toku postupka pribavljeno izjašnjenje prof. dr D. L. T, direktorke Instituta za mentalno zdravlje.

1.5. U izjašnjenju na pritužbu od 26. maja i dopuni izjašnjenja od 8. jula 2014. godine, između ostalog je navedeno:

– da su navodi iz pritužbe neosnovani, odnosno, da je M. L. pružena zdravstvena zaštita na Institutu za mentalno zdravlje, najpre kada ga je primio lekar specijalista na pregled, a zatim i prilikom timsko-konzilijarnog pregleda;
– da je prilikom timskog sagledavanja konstatovana potreba za hospitalnim lečenjem, ali s obzirom da je u pitanju pacijent sa primarnom somatskom problematikom (AIDS), sa naznakama infekcije, pacijentu je preporučeno lečenje na psihijatrijskom odeljenju u jednom od kliničko bolničkih centara u B;
– da se u Institutu za mentalno zdravlje leče svi pacijenti, „pa i oni koji žive sa HIV-om, a u stabilnom su somatskom stanju”,
– da Institut za mentalno zdravlje nema svoje sanitetsko vozilo već samo putnička vozila,
– da u Institutu za mentalno zdravlje ima pacijenata koji boluju od drugih akutnih ili hroničnih somatskih bolesti, u situaciji kada ta bolest nije primarna u odnosu na psihijatrijsko oboljenje;
– da u okviru kliničko-bolničkih centara ima stručnjaka adekvatnih profila koji u isto vreme mogu sanirati somatske i psihijatrijske probleme;
– da u Institutu za mentalno zdravlje ne postoje medicinske struke drugog profila, te je mogućnost adekvatnog saniranja somatske problematike otežana;
– da se M. L. žalio na temperaturu, kašalj, slabost i malaksalost, kao i da je tih dana imao znakove inflamatornog procesa respiratornih organa, „ali da lekar opšte prakse u Domu zdravlja N. B. verovatno nije sagledavao somatsku problematiku”, nego se fokusirao na aktuelne psihičke probleme;
– da je u više navrata bilo slučajeva da su pacijenti sa somatskom problematikom upućeni u kliničko-bolničke centre, gde je moguće adekvatno sanirati i psihijatrijsku i somatsku problematiku;

1.6. Uz dopunu izjašnjenja dostavljene su fotokopije otpusnih lista kao dokaz da se u institutu za mentalno zdravlje leče osobe koje žive sa HIV/AIDS-om. Dostavljene su tri fotokopije otpusnih lista sa epikrizom, i to od 18. maja 2000. godine, 24. decembra 2001. godine i 8. februara 2002. godine.

2. ČINjENIČNO STANjE

2.1. Među stranama nije sporno da je M. L, na osnovu uputa lekara opšte prakse, 5. februara 2014. godine primio lekar psihijatar u Institutu za mentalno zdravlje i utvrdio potrebu za hospitalizacijom. Takođe, nesporno je i da je 6. februara 2014. godine, konzilijum lekara Instituta za mentalno zdravlje timski pregledao M. L. i preporučio mu da se obrati nekoj psihijatrijskoj ustanovi u okviru Kliničkog centra Srbije.

2.2. Uvidom u fotokopiju izveštaja lekara specijaliste Instituta za mentalno zdravlje od 5. februara 2014. godine, utvrđeno je da je ordinirajući lekar dr Č. D. M. pregledao M. L. i utvrdio da je indikovana hospitalizacija. Preporučio je pacijentu da se javi 6. februara radi dogovora o hospitalizaciji, a u slučaju pogoršanja, potrebna je urgentna hospitalizacija u nadležnoj ustanovi. U nalazu je navedeno da se pacijent redovno leči na Infektivnoj klinici i da se trenutno žali na bolove u kičmi.

2.3. Uvidom u fotokopiju izveštaja lekara specijaliste Instituta za mentalno zdravlje od 6. februara 2014. godine, utvrđeno je da je M. L. timski pregledan. U izveštaju je navedeno da se savetuje psihijatrijsko lečenje u Institutu za psihijatriju KCS, imajući u vidu neophodnost redovnog lečenja na Institutu za infektivne i tropske bolesti KCS.

2.4. Uvidom u fotokopiju zapisnika o usmeno podnetom prigovoru savetniku pacijenata od 6. februara 2014. godine, utvrđeno je da je M. L. podneo prigovor savetniku pacijenata V. S. U prigovoru je naveo da smatra da ga je Institut za mentalno zdravlje diskriminisao zbog činjenice da je osoba koja živi sa HIV-om, jer zbog toga nije primljen na hospitalno lečenje.

