Warning: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable in /home/crazytw1/public_html/symbolgames-net/wp-content/themes/gather/framework/Custom-Metaboxes/init.php on line 746
Pritužba organizacije A.s.c. protiv stomatološke ordinacije D. a. zbog diskriminacije po osnovu zdravstvenog stanja u oblasti pružanja usluga • Poverenik za zaštitu ravnopravnosti

Pritužba organizacije A.s.c. protiv stomatološke ordinacije D. a. zbog diskriminacije po osnovu zdravstvenog stanja u oblasti pružanja usluga

br. 07-00-465/2013-02 datum: 20. 12. 2013.

 

MIŠLjENjE

 

Mišljenje je doneto u postupku povodom pritužbe koju je podnela organizacija A. s. c. iz B, protiv Stomatološke ordinacije D. a. iz B. U toku postupka je utvrđeno da je dobrovoljni ispitivač diskriminacije 25. aprila 2013. godine pozvao Stomatološku ordinaciju D. a, sa ciljem da utvrdi da li ova stomatološka ordinacija poštuje pravila o zabrani diskriminacije u pogledu pružanja stomatoloških usluga osobama koje žive sa HIV-om. Stomatološkinja iz ordinacije D. a, ne znajući za zdravstveno stanje testera, pristala je da zakaže stomatološku intervenciju. Međutim, kada je tester obavestio da je osoba koja živi sa HIV-om, ona je odbila da mu zakaže intervenciju sa obrazloženjem da „ima herpes i da ne može da radi sa osobama koje žive sa HIV-om”. U toku postupka je utvrđeno da je stomatološkinja iz ordinacije D. a, prilikom telefonskog razgovora sa dobrovoljnim ispitivačem diskriminacije, pristala da mu zakaže stomatološku intervenciju, ali da je promenila stav kada je saznala da je tester osoba koja živi sa HIV-om i odbila da mu zakaže već dogovorenu intervenciju. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti dala je mišljenje da je Stomatološka ordinacija D. a. izvršila akt neposredne diskriminacije na osnovu zdravstvenog stanja, jer je neopravdano odbila da pruži stomatološku uslugu osobi koja živi sa HIV-om i koja je želela da zakaže stomatološku intervenciju u ovoj ordinaciji, pod izgovorom da ne poseduje adekvatnu opremu za rad sa osobama koje žive sa HIV-om. Zbog toga je Stomatološkoj ordinaciji D. a. preporučeno da obezbedi pružanje zdravstvenih usluga osobama koje žive sa HIV-om, da se ubuduće suzdržava od neopravdanog odbijanja pružanja zdravstvenih usluga ili postavljanja posebnih uslova koji nisu opravdani medicinskim razlozima, osobama koje žive sa HIV/AIDS-om, kao i da ubuduće, u okviru obavljanja poslova iz svoje nadležnosti, postupa u skladu sa antidiskriminacionim propisima.

1. TOK POSTUPKA

1.1. Poverenici za zaštitu ravnopravnosti obratila se dana 15. aprila 2013. godine organizacija A. s. c. za osnaživanje mladih osoba koje žive sa HIV/AIDS i navela da članovi i članice ove organizacije imaju nameru da, u skladu sa čl. 46. st. 4. Zakona o zabrani diskriminacije, sprovedu situaciono testiranje u pružanju stomatoloških usluga kako bi neposredno proverili da li zaposleni u stomatološkim ordinacijama prilikom pružanja stomatoloških usluga osobama koji žive sa HIV/AIDS poštuju pravila o zabrani diskriminacije.

1.2. Na osnovu sprovedenog situacionog testiranja, A. s. c. za osnaživanje mladih osoba koje žive sa HIV/AIDS podneo je 6. juna 2013. godine pritužbu protiv Stomatološke ordinacije D. a. iz B. U pritužbi je navedeno da je lice koje se svesno izložilo diskriminatornom postupanju (tester) zakazalo stomatološku intervenciju u ovoj stomatološkoj ordinaciji i da mu je, nakon što je neposredno obavestio osobu zaposlenu u ordinaciji da je osoba koja živi sa HIV-om, uskraćeno pružanje usluge sa obrazloženjem da stomatološkinja „ima herpes i da ne može da radi sa osobama koje žive sa HIV-om”. U prilogu pritužbe dostavljen je izveštaj o sprovedenom situacionom testiranju diskriminacije.

