Warning: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable in /home/crazytw1/public_html/symbolgames-net/wp-content/themes/gather/framework/Custom-Metaboxes/init.php on line 746
Pritužba N.P. protiv OŠ zbog diskriminacije na osnovu invaliditeta u oblasti obrazovanja • Poverenik za zaštitu ravnopravnosti

Pritužba N.P. protiv OŠ zbog diskriminacije na osnovu invaliditeta u oblasti obrazovanja

br. 07-00-44/2015-02    datum: 20.4.2015.

 

MIŠLjENjE

 

Mišljenje je doneto u postupku povodom pritužbe maloletne N. P, koju je podneo njen otac J. P, protiv opštine S. P. U pritužbi je navedeno da je N. P. učenica OŠ „H. I. M.” iz S. P, da je slepa, da joj nije obezbeđen prevoz do škole, kao ni prilagođena nastavna sredstva i pomagala za rad u školi i podrška pedagoškog asistenta. Njen otac se obraćao predsedniku opštine S. P, ali ga je on u usmenom razgovoru informisao da neće da mu pomogne, a OŠ „H. I. M.” iz S. P. obraćala se opštini nekoliko puta, sa istim zahtevom. U toku postupka je utvrđeno da je Komisija za procenu potreba za pružanjem dodatne obrazovne, zdravstvene ili socijalne podrške detetu i učeniku procenila da je N. P, između ostalog, potrebno obezbediti prevoz od mesta stanovanja do obrazovne ustanove ili smeštaj u internat, a kao odgovornu osobu/službu za pružanje ove podrške odredila je opštinu S. P. Poverenica je konstatovala da je obezbeđivanje prevoza za učenike sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, zakonska obaveza lokalne samouprave. To znači da je lokalna samouprava bila dužna da obezbedi prevoz N. P. do škole, bez obzira na udaljenost mesta stanovanja od obrazovne ustanove. U odnosu na navode iz pritužbe da je opština S. P. diskriminisala N. P. tako što joj nije obezbedila podršku pedagogoškog asistenta, adekvatne udžbenike i brajevu mašinu, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da opština S. P. nije u obavezi da obezbeđuje pedagoške asistente za škole i nastavne materijale, već to treba da učini škola i nadležno ministarstvo. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti dala je mišljenje da propuštanjem da obezbedi pravo na besplatan prevoz do škole za N. P, učenicu sa invaliditetom, opština S. P. otežala N. P. ostvarivanje prava na obrazovanje i puno uključivanje u obrazovni sistem, čime je prekršila odredbe Zakona o zabrani diskriminacije. Opština S. P. nije u obavezi da obezbeđuje pedagoške asistente za škole i nastavne materijale, te u ovom pogledu opština S. P. nije prekršila odredbe Zakona o zabrani diskriminacije. R. M. K, predsedniku opštine S. P, preporučeno da preduzme sve neophodne radnje i mere iz svoje nadležnosti kojima će obezbediti sredstva za prevoz do škole za N. P, te da ubuduće vodi računa da u okviru poslova iz svoje nadležnosti, ne krši propise o zabrani diskriminacije.

1. TOK POSTUPKA

1.1. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti primila je 4. februara 2015. godine pritužbu maloletne N. P, koju je podneo njen otac J. P, protiv opštine S. P. U dopuni pritužbe od 31. marta 2015. godine, nevladina organizacija P. obavestila je Poverenicu za zaštitu ravnopravnosti da će uz saglasnost J. P. nastaviti da vodi postupak pred Poverenikom za zaštitu ravnopravnosti.

1.2. U pritužbi je, između ostalog, navedeno:

– da je N. P. slepa i da pohađa OŠ „H. I. M.” iz S. P,

– da joj nije obezbeđen prevoz do i od škole, prilagođena nastavna sredstva i pomagala za rad u školi i podrška pedagoškog asistenta,

– da se obraćao predsedniku opštine S. P. za pomoć, ali da ga je on u usmenom razgovoru informisao da neće da mu pomogne,

– da se OŠ „H. I. M.” iz S. P. obraćala opštini S. P. nekoliko puta sa zahtevom da se za N. P. obezbede prilagođena nastavna sredstva i pomagala (prilagođeni udžbenici i računar sa prilagođenom tastaturom i mišem), podrška pedagoškog asistenta, kao i prevoz od kuće do škole.