2.5. Uvidom u izveštaj savetnika pacijenata od 13. februara 2014. godine, utvrđeno je da je savetnik pacijenata, na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, utvrdio da je došlo do povrede prava na dostupnost zdravstvene zaštite iz čl. 6. Zakona o pravima pacijenata.

2.6. Uvidom u izveštaj lekara specijaliste Klinike za psihijatriju Kliničkog centra Srbije od 7. februara 2014. godine, utvrđeno je da je M. L. došao u pratnji brata od tetke, sa nalazima Instituta za mentalno zdravlje od 5. i 6. februara 2014. godine. U ovim izveštajima je navedeno da je suicidalan, da je od 2008. godine imao više pokušaja samoubistva, a poslednji pokušaj je bio 4. februara 2014. godine. U prilogu je dostavljen i nalaz sa Infektivne klinike od 27. januara 2014. godine, u kome je navedeno da se M. L. ambulantno leči na Infektivnoj klinici od 2008. godine. U izveštaju je utvrđena klinička slika M. L, pored ostalog i da se žali na nesanicu, da ima plan da se ubije i da želi da se ne probudi. Nadalje, M. L. je najpre određena terapija, a zatim je konstatovano da na klinici trenutno nema mesta za prijem. Zbog visokog suicidalnog rizika, predložen je prijem na Kliniku za neuropsihijatrijske bolesti „Laza Lazarević”.

2.7. Uvidom u otpusnu lista Klinike za psihijatriju KCS, utvrđeno je da je M. L. hospitalno lečen od 3. marta do 25. marta 2014. godine. Tokom boravka, urađena mu je i komplementarna dijagnostika, te je utvrđeno da su rezultati analize krvi i urina u referentnim vrednostima, a tretiran je farmakoterapijski i psihoterapijski, što je dovelo do stabilizacije psihičkog stanja.

3. MOTIVI I RAZLOZI ZA DONOŠENjE MIŠLjENjA

3.1. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, prilikom odlučivanja u ovom predmetu, imala je u vidu navode iz pritužbe i izjašnjenja direktorke Instituta za mentalno zdravlje, dokaze koji su dostavljeni tokom postupka, kao i relevantne pravne propise u oblasti zaštite od diskriminacije.

Pravni okvir

3.2. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je samostalan, nezavisan i specijalizovan državni organ ustanovljen Zakonom o zabrani diskriminacije sa zadatkom da radi na suzbijanju svih oblika i vidova diskriminacije i ostvarivanju ravnopravnosti u društvenim odnosima. Nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti široko je određena, u skladu sa međunarodnim standardima, kako bi se omogućilo da delotvorno i efikasno ostvaruje svoju ulogu. Jedna od osnovnih nadležnosti Poverenika jeste da prima i razmatra pritužbe zbog diskriminacije, daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima diskriminacije i izriče zakonom utvrđene mere. Pored toga, Poverenik je ovlašćen da predlaže postupak mirenja, kao i da pokreće sudske postupke za zaštitu od diskriminacije i podnosi prekršajne prijave zbog akata diskriminacije propisanih antidiskriminacionim propisima. Poverenik je, takođe, ovlašćen da upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije i da organima javne vlasti preporučuje mere za ostvarivanje ravnopravnosti.

3.3. Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda iz 1950. godine, u čl. 14. zabranjuje diskriminaciju, odnosno, propisuje da se uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj Konvenciji obezbeđuje bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza sa nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status.

3.4. Odredbom čl. 2. st. 2. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima garantovano je da će sva prava koja su u njemu formulisana biti ostvarivana bez ikakve diskriminacije zasnovane na rasi, boji kože, polu, jeziku, političkom ili kakvom drugom mišljenju, nacionalnom ili socijalnom poreklu, imovnom stanju, rođenju ili kakvoj drugoj okolnosti. U Generalnom zapažanju o nediskriminaciji Komitet za ekonomska, socijalna i kulturna prava uključio je zdravstveno stanje, a naročito HIV status u „drugu okolnost” iz čl. 2. st. 2. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima. U Generalnom zapažanju izričito je navedeno da HIV status ne može da bude osnov za različit tretman u pogledu pristupa obrazovanju, zaposlenju, zdravstvenoj nezi […].