1.3. U izveštaju je navedeno da je dobrovoljni ispitivač diskriminacije 25. aprila 2013. godine telefonom pozvao Stomatološku ordinaciju D. a. iz B. u nameri da zakaže stomatološku intervenciju. Nakon što je uspešno zakazao intervenciju, obavestio je zaposlenu u ordinaciji da je osoba koja živi sa HIV-om. Zaposlena u stomatološkoj ordinaciji je saznavši ovaj podatak, odbila da mu pruži stomatološku uslugu sa obrazloženjem da „ima herpes i da ne može da radi sa osobama koje žive sa HIV-om”.

1.4. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti sprovela je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, a u skladu sa čl. 35. st. 4. i čl. 37. st. 2. Zakona o zabrani diskriminacije, pa je u toku postupka pribavljeno izjašnjenje dr D. D.

1.5. U izjašnjenju na pritužbu, između ostalog je navedeno:

– da korisnici stomatoloških usluga ordinacije D. a. nikada nisu bili izloženi diskriminaciji ni po kom osnovu, da ordinirajuća stomatološkinja dr D. D. nikada nije odbila pacijenta kojem je bila potrebna stomatološka usluga i da za 19 godina rada, koliko ordinacija postoji ni jedan pacijent nije napustio ordinaciju nezbrinut;
– da u konkretnom slučaju nije reč o odbijanju pružanja usluge pacijentu, već je njena procena bila da je „ponašanje lica koje se predstavlja kao pacijent, takve prirode da to dovodi u sumnju njegovu iskrenost” i da je doktorka procenila da je to lice „običan provokator”;
– da lice koje je zvalo nije odalo utisak ozbiljne osobe kojoj je potrebna medicinska pomoć;
– da je lice zvalo nekoliko puta u cilju da započne diskusiju, što je doktorka doživela kao uznemiravanje od strane nepoznatog lica;
– da ordinacija prima sve pacijente sa ili bez HIV-a, a da u konkretnom slučaju ima zakonsko pravo da „odvrati od sebe lice za koje sumnja da se lažno predstavlja kao pacijent, a u stvari je provokator”;
– da licu koje je uznemiravalo nije izjavila da njena ordinacija ne prima osobe koje žive sa HIV-om;
– da lice nije odvraćeno zbog HIV-a, jer ordinacija poseduje opremu za pružanje usluge svim pacijentima, već zbog njegovog ponašanja, odnosno uznemiravanja koje je trajalo dva dana;
– da je u skladu sa Etičkim kodeksom doktora stomatologije i Zakonom o zdravstvenoj zaštiti ovlašćena da odbije prijem pacijenta za kojeg proceni da mu je ponašanje takvo da dovodi u sumnju njegovu iskrenost;
– da su optužbe za diskriminaciju neosnovane, da je konkretan događaj „isfabrikovan na nezakonit način” i da je prinuđena da zaštitu svojih prava i poslovnog ugleda od kleveta iznetih od strane lica koja su je uznemiravala, zaštiti pred nadležnim sudom i organima vlasti, kao i da će pred nadležnim organima preduzeti aktivnosti u cilju zaštite od daljeg uznemiravanja.

2. ČINjENIČNO STANjE

2.1. U toku postupka utvrđeno je da je 25. aprila 2013. godine, dobrovoljni ispitivač diskriminacije organizacije A. s. c. za osnaživanje mladih osoba koje žive sa HIV/AIDS sproveo najavljeno situaciono testiranje diskriminacije pozivanjem stomatoloških ordinacija u B, među kojima je i Stomatološka ordinacija D. a.