1.3. Uz pritužbu i dopunu pritužbe dostavljena su sledeća dokumenta: 1) mišljenje Komisije za procenu potreba za pružanjem dodatne obrazovne, zdravstvene ili socijalne podrške detetu/učeniku br. 17/2011 od 12. oktobra 2011. godine; 2) odgovor Centra za socijalni rad S. P. br. 561-03-1583/I-12; 3) dopis Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja od 14. februara 2013. godine; 4) dopis Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Sektora za razvoj i međunarodnu prosvetnu i naučnu saradnju br. 451-02-00722/2013-06 od 3. marta 2013. godine; 5) dopis Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Sektora za predškolsko i osnovno obrazovanje i vaspitanje i obrazovanje odraslih, br. 451-02-00367/2013-07 od 15. marta 2013. godine; 6) dopis Opštinskog veća opštine S. P. br. 61-156/2013-02/1 od 22. marta 2013. godine; 7) preporuka Zaštitnika građana opštine S. P. br. 8-0304/13-1 od 3. aprila 2013. godine; 9) dopis Kabineta predsednika RS br. 07-00-02817/2013-01 od 28. maja 2013. godine; 10) dopis Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike, Sektor za zaštitu osoba sa invaliditetom, br. 401-00-0136/2013-15 od 3. juna 2013. godine; 11)  dopis Generalnog sekretarijata predsednika Republike br. 07-2-1553/2013 od 5. juna 2013. godine; 12) dopis OŠ „H. I. M.” predsedniku opštine S. P. br. 584. od 5. juna 2013. godine; 13) dopis OŠ „H. I. M.” predsedniku Skupštine opštine S. P. br. 585. od 5. juna 2013. godine; 13) dopis  Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Odeljenje za inspekcijske poslove ustanovama predškolskog, osnovnog, srednjeg i visokog obrazovanja br. 424-614-100/2013-12 od 6. juna 2013. godine; 14) dopis Kancelarije za Kosovo i Metohiju br. 553-0000215/2013-06 od 26. septembra 2013. godine i 15) dopis dopis OŠ „H. I. M.” Opštinskom veću S. P. br. 266. od 10. oktobra 2013. godine

1.4. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti sprovela je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, a u skladu sa čl. 35. st. 4. i čl. 37. st. 2. Zakona o zabrani diskriminacije. Predsedniku opštine S. P. R. M. K., upućen je zahtev 26. februara 2015. godine da se u roku od 15 dana izjasni o osnovanosti i navodima iz pritužbe. Kako se predsednik opštine S. P. u ostavljenom roku nije izjasnio, a zahtev je primio 27. februara 2015. godine, Poverenici za zaštitu ravnopravnosti bili su dostupni navodi iz pritužbe i dokazi koje je dostavio J. P.

2. ČINjENIČNO STANjE

2.1. Uvidom u pritužbu i priloge, utvrđeno je da je N. P. dete sa invaliditetom i učenica OŠ „H. I. M.” iz S. P. Komisija za procenu potreba za pružanjem dodatne obrazovne, zdravstvene ili socijalne podrške detetu i učeniku dala je 12. oktobra 2011. godine mišljenje br. 17/2011 u kojem je navedeno da je N, u oblasti obrazovanja, kulture, sporta i rekreacije, potrebno obrazovanje u redovnoj školi koja ima adekvatne kadrovske i materijalne resurse ili specijalnoj školi za slepu i slabovidu decu; upotreba prilagođenih nastavnih sredstava i asistivne tehnologije; podrška ličnog asistenta; obezbeđivanje prevoza od mesta stanovanja do obrazovne ustanove ili smeštaj u internatu; obezbeđivanje podrške radi prilagođavanja uslova i okruženja u cilju otklanjanja komunikacijskih prepreka i nabavka nastavnih sredstava neophodnih za rad sa detetom; obavezno stručno usavršavanje nastavnika i stručnih saradnika neposredno angažovanih u vaspitno-obrazovnom radu; organizovanje obrazovne podrške u slučaju dužeg izostajanja iz škole zbog bolesti radi ostvarivanja kontinuiteta u obrazovanju u vidu pojačane dopunske nastave, individualnog rada i angažovanja stručnjaka, te savetodavni rad sa roditeljima. U delu mišljenja pod nazivom Individualni plan podrške detetu, Komisija je odredila da je za nabavku sredstava i asistivne tehnologije odgovoran direktor školske ustanove, dok sredstva za prevoz od mesta stanovanja do obrazovne ustanove treba da obezbedi opština S. P.