3.5. Ustav Republike Srbije u čl. 21. zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

3.6. Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije, koji u čl. 2. st. 1. tač. 1. propisuje da diskriminacija i diskriminatorno postupanje označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Odredbom čl. 6. propisano je da neposredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog, odnosno, njihovog ličnog svojstva u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom, radnjom ili propuštanjem, stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljniji položaj. Kao poseban slučaj diskriminacije, odredbom čl. 27. propisana je diskriminacija na osnovu zdravstvenog stanja, i to tako što je najpre zabranjena diskriminacija lica ili grupe lica s obzirom na njihovo zdravstveno stanje, kao i članova njihovih porodica. Odredbom stava 2. ovog člana propisano je da diskriminacija na osnovu zdravstvenog stanja postoji naročito ako se licu ili grupi lica neopravdano odbije pružanje zdravstvenih usluga.

3.7. Zakonom o zdravstvenoj zaštiti , odredbom čl. 19. propisano je načelo pristupačnosti zdravstvene zaštite, koje se ostvaruje obezbeđivanjem odgovarajuće zdravstvene zaštite građanima Republike Srbije koja je fizički, geografski i ekonomski dostupna, odnosno, kulturno prihvatljiva, a posebno zdravstvene zaštite na primarnom nivou, dok je odredbom čl. 20. propisano načelo pravičnosti zdravstvene zaštite, koje se ostvaruje, između ostalog, i zabranom diskriminacije prilikom pružanja zdravstvene zaštite po osnovu rase, pola, starosti, nacionalne pripadnosti, socijalnog porekla, veroispovesti, političkog ili drugog ubeđenja, imovnog stanja, kulture, jezika, vrste bolesti, psihičkog ili telesnog invaliditeta.

3.8. Odredbama čl. 6. Zakona o pravima pacijenata propisano je da pacijent ima pravo na dostupnu i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu u skladu sa svojim zdravstvenim stanjem. U postupku ostvarivanja zdravstvene zaštite pacijent ima pravo na jednak pristup zdravstvenoj službi, bez diskriminacije u odnosu na finansijske mogućnosti, mesto stanovanja, vrstu oboljenja, vreme pristupa zdravstvenoj službi ili u odnosu na drugu različitost koja može biti uzrok diskriminacije.

Analiza navoda iz izjašnjenja i dokaza dostavljenih uz pritužbu

3.9. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da je u konkretnom slučaju potrebno utvrditi da li je Institut za mentalno zdravlje diskriminisao M. L. na osnovu njegovog zdravstvenog stanja (AIDS), time što pacijenta nije primio na hospitalno lečenje iako je utvrđena potreba za hospitalizacijom, već ga je uputio u drugu zdravstvenu ustanovu.

3.10. Poverenica je najpre cenila navode iz izjašnjenja Instituta za mentalno zdravlje u kome se ističe da je pacijentu zapravo pružena medicinska pomoć, i to u dva navrata – prvim pregledom kod specijaliste psihijatra i narednog dana na timsko-konzilijarnom pregledu. Međutim, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je stava da ovakvo tumačenje „pružanja zdravstvene zaštite” nije moguće prihvatiti. Naime, uspostavljanje dijagnoze je prva faza lečenja, kada se utvrđuje od čega pacijenta treba lečiti, a pružanje zdravstvenih usluga je širi pojam koji treba, u konkretnom slučaju, s obzirom da je pacijentu bila indikovana hospitalizacija, da obuhvati i hospitalizaciju. Tek tada bi pružanje zdravstvene zaštite M. L. bilo kompletno i kvalitetno. Pri tome, treba imati u vidu da je u Vodiču za pacijente koji je dostupan na internet prezentaciji Instituta za mentalno zdravlje navedeno koje se usluge pružaju pacijentima, između ostalog, navedeno je da se pacijentima pruža usluga hospitalizacije „u slučaju kada dispanzerski lekar proceni da postoji potreba za intenzivnijim tretmanom i ako je pacijent saglasan sa hospitalnim tretmanom.” U slučaju M. L, postojao je uput lekara opšte prakse (dispanzerskog lekara) a i on je bio saglasan sa hospitalizacijom.

3.11. Po pitanju navoda iz izjašnjenja Instituta za mentalno zdravlje koji se odnose na obrazloženje razloga i motiva zbog kojih je konzilijarni uputio M. L. u drugu psihijatrijsku kliniku, Poverenica najpre konstatuje da je u prvom izjašnjenju Instituta za mentalno zdravlje navedeno da je M. L. pacijent „sa primarno somatskom problematikom i naznakama infekcije sa mogućim razvojem zapaljenske bolesti”, pa je zbog toga pacijentu preporučeno lečenje u okviru kliničko bolničkih centara u B.