2.2. Uvidom u izjavu dobrovoljnog ispitivača diskriminacije i izjašnjenje dr D. D. utvrđeno je da je dobrovoljni ispitivač diskriminacije pozvao ordinaciju i zakazao pregled i intervenciju. Nakon toga je obavestio stomatološkinju da je osoba sa HIV-om. Nakon što je saznala ovu informaciju, dr D. D. odbila je da mu pruži stomatološku uslugu.

3. MOTIVI I RAZLOZI ZA DONOŠENjE MIŠLjENjA

3.1. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, prilikom odlučivanja u ovom predmetu, imala je u vidu navode iz pritužbe, izveštaj testera i izjašnjenje dr D. D.

Pravni okvir

3.2. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je samostalan, nezavisan i specijalizovan državni organ ustanovljen Zakonom o zabrani diskriminacije sa zadatkom da radi na suzbijanju svih oblika i vidova diskriminacije i ostvarivanju ravnopravnosti u društvenim odnosima. Nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti široko je određena, u skladu sa međunarodnim standardima, kako bi se omogućilo da delotvorno i efikasno ostvaruje svoju ulogu. Jedna od osnovnih nadležnosti Poverenika jeste da prima i razmatra pritužbe zbog diskriminacije, daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima diskriminacije i izriče zakonom utvrđene mere. Pored toga, Poverenik je ovlašćen da predlaže postupak mirenja, kao i da pokreće sudske postupke za zaštitu od diskriminacije i podnosi prekršajne prijave zbog akata diskriminacije propisanih antidiskriminacionim propisima. Poverenik je, takođe, ovlašćen da upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije i da organima javne vlasti preporučuje mere za ostvarivanje ravnopravnosti.

3.3. Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda iz 1950. godine, u čl. 14. zabranjuje diskriminaciju, odnosno, propisuje da se uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj Konvenciji obezbeđuje bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza sa nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status.

3.4. Odredbom čl. 2. st. 2. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima garantovano je da će sva prava koja su u njemu formulisana biti ostvarivana bez ikakve diskriminacije zasnovane na rasi, boji kože, polu, jeziku, političkom ili kakvom drugom mišljenju, nacionalnom ili socijalnom poreklu, imovnom stanju, rođenju ili kakvoj drugoj okolnosti. U Generalnom zapažanju o nediskriminaciji Komitet za ekonomska, socijalna i kulturna prava izričito je uključio zdravstveno stanje, a naročito HIV status u „drugu okolnost” iz čl. 2. st. 2. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima. U Generalnom zapažanju izričito je navedeno da HIV status ne može da bude osnov za različit tretman u pogledu pristupa obrazovanju, zaposlenju, zdravstvenoj nezi [..].

3.5. Ustav Republike Srbije u čl. 21. zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

3.6. Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije, koji u čl. 2. st. 1. tač. 1. propisuje da diskriminacija i diskriminatorno postupanje označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Takođe, čl. 27. propisana je zabrana diskriminacije lica ili grupe lica s obzirom na njihovo zdravstveno stanje. Ovaj vid diskriminacije postoji naročito ako se licu ili grupi lica zbog njihovih ličnih svojstava neopravdano odbije pružanje zdravstvenih usluga.

3.7. Zakon o zdravstvenoj zaštiti u čl. 20. propisuje načelo pravičnosti zdravstvene zaštite, koje se ostvaruje, između ostalog, i zabranom diskriminacije prilikom pružanja zdravstvene zaštite po osnovu rase, pola, starosti, nacionalne pripadnosti, socijalnog porekla, veroispovesti, političkog ili drugog ubeđenja, imovnog stanja, kulture, jezika, vrste bolesti, psihičkog ili telesnog invaliditeta. Odredbom čl. 57. propisani su uslovi koje moraju da ispune zdravstveni radnici/radnice kako bi mogli da osnuju privatnu praksu, te je, između ostalih uslova, propisano da zdravstveni radnik/radnica treba da ispunjava uslove u pogledu kadra, opreme, prostora i lekova.