2.2. Uvidom u zaključak Opštinskog veća opštine S. P. br. 61-156/2013-02/1 od 22. marta 2013. godine utvrđeno je da je Opštinsko veće odobrilo angažovanje personalne asistentkinje za N. P.

2.3. U dopisima Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja 451-02-00722/2013-06 od 3. marta 2013. godine i br. 451-02-00367/2013-07 od 15. marta 2013. godine, navedeno je da svaki učenik sa smetnjama u razvoju ima pravo na prevoz ili naknadu prevoza od kuće do škole i nazad, bez obzira na udaljenost. Ukazano je da ministarstvo nije nadležno da donosi odluke ili postupa u predmetima koji je u nadležnosti Komisija za procenu potreba za pružanjem dodatne obrazovne, zdravstvene ili socijalne podrške detetu i učeniku.

2.4. Uvidom u dopis Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Odeljenja za inspekcijske poslove ustanovama predškolskog, osnovnog, srednjeg i visokog obrazovanja br. 424-614-100/2013-12 od 6. juna 2013. godine, utvrđeno je da je prosvetna inspektorka V. D. izvršila inspekcijski nadzor nad zakonitošću rada i akata OŠ „H. I. M.” u S. P. Prosvetna inspektorka utvrdila je da je škola preduzimala određene aktivnosti kako bi za učenicu N. P. obezbedila uslove za obrazovanje u skladu sa njenim potrebama, ali da se „u većini slučajeva obraćala institucijama koje nisu nadležne za određena pitanja”. Prosvetna inspektorka naložila je školi određene mere, i to: 1) da se odmah obrati Školskoj upravi radi obezbeđivanja adekvatnih besplatnih udžbenika za N. P. i da u roku od 10 dana formira Stručni tim za inkluzivno obrazovanje; 2) da odmah donese IOP za N. i da se obrati lokalnoj samoupravi sa zahtevom da se obezbedi stručno usavršavanje nastavnika radi unapređivanja obrazovanja učenika sa smetnjama u razvoju; 3) da se obrati Školskoj upravi kako bi lakše ostvarila kontakt sa školama koje su određene za resurs centre, koje imaju kapacitete i mobilne timove kao podrška inkluzivnom obrazovanju; 4) da se obrati Mreži podrške inkluzivnom obrazovanju radi dobijanja stručne podrške; 5) da se obrati lokalnoj samoupravi sa zahtevom da se za N. P. i za druge učenike sa smetnjama u razvoju obezbedi prevoz, imajući u vidu da se u budžetu lokalne samouprave obezbeđuju sredstva za prevoz i ishranu učenika sa smetnjama u razvoju, bez obzira na udaljenost mesta stanovanja od škole.

2.5. Uvidom u dopis koji je OŠ „H. I. M.” uputila predsedniku opštine S. P, utvrđeno je da je škola tražila da predsednik opštine obezbedi neophodna sredstva za N. P, odnosno, prilagođena nastavna sredstva i pomagala, pedagoškog asistenta/kinju i prevoz od kuće do škole.

3. MOTIVI I RAZLOZI ZA DONOŠENjE MIŠLjENjA

3.1. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, prilikom odlučivanja u ovom predmetu cenila je navode iz pritužbe i izjašnjenja, dokaze koji su priloženi, kao i relevantne pravne propise u oblasti zaštite od diskriminacije.

Pravni okvir

3.2. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je samostalan, nezavisan i specijalizovan državni organ ustanovljen Zakonom o zabrani diskriminacije sa zadatkom da radi na suzbijanju svih oblika i vidova diskriminacije i ostvarivanju ravnopravnosti u društvenim odnosima. Nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti široko je određena, u skladu sa međunarodnim standardima, kako bi se omogućilo da delotvorno i efikasno ostvaruje svoju ulogu. Jedna od osnovnih nadležnosti Poverenika jeste da prima i razmatra pritužbe zbog diskriminacije, daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima diskriminacije i izriče zakonom utvrđene mere. Pored toga, Poverenik je ovlašćen da predlaže postupak mirenja, kao i da pokreće sudske postupke za zaštitu od diskriminacije i podnosi prekršajne prijave zbog akata diskriminacije propisanih antidiskriminacionim propisima. Poverenik je, takođe, ovlašćen da upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije i da organima javne vlasti preporučuje mere za ostvarivanje ravnopravnosti.

