Warning: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable in /home/crazytw1/public_html/symbolgames-net/wp-content/themes/gather/framework/Custom-Metaboxes/init.php on line 746
Pritužba udruženja A. S. protiv Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta zbog diskriminacije na osnovu religijskih uverenja u oblasti obrazovanja • Poverenik za zaštitu ravnopravnosti

Pritužba udruženja A. S. protiv Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta zbog diskriminacije na osnovu religijskih uverenja u oblasti obrazovanja

del. br. 1065 datum: 15. 10. 2012.

Postupajući u okviru zakonom propisane nadležnosti da prima i razmatra pritužbe zbog povreda odredaba Zakona o zabrani diskriminacije, daje mišljenja i preporuke i izriče zakonom utvrđene mere (čl. 33. st. 1. t. 1. Zakona o zabrani diskriminacije, „Službeni glasnik RS” br. 22/2009) povodom pritužbe udruženja A. S. protiv Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti donosi

 

MIŠLjENjE

 

Pravoslavni bogoslovski fakultet Univerziteta u Beogradu propisao je svojim Statutom da je za upis na osnovne akademske studije i diplomske akademske (master) studije neophodno da lice ima saglasnost nadležnog episkopa (čl. 58. st. 1. i čl. 61. st. 3), kao i da za zvanje nastavnika predavača, saradnika i istraživača mogu konkurisati lica koja imaju saglasnost (blagoslov) nadležnog episkopa (čl. 86). Propisivanjem ovog uslova nisu povređeni propisi Zakona o zabrani diskriminacije.

O b r a z l o ž e nj e

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti primila je pritužbu udruženja A. S, u kojoj je navedeno da „pravoslavni pop” može proizvoljno da uskrati „blagoslov” ili dozvolu potencijalnom studentu da upiše Univerzitet u Beogradu. U pritužbi je između ostalog, navedeno:

– da Pravoslavni bogoslovski fakultet Univerziteta u Beogradu vrši diskriminaciju studenata i profesora Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta na osnovu verskog opredeljenja;
– da se u čl. 58. st. 1. Statuta Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, kao uslov za upis na studije, između ostalog, traži i „saglasnost nadležnog episkopa”. U čl. 61. st. 3. takođe se traži da kandidat „pribavi saglasnost nadležnog episkopa”, da bi se u čl. 86. kao glavni uslov za nastavnika i predavača navelo da je potrebno da „pored ostalih propisanih uslova ima i saglasnost (blagoslov) nadležnog episkopa”;
– da se kao uslov za studiranje i za rad u jednoj instituciji, koja bi „navodno” trebalo da bude obrazovnog karaktera, postavlja potpuno arbitrarni uslov, koji zavisi od subjektivne i neobrazložene volje jednog verskog poglavara;
– da prema Statutu Beogradskog univerziteta i Statutu Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, jedan verski poglavar, po svom sopstvenom subjektivnom nahođenju, odlučuje ko je podoban, a ko nije podoban da postane student, odnosno, nastavnik ili predavač Beogradskog univerziteta;

Uz pritužbu je kao dokaz priložen Statut Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti sprovela je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, u skladu sa čl. 35. st. 4. i čl. 37. st. 2. Zakona o zabrani diskriminacije, pa je od Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu zatraženo izjašnjenje o osnovanosti i navodima pritužbe.

Pravoslavni bogoslovski fakultet Univerziteta u Beogradu dostavio je izjašnjenje u kojem je između ostalog, navedeno:

– da podnosilac pritužbe nema aktivnu legitimaciju za podnošenje pritužbe, jer je čl. 35. st. 1. propisano da se pritužba podnosi Povereniku za zaštitu ravnopravnosti pismeno ili izuzetno usmeno na zapisnik bez obaveze plaćanja takse ili druge nadoknade, i to od strane lica koje smatra da je pretrpelo diskriminaciju. U konkretnom slučaju, lice koje je podnelo pritužbu, kao ni pravno lice u čije je ime pritužba podneta, nisu naveli u čemu se ogleda diskriminacija koju su pretrpeli, odnosno, zbog čega smatraju da su pretrpeli diskriminaciju;
– da je Poverenik za zaštitu ravnopravnosti napravio propust u vezi sa čl. 36. st. 2. Zakona o zabrani diskriminacije, kojim je između ostalog, propisano da Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ne postupa po pritužbi ako je očigledno da nema povrede prava na koju podnosilac ukazuje;
– da Ustav Republike Srbije predviđa u čl. 1. između ostalog, da je Srbija kao država srpskog naroda zasnovana na ljudskim pravima i slobodama i evropskim principima i vrednostima, dok čl. 18. st. 3. propisuje da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje, a čl. 44. garantovana je autonomija crkava i verskih zajednica;
– da je Pravoslavni bogoslovski fakultet stanovišta da pomenute odredbe Ustava ne samo omogućavaju, već i nalažu da se i zabrana diskriminacije tumači, sagledava i primenjuje u skladu sa evropskim načelima i vrednostima i sa praksom međunarodnih institucija koje nadziru sprovođenje ljudskih prava i sloboda;
– da je jedan od najvažnijih akata evropskog prava kojim se zabranjuje diskriminacija na osnovu religije i kojim se rešava pitanje mogućeg konflikta između poštovanja državnog i crkvenog prava, odnosno poštovanja statusa crkava i verskih zajednica po pravu države, i interesa da se zabrani diskriminacija, Direktiva Saveta br. 2000/78/ES kojom se uspostavlja opšti okvir za jednako postupanje u zapošljavanju i profesijama. Ta direktiva, zajedno sa Direktivom Saveta 2000/43/ES iz 2000 godine, kojom se sprovodi načelo jednakog postupanja sa licima bez obzira na rasno ili etničko poreklo, usvojena je da bi se zabrana diskriminacije dosledno regulisala na evropskom nivou, a navedene direktive bile su osnov za odobravanje sredstava za projekat koji je sprovodilo nekoliko ministarstava Vlade Republike Srbije, a čiji je osnovni rezultat usvajanje Zakona o zabrani diskriminacije i uspostavljanje institucije Poverenika za zaštitu ravnopravnosti;
– da Direktiva 2000/78/ES prema čl. 1. ima svrhu da propiše opšte okvire za borbu protiv diskriminacije, između ostalog, po osnovu religije u pogledu zapošljavanja i profesije. Direktiva određuje obim primene predviđajući da će se primenjivati na sva lica, u odnosu na javni i na privatni sektor, uključujući javna tela, u odnosu na uslove pristupa zapošljavanju, samozapošljavanju ili nekoj profesiji, pristup svim tipovima i svim nivoima profesionalnog usmerenja, obuke i preobuke, uslove zapošljavanja i rada, uključujući otkaz i platu i članstvo i angažovanje u organizacijama radnika ili poslodavaca. Direktiva predviđa značajan broj izuzetaka, u tom smislu treba istaći da ova direktiva predviđa mogućnost da države mogu da propišu da postupanje koje se zasniva na nekoj karakteristici povezanoj sa osnovama na kojima je diskriminacija zabranjena, neće predstavljati diskriminaciju ako, iz razloga prirode određenih profesionalnih delatnosti ili konteksta u kojem se obavljaju, takve karakteristike predstavljaju istinski i odlučujući profesionalni zahtev, pod uslovom da je cilj legitiman i zahtev opravdan. U smislu profesionalnih zahteva, direktiva izričito predviđa da države mogu, u slučaju profesionalne delatnosti u crkvama i drugim javnim ili privatnim organizacijama čiji je sistem vrednosti zasnovan na religiji, predvideti da razlika koja je zasnovana na religiji nekog lica neće predstavljati diskriminaciju, kada religija predstavlja istinski, legitiman i opravdan profesionalni zahtev;
– da se uzimajući u obzir navedene odredbe direktive postavlja pitanje: da li je razumno i opravdano da lica koja ne dele sistem vrednosti o kojem ovaj fakultet podučava budu profesori i predavači? Da li bi fakultet mogao da zadrži svoj identitet i autonomiju ukoliko bi mu se nametala obaveza prijema takvih lica? Osnovni zaključak koji se na osnovu takvog rezonovanja može izvesti jeste da religija predstavlja istinski, legitiman i opravdan profesionalni zahtev za profesore i predavače Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta;
– da se odredbama Statuta Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta ne predviđa da je pravoslavna vera uslov za zasnivanje radnog odnosa na fakultetu niti za prijem studenata, već se samo predviđa blagoslov nadležnog episkopa. Postoji i mogućnost, što se ne mali broj puta dešavalo, da blagoslov dobiju i oni koji nisu pravoslavne vere, a koji imaju želju da studiraju na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu. Pored toga i Univerzitet u Beogradu, na osnovu obrazloženih predloga Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, nostrifikuje diplome stranih verskih visokoškolskih ustanova, i to ne samo onih hrišćanskih nego i islamskih i jevrejskih, a po potrebi i drugih. Zato smatramo da se ovde ni na koji način ne radi o neopravdanom pravljenju razlike ili nejednakom postupanju ili diskriminaciji;
– da je institut blagoslova ili missio canonica poznat i uobičajen u evropskom zakonodavstvu, a Rimokatolička crkva u mnogim evropskim državama ostvaruje ovo pravo;
– da su akta Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, a samim tim i Statut, više puta prošla kontrolu državnih institucija (Univerziteta u Beogradu, Trgovinskog suda, Komisije za akreditaciju visokoškolskih ustanova);
– da Pravoslavni bogoslovski fakultet nije „strano telo” na državnom Univerzitetu u Beogradu već jedan od njegovih osnivača, uz Pravni, Filozofski, Tehnički i Medicinski fakultet (Zakon o univerzitetu, „Srpske novine” „Službeni glasnik Kraljevine Srbije” od 12. marta 1905. godine);
– da Poverenik za zaštitu ravnopravnosti nema osnova da postupi po predmetnoj pritužbi, jer nema povrede prava na koju podnosilac ukazuje. Naprotiv, prosleđivanje neosnovane pritužbe od lica koje nije legitimisano, jer se ni na koji način nije moglo smatrati diskriminisanim, predstavlja akt kojim se zapravo Pravoslavni bogoslovski fakultet, njegovi studenti, profesori i zaposleni, ali i čitav Beogradski univerzitet kojem fakultet pripada, po ko zna koji put, stavljaju u poziciju da upozoravaju da tvrđenja po kojima različitost znači diskriminaciju predstavljaju najgrublje uznemiravanje i javno ponižavanje onog koji je različit. Pored toga, čl. 12. Zakona o zabrani diskriminacije predviđeno je da uznemiravanje i ponižavajuće postupanje, koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica ili grupe lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, a naročito ako se time stvara strah ili neprijateljsko, ponižavajuće i uvredljivo okruženje, predstavlja jedan vid diskriminacije. Smatramo da tvrđenja da diskriminaciju predstavlja blagoslov nadležnog episkopa, koji Statut fakulteta propisuje za studente, predavače i profesore, zapravo predstavljaju uznemiravanje i stvaranje neprijateljskog i uvredljivog okruženja.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, zatražila je izjašnjenje o osnovanosti pritužbe i od Univerziteta u Beogradu. Izjašnjenje o osnovanosti pritužbe traženo je od Univerziteta u Beogradu s obzirom da je u nadležnosti univerziteta da daje saglasnost na statute visokoškolskih jedinica u skladu sa čl. 160. Statuta Univerziteta u Beogradu.