3.8. Čl. 6. st. 2. Zakona o pravima pacijenata propisano je da u postupku ostvarivanja zdravstvene zaštite pacijent ima pravo na jednak pristup zdravstvenoj službi, bez diskriminacije u odnosu na finansijske mogućnosti, mesto stanovanja, vrstu oboljenja, vreme pristupa zdravstvenoj službi ili u odnosu na neku drugu različitost koja može da bude uzrok diskriminacije.

3.9. Etičkim kodeksom doktora stomatologije , odredbom čl. 3. propisano je da se stomatološka profesija stavlja u službu zdravlja svakog čoveka i celog naroda, te da je plemenita i slobodna, a odredbom čl. 7. propisana je zabrana diskriminacije, tako što je navedeno da stomatolog mora da zaštiti zdravlje pacijenta bez obzira na njegov lični status, rasu, pol, narodnost i dr. Slična odredba propisana je i odredbom čl. 46. st. 2. u kojoj je navedeno da je stomatolog obavezan sa istom pažnjom da pruži stomatološku uslugu svim pacijentima bez obzira na njihovo poreklo, socijalni status, porodičnu situaciju, pripadnost etničkim grupama, religijama, bez obzira na eventualni zdravstveni hendikep, ugled i lični osećaj prema njima. Čl. 10. propisano je da stomatolog ima pravo da odbije lečenje pacijenta ukoliko proceni da psihički, stručno ili organizaciono nije u stanju da pruži odgovarajući nivo stomatološke usluge, dok je čl. 18. propisano da stomatolog mora da uputi pacijenta, uz pisani izveštaj ili uput, za savet ili intervenciju kod drugog kolege ukoliko nije nadležan, ukoliko nije stručno osposobljen za konkretnu metodu lečenja ili ako najprikladnije lečenje prevazilazi mogućnosti, znanje i veštine stomatologa. Takođe, veoma je značajna odredba čl. 56. ovog kodeksa kojom je propisano da u slučaju kada pravni propisi Republike Srbije određeno pitanje uređuju drugačije nego što je to uređeno Kodeksom, stomatolozi su dužni da postupaju po pravnim propisima.

3.10. Imajući u vidu činjenicu da je pritužba podneta na osnovu situacionog testiranja diskriminacije, potrebno je detaljnije pojasniti smisao situacionog testiranja diskriminacije i propise kojima je testiranje regulisano.

Zakon o zabrani diskriminacije uvodi u pravni sistem Republike Srbije institut dobrovoljnog ispitivača diskriminacije (tester). U pitanju je osoba koja se svesno izložila diskriminatornom postupanju u nameri da u konkretnom slučaju neposredno proveri primenu pravila o zabrani diskriminacije. S obzirom da u sudskom i u drugim postupcima dokazivanje diskriminacije standardnim dokaznim sredstvima često ne daje zadovoljavajuće rezultate, zakonom je uspostavljen poseban metod dobrovoljnog ispitivanja diskriminacije (situacionog testiranja), koji olakšava dokazivanje diskriminacije. Situaciono testiranje koristi se sa ciljem da se diskriminacija utvrdi „na licu mesta”, kako bi se dokazalo nejednako (nepovoljnije) tretiranje lica ili grupe lica zasnovano na nekom ličnom svojstvu, odnosno, kako bi se učinile vidljivim diskriminatorne prakse. Ovaj metod/mehanizam omogućava otkrivanje diskriminacije koja je često „prikrivena” i pravda se različitim izgovorima. Situaciono testiranje je poseban mehanizam koji podrazumeva kreiranje određene situacije, u kojoj je osoba (potencijalni diskriminator) dovedena u poziciju da može da se ponaša/postupa diskriminatorno bez bojazni da je neko posmatra, a testeri su oni koji se izlažu postupanju potencijalnog diskriminatora i proveravaju da li se on u datoj situaciji diskriminatorno ponaša. Situaciona testiranja imaju veliki potencijal za ojačavanje dokaza diskriminatornog postupanja u pojedinačnim slučajevima, a koriste se i za podizanje svesti javnosti i razvoj javnih politika.