S obzirom na očiglednu nesrazmeru između potrebe saniranja somatske problematike koja je na nivou mogućnosti da se dogodi u budućnosti („sa mogućim razvojem zapaljenske bolesti”) i pružanja psihijatrijske pomoći pacijentu koji je samo dan pre dolaska na Institut za mentalno zdravlje pokušao sebi da oduzme život, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti zatražila je dodatno izjašnjenje na tu okolnost. U dopunskom izjašnjenju Instituta za mentalno zdravlje navedeno je da se pacijent žalio na temperaturu i kašalj, slabost i malaksalost, kao i da je tih dana imao znakove inflamatornog procesa respiratornih organa.

Imajući sve ovo u vidu, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti cenila je navode iz izjašnjenja i dopune izjašnjenja, samostalno, kao i u odnosu na druge dokaze koji su dostavljeni u toku postupka. Najpre, lekar opšte prakse koji je uputio M. L. na Institut za mentalno zdravlje nije konstatovao bilo kakve somatske tegobe. Iz izveštaja lekara specijaliste Instituta za mentalno zdravlje od 5. februara 2014. godine, utvrđeno je da je pacijent depresivan, da je imao više pokušaja samoubistva, a poslednji dan pre pregleda. U anamnezi je navedeno da se leči na infektivnoj klinici od kada je saznao za svoj HIV status, ali se s tim u vezi samo navodi da se žali na bolove u kičmi. U nalazu lekara specijaliste nisu navedeni bilo koji drugi somatski problemi, dok je u slučaju pogoršanja psihičkog stanja, savetovana urgentna hospitalizacija. Iz izveštaja lekara specijaliste Instituta za mentalno zdravlje od 6. februara 2014. godine, utvrđeno je M. L. timski pregled i da mu je savetovano lečenje na Institutu za psihijatriju u okviru Kliničkog centra Srbije. U izveštaju nisu navedeni simptomi koji se navode u izjašnjenju Instituta za mentalno zdravlje. Nadalje, u izveštaju lekara specijaliste od 7. februara 2014. godine navedeno je da je pacijent suicidalan, da je poslednji put pokušao samoubistvo 4. februara 2014. godine, i to intoksikacijom medikamentima, a ne navodi se bilo kakva somatska problematika.
Iz otpusne liste Klinike za psihijatriju KCS, utvrđeno je da je M. L. lečen od 3. do 25. marta 2014. godine, opisana je klinička slika prilikom prijema, u kojoj je navedeno niz psiholoških, ali ni jedna somatska tegoba. Takođe, u otpusnoj listi ne postoje podaci o tome da je pacijent, tokom hospitalizacije, imao bilo kakve somatske tegobe, kao ni da je zatražena intervencija lekara infektologa u smislu saniranja somatske problematike, a tokom boravka na odeljenju M. L. je urađena komplemetarna dijagnostika (laboratorijske analize krvi i urina) i nalazi su bili u referentnim vrednostima.

Imajući sve ovo u vidu, a posebno okolnost da navodi iz izjašnjenja Instituta za mentalno zdravlje nisu potkrepljeni nijednim dokazom, odnosno, da su u suprotnosti sa činjenicama koje su utvrđene iz dokaza koji su dostavljeni u toku postupka, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da se navodi iz izjašnjenja ne mogu prihvatiti.

3.12. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da bi do povrede prava pacijenta na dostupnu i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu na osnovu njegovog HIV statusa, u konkretnom slučaju, došlo i da je M. L. imao somatske tegobe koje su navedene u izjašnjenju. Naime, Institut za mentalno zdravlje je ustanova koja ima sve potrebne kapacitete da na najvišem nivou pruži pomoć M. L, kao i drugim pacijentima, zbog tegoba koje su bile primarni razlog obraćanja (pokušaj samoubistva). Eventualne druge zdravstvene komplikacije mogle bi biti prevaziđene prevoženjem pacijenta do odgovarajućih klinika, vozilom Službe hitne medicinske pomoći ili vozilom Instituta za mentalno zdravlje, imajući u vidu međusobnu udaljenost zdravstvenih ustanova u B.