3.3. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti najpre konstatuje da je Republika Srbija 1990. godine ratifikovala Konvenciju o pravima deteta, koja u čl. 28. propisuje da dete ima pravo na obrazovanje i da je država dužna da osigura obavezno i besplatno osnovno obrazovanje za sve, da omogući da obrazovne i stručne informacije i saveti budu dostupni svoj deci i preduzme mere za redovno pohađanje škole i smanjenje stope napuštanja škole. Odrebama člana 29. stav 1. Konvencije o pravima deteta definisani su ciljevi obrazovanja, pa je propisano da obrazovanje deteta treba da bude usmereno na sveobuhvatan razvoj punog potencijala deteta, uz razvijanje poštovanja ljudskih prava, pojačan osećaj identiteta i pripadnosti i njegovu/njenu socijalizaciju i interakciju sa drugima i sa okruženjem.

Ove odredbe su pojašnjene Opštim komentarom br. 1. iz 2001. godine, u kojem je navedeno da obrazovanje treba da bude usmereno na dete, prilagođeno detetu i da omogućava njegovo/njeno osnaživanje. Obrazovanje na koje svako dete ima pravo jeste ono koje je osmišljeno tako da razvije kod deteta životne veštine, da ojača detetovu sposobnost da uživa čitav niz ljudskih prava i da utiče na stvaranje kulture prožete odgovarajućim vrednostima ljudskih prava. Komitet za prava deteta napominje da nastavni plan mora da bude u direktnoj vezi sa detetovim potrebama, kao i da potpuno uzme u obzir detetove sposobnosti koje se razvijaju. Nastavne metode, stoga, treba da se prilagode različitim potrebama različite dece. Obrazovanje treba da teži tome da obezbedi da svako dete savlada osnovne životne veštine i da nijedno dete ne izađe iz škole, a da nije opremljeno za suočavanje sa izazovima sa kojima se može očekivati da će se suočiti u životu. Komitet za prava deteta naveo je da diskriminacija, po bilo kom osnovu, bilo da je otvorena ili skrivena, vređa ljudsko dostojanstvo deteta i u stanju je da podrije ili čak uništi sposobnost deteta da ima koristi od mogućnosti koje mu pruža obrazovanje.

3.4. Komitet za prava deteta doneo je i Komentar br. 9. koji se odnosi na prava deteta sa smetnjama u razvoju, u kojem posebnu pažnju poklanja inkluzivnom obrazovanju, te navodi da ono treba da bude cilj obrazovanja dece sa smetnjama u razvoju. Način i oblik uključivanja treba da budu diktirani individualnim obrazovnim potrebama deteta, jer obrazovanje neke dece sa smetnjama u razvoju zahteva vrstu podrške koju nije lako pronaći u redovnom školskom sistemu. Propisano je da nemogućnost fizičkog pristupa javnom prevozu predstavlja bitan faktor marginalizacije i isključivanja dece sa smetnjama u razvoju i drastično umanjuje njihove mogućnosti pristupa uslugama, uključujući zdravstvo i obrazovanje. Komitet je pozvao sve države ugovornice da sprovedu političke mera i procedure kako bi javni prevoz postao bezbedan, lako dostupan deci sa smetnjama u razvoju i besplatan, kad god je to moguće, imajući u vidu finansijska sredstva kojim raspolažu roditelji ili drugi koji se brinu o detetu.