Analiza rezultata situacionog testiranja diskriminacije u Stomatološkoj ordinaciji D. a.

3.11. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da je u konkretnom slučaju potrebno utvrditi da li je Stomatološka ordinacija D. a. izvršila akt diskriminacije na osnovu zdravstvenog stanja odbijanjem da pruži stomatološku uslugu dobrovoljnom ispitivaču diskriminacije koji je naveo da želi da zakaže stomatološku intervenciju i da je osoba koja živi sa HIV-om.

3.12. Na osnovu izveštaja o sprovedenom situacionom testiranju i na osnovu navoda iz izjašnjenja, utvrđeno je da je dobrovoljni ispitivač diskriminacije 25. aprila 2013. godine pozvao Stomatološku ordinaciju D. a, sa ciljem da utvrdi da li ova stomatološka ordinacija diskriminiše osobe koje žive sa HIV-om. Nesporno je da je stomatološkinja, ne znajući za zdravstveno stanje testera, pristala da zakaže stomatološku intervenciju, međutim, kada je tester informisao da je osoba koja živi sa HIV-om, ona je odbila da mu zakaže intervenciju sa obrazloženjem da boluje od herpesa i da ne može da radi sa osobama koje žive sa HIV-om.

3.13. U izveštaju testera navedeno je da je stomatološkinja odbila već zakazan pregled uz obrazloženje da „ima herpes i da ne može da radi sa osobama koje žive sa HIV-om”. Dr D. D. se u izjašnjenju nije osvrnula na ove navode testera. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da su prethodnih godina rađena brojna istraživanja i studije u vezi sa pružanjem stomatoloških usluga osobama koje žive sa HIV-om. U ovim studijama je navedeno da stomatološko lečenje osoba koje žive sa HIV-om ne zahteva primenu drugačije terapije u odnosu na terapiju koja se pruža drugim osobama, a da veliki broj osoba koje žive sa HIV-om nisu u mogućnosti da dobiju adekvatnu stomatološku zaštitu zbog neopravdanog straha i/ili neznanja stomatologa, te da, kao i u radu sa ostalim pacijentima koji boluju od hroničnih i potencijalno smrtonosnih bolesti, plan terapije diktiraju: opšte zdravstveno stanje pacijenta, sposobnost pacijenta da podnese stomatološki zahvat i nivo rizika i koristi od intervencije na celokupno zdravlje pacijenta. Redosled terapijskih postupaka isti je za osobe koje žive sa HIV-om, kao i u opštoj populaciji, a modifikovanje stomatološke terapije samo zbog HIV infekcije, naročito kod pacijenata koji imaju samo pozitivan nalaz antitela na HIV, nije medicinski niti etički opravdano i predstavlja diskriminaciju. Rutinsko stomatološko lečenje ne predstavlja rizik za zdravlje pacijenta koji živi sa HIV-om jer većina ovih pacijenata redovno uzima terapiju i kontroliše svoju bolest, te sama činjenica da žive sa HIV-om nikako nije razlog za drugačiji terapijski pristup. Pored toga, sprovođenjem standardnih mera zaštite (nošenje rukavica, maske i zaštite za oči) i kontrole infekcije u ordinaciji, rizik transmisije bolesti na osoblje i ostale pacijente gotovo da ne postoji . U drugoj studiji autori su zauzeli gotovo identične stavove, odnosno, istakli su da ne postoji razlika između stomatološkog tretmana osoba koje žive sa HIV-om i drugih pacijenata, kao i da stomatolozima koji pružaju stomatološke usluge osobama koje žive sa HIV-om nisu potrebne specijalne stomatološke veštine ili oprema. Navedeno je i da je potrebno slediti isti protokol za pacijente koji nemaju HIV i za pacijente koji žive sa HIV-om kojima je potrebna specijalistička stomatološka intervencija (npr. oralna medicina, oralna patologija, oralna hirurgija, paradontalna terapija itd) .