3.13. Institut za mentalno zdravlje dostavio je otpusne liste pacijenata koji žive sa HIV-om a hospitalno su lečeni u institutu, kao dokaz da nije izvršen akt diskriminacije, i to tri otpusne liste sa epikrizom od 18. maja 2000. godine, 24. decembra 2001. godine i 8. februara 2002. godine. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da poslednja otpusna lista pacijenta koji živi sa HIV-om datira od pre više od jedne decenije. S tim u vezi, Poverenica ukazuje da ove otpusne liste ne mogu biti dokaz da u konkretnom slučaju nije izvršen akt diskriminacije, već mogu biti pokazatelj da je u periodu od 2000-2002. godine, Institut za mentalno zdravlje jednako tretirao sve građane i građanke u pogledu pružanja zdravstvene zaštite, bez obzira na njihov HIV status.

3.14. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti podseća da stručni tekstovi iz ove oblasti ukazuju na neraskidivu vezu poremećaja mentalnog zdravlja sa HIV/AIDS-om, kao faktora uzroka i kao posledice, a lečenje mentalnih poremećaja i podrška za osobe koji žive sa HIV-om ključ je za poboljšanje kvaliteta njihovog života i prevenciju daljeg širenja infekcije . Pri tome, treba imati u vidu da su osobe koje žive sa HIV/AIDS-om jedna od najviše marginalizovanih i stigmatizovanih društvenih grupa u Srbiji, što dovodi do njihove izolacije i diskriminacije. Osobe koje žive sa HIV/AIDS-om svakodnevno se susreću sa odbacivanjem, isključivanjem, osudom i drugim problemima. Istraživanja koje je 2012. godine i na kraju 2013. godine sproveo Poverenik za zaštitu ravnopravnosti pokazala su u Srbiji postoji velika socijalna distanca prema osobama koje žive sa HIV-om. Primera radi, četiri petine ispitanih osoba izjavilo da nikada ne bi pristalo na zajednički život sa osobom koja živi sa HIV-om . Takođe, kvalitativna studija koju su sproveli Imperial College i Fond Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) pokazuje da je diskriminacija osoba koje žive sa HIV-om najizraženija u sistemu zdravstvene zaštite, te da stigma u okviru sektora zdravstvene zaštite za mnoge osobe koje žive sa HIV-om predstavlja veći izvor brige od nesigurnosti medicinske prognoze HIV/AIDS. Mnoge osobe koje žive sa HIV-om u Srbiji navode da ne mogu da dobiju zdravstvene usluge (izvan Centra za HIV/AIDS) zbog njihovog HIV statusa. Analize pokazuju da zdravstveni radnici/ce osećaju strah od osoba koje žive sa HIV -om, što uz nedostatak znanja o HIV-u, dovodi do diskriminacije osoba koje žive sa HIV-om . S druge strane, osobe koje žive sa HIV-om, zbog straha od diskriminacije, osećaju se nesigurno i odbačeno, što dovodi do samoizolacije i nesigurnosti da potraže zdravstvenu zaštitu van klinika specijalizovanih za zdravstvenu negu osoba koje žive sa HIV-om.

Sveobuhvatna studija o stigmi prema različitim društveno marginalizovanim grupama u Srbiji sprovedena je 2006. godine , a rezultati ukazuju na visok stepen stigme prema osobama koje žive sa HIV-om. Oko 65% ispitanih ne bi ugostilo osobu koja živi sa HIV-om, 35% smatra da osobe koje žive sa HIV-om treba otpustiti sa posla čak iako su dobri radnici, 32% ljudi bi prekinulo prijateljstvo ukoliko bi njihov prijatelj oboleo od AIDS-a, dok 49% ispitanih ne bi delilo kancelariju sa osobom koja živi sa HIV-om.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje i na istraživanja koja su sprovedena među zdravstvenim radnicima/cama, čiji se rezultati ne razlikuju mnogo od istraživanja javnog mnjenja. Institut za javno zdravlje sproveo je studiju među zdravstvenim radnicima o stavovima, znanju i percepciji rizika zdravstvenih radnika u vezi sa HIV/AIDS-om. Skoro dve trećine ispitanih (63%) smatra da svi hospitalizovani pacijenti treba da budu testirani na HIV, 77% smatra da je važnije zaštititi zdravstvene radnike nego poverljivost, a 34% smatra da zdravstvenim radnicima koji žive sa HIV-om ne treba dozvoliti da rade. Više od polovine zdravstvenih radnika (52%) nikada nije pohađalo edukaciju o HIV/AIDS-u. Ovo istraživanje je pokazalo da čak 30% zdravstvenih radnika ne preduzima mere zaštite prilikom rada sa pacijentima, a u situaciji kada im je poznat HIV status pacijenta, čak 83% zdravstvenih radnika preduzima mere zaštite koje prevazilaze tipične zaštitne mere.