3.5. Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom u čl. 7. propisuje da će države preduzeti sve neophodne mere da se deci sa invaliditetom obezbedi da ravnopravno sa drugom decom, u punoj meri, uživaju sva ljudska prava i osnovne slobode. Odredbama člana 24. propisano je da države priznaju pravo osoba sa invaliditetom na obrazovanje, te da im u ostvarivanju ovog prava, bez diskriminacije i na osnovu jednakih mogućnosti, države obezbeđuju inkluzivni sistem obrazovanja. Inkluzivni sistem obrazovanja i doživotno učenje je u cilju punog razvoja ljudskog potencijala i osećanja dostojanstva i vlastite vrednosti, kao i jačanje poštovanja ljudskih prava, osnovnih sloboda i različitosti među ljudima, u cilju razvoja ličnosti, talenata i kreativnosti osoba sa invaliditetom, kao i njihovih umnih i fizičkih sposobnosti do punog stepena njihovih potencijala, ali i u cilju omogućavanja osobama sa invaliditetom da efikasno učestvuju u slobodnom društvu. Istim članom je propisano da će  države, u ostvarivanju prava na obrazovanje, obezbediti da osobe sa invaliditetom ne budu isključene iz sistema opšteg obrazovanja na osnovu invaliditeta, da deca sa invaliditetom ne budu isključena iz slobodnog i obaveznog osnovnog ili srednjeg obrazovanja, kao i da osobe sa invaliditetom imaju pristup inkluzivnom, kvalitetnom i slobodnom osnovnom i srednjem obrazovanju, ravnopravno sa drugima u zajednici u kojoj žive. Pored toga, propisano je da osobe sa invaliditetom treba da dobiju posebnu podršku u okviru sistema opšteg obrazovanja radi njihovog efikasnijeg obrazovanja. Član 9. konvencije odnosi se na pristupačnost, te je između ostalog, propisano da će u cilju omogućavanja samostalnog života i punog učešća osoba sa invaliditetom u svim sferama života, države ugovornice preduzeti odgovarajuće mere da osobama sa invaliditetom obezbede pristup, ravnopravno sa drugima, fizičkom okruženju, prevozu, informacijama i komunikacijama, uključujući informacione i komunikacione tehnologije i sisteme, kao i drugim pogodnostima i uslugama koje su otvorene odnosno koje stoje na raspolaganju javnosti, kako u urbanim tako i u ruralnim sredinama. Te mere, koje uključuju identifikovanje i uklanjanje prepreka i barijera za pristup, odnosiće se, između ostalog, i na zgrade, puteve, prevozna sredstva i druge pogodnosti u zatvorenom i na otvorenom prostoru, uključujući škole, stambene objekte, zdravstvene objekte i radna mesta.

3.6. Ustav Republike Srbije, u čl. 21. zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

3.7. Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije, koji u čl. 2. st. 1. tač. 1. propisuje da diskriminacija i diskriminatorno postupanje označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Odredbama čl. 19. st. 1. i 2. propisano je da svako ima pravo na predškolsko, osnovno, srednje i visoko obrazovanje i stručno osposobljavanje pod jednakim uslovima, u skladu sa zakonom. Zabranjeno je licu ili grupi lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, otežati ili onemogućiti upis u vaspitno-obrazovnu ustanovu ili ih isključiti iz ovih ustanova, otežati ili uskratiti mogućnost praćenja nastave i učešća u drugim vaspitnim, odnosno obrazovnim aktivnostima, razvrstavati učenike po ličnom svojstvu, zlostavljati ih i na drugi način neopravdano praviti razliku i nejednako postupati prema njima.

3.8. Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja  definisano je jednako pravo i dostupnost obrazovanja i vaspitanja za sve, kao i načini za uključivanje dece sa smetnjama u razvoju u obrazovni sistem. Odredbama člana 6. propisano je da svako ima pravo na obrazovanje i vaspitanje, kao i da lica sa smetnjama u razvoju i invaliditetom imaju pravo na obrazovanje i vaspitanje koje uvažava njihove obrazovne i vaspitne potrebe u redovnom sistemu obrazovanja i vaspitanja, uz pojedinačnu, odnosno grupnu dodatnu podršku ili u posebnoj grupi u školi. Odredbom člana 44. stav 1. propisana je zabrana diskriminacije, te je određeno da su u ustanovi zabranjene aktivnosti kojima se ugrožavaju, omalovažavaju, diskriminišu ili izdvajaju lica, odnosno grupe lica, po osnovu: rasne, nacionalne, etničke, jezičke, verske ili polne pripadnosti, fizičkih i psihičkih svojstava, smetnji u razvoju i invaliditeta, zdravstvenog stanja, uzrasta, socijalnog i kulturnog porekla, imovnog stanja, odnosno političkog opredeljenja i podsticanje ili nesprečavanje takvih aktivnosti, kao i po drugim osnovima utvrđenim zakonom kojim se propisuje zabrana diskriminacije. Odredbama člana 159. stav 2. tačka 4. propisano je da se u budžetu jedinice lokalne samouprave obezbeđuju sredstva za prevoz dece i njihovih pratilaca radi pohađanja pripremnog predškolskog programa na udaljenosti većoj od dva kilometra, učenika osnovne škole na udaljenosti većoj od četiri kilometra od sedišta škole; prevoz, smeštaj i ishrana dece i učenika sa smetnjama u razvoju, bez obzira na udaljenost mesta stanovanja od škole. kao i prevoz učenika na republička i međunarodna takmičenja.