3.14. Stoga, na osnovu analize dostupne literature, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da se pružanje stomatoloških usluga pacijentima koji žive sa HIV-om ne razlikuje od pružanja usluga osobama koje nemaju HIV, uz sprovođenje svih standardnih medicinskih mera zaštite, koje se svakako podrazumevaju u cilju zaštite osoblja i pacijenata. Prema tome, stomatolozi su dovoljno osposobljeni da pruže stomatološku uslugu osobi koja živi sa HIV-om, nakon procene zdravstvenog stanja pacijenta, sposobnosti pacijenta da podnese intervenciju i procene nivoa rizika i koristi od intervencije za celokupno zdravlje pacijenta. Međutim, dr D. D, nakon što je u telefonskom razgovoru saznala da je dobrovoljni ispitivač diskriminacije osoba koja živi sa HIV-om, odlučila je da mu neće pružiti stomatološku uslugu. Nije mu pružila čak ni mogućnost pregleda, konsultacije i procene njegovog zdravstvenog stanja. Na osnovu navedenog, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je stava da je dr D. D. odbila pružanje stomatološke usluge dobrovoljnom ispitivaču diskriminacije isključivo zbog saznanja da je osoba koja živi sa HIV-om.

3.16. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti cenila je navod iz izjašnjenja dr D. D. da je procenila da je „ponašanje lica koje se predstavlja kao pacijent, takve prirode da to dovodi u sumnju njegovu iskrenost”, da je on „provokator” i da je odbijanjem da testeru pruži stomatološku uslugu, postupila u skladu sa Etičkim kodeksom doktora stomatologije. Naime, prema ovom kodeksu, stomatolog ima pravo da odbije lečenje ukoliko proceni da psihički, stručno ili organizaciono nije u stanju da pruži odgovarajući nivo stomatološke usluge. Dalje, kodeksom je propisano da stomatolog ima pravo da odbije lečenje u slučaju kada se pacijent ne ponaša u skladu sa potrebama lečenja, odnosno, ako se pacijent svesno ponaša nedolično i pokazuje sumnju ili nerazumevanje za terapijski postupak koji mu je predložen. Međutim, procena stomatološkinje u toku telefonskog razgovora da je pacijent „provokator” i da je njegovo ponašanje takve prirode da sumnja u njegovu iskrenost, nije situacija koja se može podvesti pod ovu odredbu kodeksa i biti opravdanje za odbijanje pružanja usluge pacijentu. Pored toga, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da ovo pravo ni u kom slučaju ne podrazumeva da je stomatolozima dopušteno da vrše diskriminaciju pacijenata na osnovu njihovih ličnih svojstava. Zakon o zabrani diskriminacije, Zakon o zdravstvenoj zaštiti i Zakon o pravima pacijenata izričito zabranjuju diskriminaciju na osnovu zdravstvenog stanja, a i sam Etički kodeks doktora stomatologije, u čl. 7. i 46. st. 2. propisuje zabranu diskriminacije pacijenata i obavezu stomatologa da zaštite pacijentovo zdravlje, bez obzira na njegovo lično lično svojstvo. Stoga, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da se postupanje suprotno imperativnim zakonskim propisima ne može pravdati postupanjem u skladu sa Etičkim kodeksom doktora stomatologije.