Drugo istraživanje među zdravstvenim radnicima pokazalo je visok nivo stigmatizujućih stavova i uverenja. U istraživanju u kome je učestvovalo 87 zdravstvenih radnika Instituta za zaštitu zdravlja pacijenata i Doma zdravlja u Zemunu, 11 ispitanika je izrazilo uverenje da je moguće inficirati se ukoliko poljubite u obraz osobu koja živi sa HIV-om, skoro 40% smatra da je moguće inficirati se ukoliko osoba koja živi sa HIV-om kašlje u njihovom pravcu, a više od 30% da se infekcija može preneti ujedom komarca. Većina ispitanih zdravstvenih radnika smatra da se virus može preneti upotrebom javnih toaleta.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti podseća na presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Kiyutin protiv Rusije, u kojoj sud navodi da, uprkos znatnom napretku u prevenciji HIV-a i boljem pristupu tretmanu u vezi sa virusom poslednjih godina, stigma i diskriminacija osoba koje žive sa HIV/AIDS-om ostala je predmet velike zabrinutosti svih međunarodnih organizacija koje su aktivne u ovom domenu. U obrazloženju presude navedeno je da je u Deklaraciji o posvećenosti borbi protiv HIV/AIDS-a naznačeno da je stigma pogoršala posledice epidemije za pojedince, porodice, zajednice i nacije, te da sud smatra da su osobe koje žive sa HIV-om osetljiva grupa koja je već dugo vremena žrtva predrasuda i stigmatizacije . Stoga, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti smatra da svi društveni akteri, posebno zdravstveni radnici/ce koji, zbog prirode svog posla, prvi saznaju za HIV pozitivan status osoba, moraju da pruže podršku i omoguće osobama koje žive sa HIV-om pružanje zdravstvenih usluga bez diskriminacije i pod istim uslovima kao i za osobe koje ne žive sa HIV-om.

4. MIŠLjENjE

Nepružanjem zdravstvene zaštite koja je podrazumevala bolničko zbrinjavanje M. L. u Institutu za mentalno zdravlje nakon pokušaja samoubistva, kao i njegovim upućivanjem u drugu zdravstvenu ustanovu, samo zbog činjenice da je osoba koja živi sa HIV/AIDS-om, Institut za mentalno zdravlje prekršio je propise o zabrani diskriminacije.

5. PREPORUKA

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, u skladu sa čl. 33. tač. 1. Zakona o zabrani diskriminacije, preporučuje Institutu za mentalno zdravlje:

5.1. Da M. L. uputi pisano izvinjenje, u roku od 15 dana od dana prijema ovog mišljenja.

5.2. Da obezbedi pružanje zdravstvenih usluga osobama koje žive sa HIV/AIDS-om, pod istim uslovima koji važe za osobe koje ne žive sa HIV/AIDS-om.

5.3. Da zaposlenima u Institutu za mentalno zdravlje obezbedi edukaciju o HIV/AIDS-u.

5.4. Da ubuduće, prilikom pružanja obavljanja poslova iz svoje nadležnosti, postupa u skladu sa antidiskriminacionim propisima.

Institut za mentalno zdravlje obavestiće Poverenicu za zaštitu ravnopravnosti, u roku od 30 dana od dana prijema mišljenja sa preporukom, o preduzetim merama u cilju postupanja po preporuci.

Protiv ovog mišljenja sa preporukom nije dopuštena žalba niti bilo koje drugo pravno sredstvo, jer se njime ne odlučuje o pravima i obavezama pravnih subjekata. Saglasno čl. 40. Zakona o zabrani diskriminacije, ukoliko Institut za mentalno zdravlje ne postupi po preporuci u roku od 30 dana, biće doneto rešenje o izricanju mere opomene, protiv kojeg nije dopuštena žalba, a za slučaj da ovo rešenje ne sprovede, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti može o tome obavestiti javnost preko sredstava javnog informisanja i na drugi pogodan način.

 

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

dr Nevena Petrušić

 


microsoft-word-icon Pritužba M. L. protiv Instituta za mentalno zdravlje zbog diskriminacije po osnovu zdravstvenog stanja u oblasti zdravstva Preuzmi


Print Friendly, PDF & Email
back to top