3.9. Zakonom o osnovnom obrazovanju i vaspitanju propisano je da za učenika kome je zbog smetnji u razvoju i invaliditeta, specifičnih teškoća u učenju, socijalne uskraćenosti i drugih razloga potrebna dodatna podrška u obrazovanju i vaspitanju, škola obezbeđuje otklanjanje fizičkih i komunikacijskih prepreka i zavisno od potreba, donosi i individualni obrazovni plan u skladu sa zakonom. Cilj dodatne podrške u obrazovanju i vaspitanju jeste postizanje optimalnog uključivanja učenika u redovan obrazovno-vaspitni rad, osamostaljivanje u vršnjačkom kolektivu i njegovo napredovanje. Za ostvarivanje dodatne podrške u obrazovanju i vaspitanju, direktor škole, nastavnik, stručni saradnik, vaspitač, pedagoški asistent i roditelj, odnosno staratelj može da dobije posebnu stručnu pomoć u pogledu sprovođenja inkluzivnog obrazovanja i vaspitanja. Radi ostvarivanja dodatne podrške u obrazovanju i vaspitanju, škola ostvaruje saradnju sa organima lokalne samouprave, kao i drugim organizacijama, ustanovama i institucijama na lokalnom i širem nivou. Odredbama člana 69. stav 3. propisano je da učenik sa smetnjama u razvoju i invaliditetom ima pravo na besplatan prevoz, bez obzira na udaljenost njegovog prebivališta od škole.

3.10. Pravilnikom o dodatnoj obrazovnoj, zdravstvenoj i socijalnoj podršci detetu i učeniku propisano je da se dodatna podrška obezbeđuje bez diskriminacije po bilo kom osnovu svakom detetu, odnosno učeniku iz društveno osetljivih grupa, kome je usled socijalne uskraćenosti, smetnji u razvoju, invaliditeta, teškoća u učenju i drugih razloga potrebna dodatna podrška u obrazovanju, zdravstvu ili socijalnoj zaštiti. Odredbama člana 4. uređena je procena potreba koja se vrši radi sagledavanja potreba deteta i mogućnosti da se u porodici, u redovnom sistemu obrazovanja, u posebnoj predškolskoj grupi ili školi, u ustanovi socijalne ili zdravstvene zaštite, u skladu sa zakonom i drugim propisima obezbede mere podrške, odnosno, neposredna i posredna dodatna podrška koje zahtevaju dodatna finansijska sredstva, a stavom 1. tačka 2. ovog člana propisana je kao posredna dodatna podrška koja zahteva dodatna finansijska sredstva obezbeđivanje prevoza od mesta stanovanja do obrazovne ustanove, odnosno od obrazovne ustanove do dnevnog boravka.

3.11. Strategijom razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine konstatovano je da postoje brojni problemi sa uvođenjem inkluzivnog pristupa u školama: lokalne samouprave se retko bave planiranjem i uključivanjem dece sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom u osnovne škole; kapaciteti škola za prepoznavanje unutrašnjih prepreka i pravljenje inkluzivnog školskog razvojnog plana su slabi; primetan je veliki otpor inkluziji. Konstatovano je, takođe, da smo od prethodne države (Savezne Republike Jugoslavije) nasledili dobru mrežu osnovnih škola, oko 60% mesta sa preko 100 stanovnika u Republici Srbiji ima školu. Međutim, mreža škola nije prilagođavana brojnim društvenim promenama (demografskim, privrednim, ekonomskim, socijalnim) koje su se dešavale u sredini. Korektivni mehanizmi mreže su slabo razvijeni: domovi za učenike osnovne škole ne postoje (čak i tamo gde bi bilo opravdano postojanje stalnih ili povremenih domova), prevoz učenika nije adekvatno uređen, a nisu razvijeni mehanizmi i mere posebne podrške deci iz osetljivih grupa da ne prekidaju školovanje (stipendije, domovi, plaćanje putnih troškova do škole, obezbeđivanje uslova za vežbanje i rad u školi, npr. obezbeđivanje muzičkih instrumenata i sl). Stoga, ključna politika u pravcu potpunog obuhvata dece osnovnim obrazovanjem jeste povećani obuhvat dece sa sela, romske dece i dece sa invaliditetom i smetnjama u razvoju i smanjivanje njihovog osipanja u toku osnovne škole, tj. obezbeđivanje da završe osnovno obrazovanje, za šta je između ostalog potrebno razvijanje korektivnih mehanizama mreže kao što su organizovanje đačkog smeštaja, tj. postojanje stalnih, povremenih ili privremenih domova za učenike osnovne škole, obezbeđivanje posebnog ili usklađivanje javnog prevoza ili obezbeđivanje troškova prevoza (plaćanje ili subvencionisanje karata) za decu iz udaljenih mesta i siromašnih porodica.