3.17. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti napominje da stručni tekstovi iz oblasti stomatologije ukazuju na veliki značaj stomatoloških pregleda osoba koje žive sa HIV/AIDS-om. Naime, mnogo osoba koje žive sa HIV-om, već u ranom stadijumu bolesti, ima oralne lezije kao prvi znak infekcije, te ukoliko ih stomatolog prepozna to može da vodi ranoj dijagnostici infekcije i bolesti . Dakle, stomatološke intervencije su značajne kako za osobe koje nisu svesne da žive sa HIV-om, tako i za osobe kojima je HIV dijagnostikovan, a posebno se osobama koje žive sa HIV-om preporučuje da odlaze na stomatološke kontrole najmanje svakih šest meseci, dok bi pacijenti sa oralnim lezijama trebalo da se kontrolišu na svaka tri meseca . Istraživanja pokazuju da veliki broj osoba koje žive sa HIV-om još uvek nemaju mogućnost da ostvare adekvatnu stomatološku zaštitu zbog odbijanja stomatologa da ih leče . S obzirom da nema mnogo primera iz sudske prakse u ovoj oblasti, Poverenica ukazuje na činjenicu da je Federalni apelacioni sud SAD još 1997. godine doneo prvu presudu (precedent) protiv stomatologa koji je odbio da pruži stomatološku uslugu pacijentkinji koji živi sa HIV-om. Naime, sud je zauzeo stav da postupanje stomatologa koji je odbio da pruži stomatološku uslugu osobi koja živi sa HIV-om, nije zakonito i da se zasniva na „nerazumnom strahu” od potencijalnog prenosa HIV infekcije sa pacijenta na stomatologa. U presudi je istaknuto da ovakva bojazan stomatologa nije zasnovana na naučnim dokazima i stoga predstavlja diskriminaciju .
Iako precedenti američkih sudova ne predstavljaju izvor prava u pravnom sistemu Republike Srbije, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti smatra da je upoznavanje stručnjaka i stručnjakinja sa presudama inostranih sudova značajno u cilju razumevanja i podizanja svesti javnosti o položaju osoba koje žive sa HIV-om, kao dela svetske populacije koja se susreće sa sličnim problemima, bez obzira na to gde žive.

3.18. Na osnovu sagledanog činjeničnog stanja u ovom postupku, može se konstatovati da je stomatološkinja dr D. D. u telefonskom razgovoru sa testerom najpre zakazala stomatološku intervenciju dobrovoljnom ispitivaču diskriminacije, ali je, kada je saznala da je on osoba koja živi sa HIV-om, promenila stav i odbila da testeru zakaže već dogovorenu intervenciju. Takvo postupanje diskriminiše osobe koje žive sa HIV-om u odnosu na osobe koje nemaju HIV. Osobe koje ne žive sa HIV-om imaju mogućnost da u ovoj stomatološkoj ordinaciji, bez ikakvih teškoća, zakažu pregled ili intervenciju, kao i da im budu pružene stomatološke usluge, dok je osobama koje žive sa HIV-om onemogućeno čak i da zakažu dolazak, te se upućuju u druge zdravstvene institucije. Na taj način osobe koje žive sa HIV-om su neposredno diskriminisane na osnovu njihovog ličnog svojstva – zdravstvenog stanja.