Analiza navoda iz pritužbe i dokaza sa aspekta antidiskriminacionih propisa

3.12. Imajući u vidu predmet ove pritužbe, u konkretnom slučaju potrebno je utvrditi da li je opština S. P. diskriminisala N. P, učenicu sa invaliditetom, u pogledu mogućnosti da ostvari pravo na besplatan prevoz od škole do kuće.

3.13. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da je Komisija za procenu potreba za pružanjem dodatne obrazovne, zdravstvene ili socijalne podrške detetu i učeniku sprovela procenu potreba N. P. na osnovu pregleda, primenjenih tehnika, metoda procene, kao i na osnovu nalaza, mišljenja i izveštaja stručnjaka i nadležnih organa i institucija. Komisija je ustanovila da je N, između ostalog, potrebno obezbediti prevoz od mesta stanovanja do obrazovne ustanove ili smeštaj u internat, a kao odgovornu osobu/službu za pružanje ove podrške odredila je opštinu S. P. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da bi opština S. P. bila dužna da obezbedi prevoz za učenicu sa invaliditetom i bez mišljenja Komisije za procenu potreba za pružanjem dodatne obrazovne, zdravstvene ili socijalne podrške detetu i učeniku, s obzirom da je to zakonska obaveza opštine. Naime, odredbama člana 159. stav 2. tačka 4. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja propisano da se u budžetu jedinice lokalne samouprave obezbeđuju sredstva za prevoz dece i učenika sa smetnjama u razvoju, bez obzira na udaljenost mesta stanovanja. Imajući u vidu ovu zakonsku odredbu, Poverenica konstatuje da je u nadležnosti opštine S. P. da svoj deci sa smetnjama u razvoju i invaliditetom obezbedi prevoz do škole, bez obzira na udaljenost mesta stanovanja od škole.

Tome u prilog govori i činjenica da je prosvetna inspektorka, prilikom inspekcijskog nadzora nad OŠ „H. I. M.” u S. P. 6. juna 2013. godine,  naložila školi da se obrati lokalnoj samoupravi sa zahtevom da se N. P. obezbedi prevoz do škole, imajući u vidu da se u budžetu jedinice lokalne samouprave obezbeđuju sredstva za prevoz i ishranu učenika sa smetnjama u razvoju, bez obzira na udaljenost mesta stanovanja od škole. OŠ „H. I. M.” postupila je po ovom nalogu i obratila se predsedniku opštine da zahtevom za obezbeđenje sredstava za N. prevoz od kuće do škole. Prema navodima iz pritužbe, J. P. lično se obratio R. M. K., predsedniku opštine S. P, kako bi zatražio pomoć i podršku za svoju kćerku. U pritužbi je naveo da ga je  predsednik opštine „na krajnje nekorektan način” obavestio da ne želi da mu pomogne. Iz navoda iz pritužbe, kao i dokaza koji su bili na raspolaganju, utvrđeno je da opština S. P. nije odgovorila na zahtev OŠ „H. I. M.”, odnosno, da N. P. i dalje nije obezbeđen prevoz do škole.

3.14. U odnosu na navode iz pritužbe da je opština S.P. diskriminisala N. P. tako što joj nije obezbedila podršku pedagogoškog asistenta, adekvatne udžbenike i brajevu mašinu, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da škola treba da iskoristi sve raspoložive mogućnosti i sredstva kako bi uspostavila saradnju sa Školskom upravom radi obezbeđivanja adekvatnih udžbenika i drugih nastavnih sredstava koja su N. potrebni, kao i da ostvari kontakt i saradnju sa drugim školama koje bi joj pružile stručnu podršku u radu. Po pitanju angažovanja pedagoškog asistenta/kinje, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti naglašava da je prema Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, u nadležnosti Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja da obezbedi školi podršku pedagoškog asistenta/kinje, ukoliko je takva podrška potrebna. Stoga, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti smatra da opština S. P. nije u obavezi da obezbeđuje pedagoške asistente za škole i nastavne materijale, već to treba da učini škola i nadležno ministarstvo.