3.19. Na kraju, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da su osobe koje žive sa HIV-om jedna od najviše marginalizovanih i stigmatizovanih društvenih grupa u Srbiji, što dovodi do njihove izolacije, stigmatizacije i diskriminacije. Osobe koje žive sa HIV-om svakodnevno se susreću sa odbacivanjem, isključivanjem, osudom i drugim problemima. Istraživanje koje je 2012. godine sproveo Poverenik za zaštitu ravnopravnosti pokazalo je da građani i građanke Srbije imaju veliku socijalnu distancu prema osobama koje žive sa HIV-om. Primera radi, četiri petine ispitanih osoba izjavilo da nikada ne bi pristalo na zajednički život sa osobom koja živi sa HIV-om . Takođe, kvalitativna studija koju su sproveli Imperial College i UNDP pokazuje da je diskriminacija osoba koje žive sa HIV-om najizraženija u sistemu zdravstvene zaštite, te da stigma u okviru sektora zdravstvene zaštite za mnoge osobe koje žive sa HIV-om predstavlja veći izvor brige od nesigurnosti medicinske prognoze HIV/AIDS-a. Mnoge osobe koje žive sa HIV-om u Srbiji navode da ne mogu da dobiju zdravstvene usluge (izvan Centra za HIV/AIDS) zbog njihovog HIV statusa. Analize pokazuju da zdravstveni radnici/ce osećaju strah od osoba koje žive sa HIV-om, što uz nedostatak znanja o HIV-u, dovodi do diskriminacije osoba koje žive sa HIV-om . Sa druge strane, osobe koje žive sa HIV-om se, zbog straha od diskriminacije zdravstvenih radnika/ca, osećaju nesigurno i odbačeno, što dovodi do samoizolacije i nesigurnosti da potraže zdravstvenu zaštitu van klinika specijalizovanih za zdravstvenu negu osoba koje žive sa HIV-om.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti podseća na presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Kiyutin protiv Rusije, u kojoj sud navodi da, uprkos znatnom napretku u prevenciji HIV-a i boljem pristupu tretmanu u vezi sa virusom poslednjih godina, stigma i diskriminacija osoba koje žive sa HIV/AIDS-om ostala je predmet velike zabrinutosti svih međunarodnih organizacija koje su aktivne u domenu HIV/AIDS-a. Sud u obrazloženju presude, navodi da je u Deklaraciji o posvećenosti borbi protiv HIV/AIDS-a naznačeno da je stigma pogoršala posledice epidemije za pojedince, porodice, zajednice i nacije, te da smatra da su osobe koje žive sa HIV-om osetljiva grupa koja je već dugo vremena žrtva predrasuda i stigmatizacije . Stoga, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti smatra da svi društveni akteri, posebno zdravstveni radnici/ce koji zbog prirode svog posla prvi saznaju za HIV pozitivan status osoba, moraju da pruže podršku i omoguće osobama koje žive sa HIV-om pružanje zdravstvenih usluga bez diskriminacije i pod istim uslovima kao i za osobe koje ne žive sa HIV-om.

4. MIŠLjENjE

Stomatološka ordinacija D. a. odbila je da pruži stomatološku uslugu osobi koja živi sa HIV-om, pod izgovorom da „ima herpes i da ne može da radi sa osobama koje žive sa HIV-om”, čime je izvršila akt neposredne diskriminacije na osnovu zdravstvenog stanja, zabranjenu čl. 6. Zakona o zabrani diskriminacije, u vezi sa čl. 27. Zakona o zabrani diskriminacije.

5. PREPORUKA

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, u skladu sa čl. 33. tač. 1. Zakona o zabrani diskriminacije, preporučuje Stomatološkoj ordinaciji D. a. da:

5.1. Obezbedi pružanje zdravstvenih usluga osobama koje žive sa HIV-om.

5.2. Da se ubuduće suzdržava od neopravdanog odbijanja pružanja zdravstvenih usluga ili postavljanja posebnih uslova koji nisu opravdani medicinskim razlozima osobama koje žive sa HIV-om.

5.3. Da ubuduće, u okviru obavljanja poslova iz svoje nadležnosti, postupa u skladu sa antidiskriminacionim propisima.

Stomatološka ordinacija D. a. obavestiće Poverenicu za zaštitu ravnopravnosti, u roku 30 dana od dana prijema mišljenja sa preporukom, o preduzetim merama u cilju postupanja po preporuci.

Saglasno čl. 40. Zakona o zabrani diskriminacije, ukoliko Stomatološka ordinacija D. a. ne postupi po preporuci u roku od 30 dana, biće doneto rešenje o izricanju mere opomene, protiv kojeg nije dopuštena žalba, a za slučaj da ovo rešenje ne sprovede, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti može o tome obavestiti javnost preko sredstava javnog informisanja i na drugi pogodan način.

 

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

dr Nevena Petrušić

 


microsoft-word-icon Pritužba organizacije A.s.c. protiv stomatološke ordinacije D. a. zbog diskriminacije po osnovu zdravstvenog stanja u oblasti pružanja usluga Preuzmi


Print Friendly, PDF & Email
Facebook
Twitter
back to top