3.15. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje na rezultate istraživanja o ulozi lokalne samouprave u uključivanju dece sa smetnjama u razvoju u sistem obrazovanja u lokalnoj zajednici. Naime, obezbeđivanje prevoza dece sa invaliditetom i smetnjama u razvoju je najzastupljeniji servis koji postoji u lokalnim zajednicama i o njemu predstavnici jedinica lokalne samouprave imaju najviše informacija. Ovaj vid podrške zakonski je regulisan već dugi niz godina i odnosi se na različite kategorije dece iz lokalnih zajednica. Imajući to u vidu, još više zabrinjava činjenica da opština S. P. ne ispunjava svoje zakonske obaveze i ne omogućava elementarni vid podrške detetu sa invaliditetom, te takvim postupanjem otežava deci sa invaliditetom uključivanje u redovan sistem obrazovanja.

3.16. Iako se stavovi prema osobama sa invaliditetom menjaju i preispituju poslednjih godina, oni i dalje predstavljaju jednu od prepreka za puno učešće osoba sa invaliditetom u životu zajednice. Za osobe sa invaliditetom često se vezuju negativni stavovi i predrasude koji su posledica nedostatka informacija i neznanja, a prisutni su i netolerancija, ignorisanje i socijalna distanciranost, kao i sažaljenje, strah i nelagodnost. S tim u vezi, negativni stavovi prema deci sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom predstavljaju jednu od velikih prepreka pristupu dece redovnom obrazovanju. Ovakvi stavovi postoje među roditeljima, članovima zajednice, školama i nastavnicima, državnim službenicima i sl. Nedostatak znanja i nedovoljna informisanost o potrebama i mogućnostima dece sa invaliditetom i smetnjama u razvoju izazivaju strah i podstiču negativne stavove. Jedna od najčešćih predrasuda prema deci sa invaliditetom jeste da su manje sposobna i da zbog svog invaliditeta ne mogu da se obrazuju u redovnim školama, samostalno kreću i žive, putuju i druže sa vršnjacima. Najbolji način da se promene negativni stavovi je povećanje kontakata sa decom sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, njihova puna socijalna inkluzija, uz informisanje i edukaciju šire javnosti o njihovim pravima, potrebama i mogućnostima.

3.17. Sagledavajući sve okolnosti ovog slučaja, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je mišljenja da je opština S. P, propuštajući da obezbedi prevoz do škole učenici sa invaliditetom, otežala N. P. ostvarivanje prava na obrazovanje i puno uključivanje u obrazovni sistem, čime je izvršila akt diskriminacije na osnovu njenog invaliditeta.

4. MIŠLjENjE

4.1. Propuštanjem da obezbedi pravo na besplatan prevoz do škole za N. P, učenicu sa invaliditetom, opština S. P. otežala je N. P. ostvarivanje prava na obrazovanje i puno uključivanje u obrazovni sistem, čime je prekršila odredbe Zakona o zabrani diskriminacije.

4.2. Opština S. P. nije u obavezi da obezbeđuje pedagoške asistente za škole i nastavne materijale, već to treba da učini škola i nadležno ministarstvo, te u ovom pogledu nije prekršila odredbe Zakona o zabrani diskriminacije.

5. PREPORUKA

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, na osnovu člana 33. stava 1. tačka 1. Zakona o zabrani diskriminacije, preporučuje R. M. K, predsedniku opštine S. P, da:

5.1. Preduzme sve neophodne radnje i mere iz svoje nadležnosti kojima će obezbediti prevoz do škole za N. P, učenicu OŠ „H. I. M.” u S. P.

5.2. Ubuduće vodi računa da u okviru obavljanja poslova iz svoje nadležnosti, ne krši propise o zabrani diskriminacije.

Potrebno je da predsednik opštine S. P. obavesti Poverenicu za zaštitu ravnopravnosti o sprovođenju ove preporuke, u roku od 30 dana od dana prijema mišljenja sa preporukom.

Protiv ovog mišljenja sa preporukom nije dopuštena žalba niti bilo koje drugo pravno sredstvo, jer se njime ne odlučuje o pravima i obavezama pravnih subjekata. Saglasno čl. 40. Zakona o zabrani diskriminacije, ukoliko predsednik opštine S.P. ne postupi po preporuci u roku od 30 dana, biće doneto rešenje o izricanju mere opomene, protiv kojeg nije dopuštena žalba, a za slučaj da ovo rešenje ne sprovede, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti može o tome obavestiti javnost preko sredstava javnog informisanja i na drugi pogodan način.

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

dr Nevena Petrušić


microsoft-word-icon Pritužba N.P. protiv OŠ zbog diskriminacije na osnovu invaliditeta u oblasti obrazovanja Preuzmi


Print Friendly, PDF & Email
back to top