Univerzitet u Beogradu dostavio je izjašnjenje u kojem je navedeno:

– da je Odbor za statutarna pitanja zaključio da se ne radi o diskriminišućem osnovu za studiranje i rad, imajući u vidu specifičnosti Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u odnosu na druge fakultete u sastavu Univerziteta u Beogradu, pošto studiranje i rad u ovoj visokoškolskoj ustanovi podrazumevaju neophodnu povezanost poziva i veroispovesti (u pravu Evropske unije i u sudskoj praksi se jasno potvrđuje pod kojim uslovima se može zahtevati, prilikom zapošljavanja, pripadnost određenoj veroispovesti).

Potrebno je najpre konstatovati da su propisi kojima je saglasnost (blagoslov) nadležnog episkopa propisana kao uslov za upis na studijske programe Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, odnosno kao uslov za izbor u određena zvanja, u ovom predmetu analizirani samo s aspekta antidiskriminacionih propisa, imajući u vidu nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti.

Saglasno tome, nije ocenjivano da li je u skladu sa zakonskim propisima da visokoškolska ustanova svojim opštim aktom uslovljava upis na studije i izbor u zvanje saglasnošću (blagoslovom) crkvenog velikodostojnika, jer to ne spada u nadležnost Poverenika.
Poverenica za zaštitu ravnopravnosti analizirala je sve navode sadržane u pritužbi i izjašnjenjima na pritužbu, dostavljene dokaze, kao i relevantne pravne propise u oblasti zaštite od diskriminacije.

Pre svega, u pogledu navoda o nedostatku aktivne legitimacije podnosioca pritužbe, sadržanih u izjašnjenju, poverenica najpre konstatuje da, saglasno čl. 35. Zakona o zabrani diskriminacije i čl. 15. Poslovnika o radu Poverenika , pritužbu zbog diskriminacije može podneti svako fizičko i pravno lice koje smatra da je pretrpelo diskriminaciju, a ako je u pitanju diskriminacija određenog lica, u njegovo ime i uz njegovu saglasnost pritužbu može podneti i organizacija koja se bavi zaštitom ljudskih prava ili drugo lice, s tim što u slučajevima diskriminacije grupe lica, organizacija koja se bavi zaštitom ljudskih prava može podneti pritužbu u svoje ime, bez saglasnosti pripadnika/pripadnice ove grupe. U prilog tome govori i činjenica da je odredbom čl. 46. st. 2. Zakona o zabrani diskriminacije propisana mogućnost da organizacija koje se bavi zaštitom ljudskih prava, odnosno, prava određene grupe lica može podneti tužbu za zaštitu od diskriminacije, pri čemu je saglasnost diskriminisanog lica potrebna samo ako je u pitanju diskriminacija koja je isključivo izvršena prema određenom (konkretnom) licu. Argumentum a contrario, ukoliko je u pitanju diskriminacija grupe lica, za podnošenje tužbe nije potrebna saglasnost pripadnika i pripadnica diskriminisane grupe. Prema tome, ako organizacija koja se bavi zaštitom ljudskih prava ili grupe lica može podneti tužbu za zaštitu od diskriminacije bez saglasnosti pripadnika/pripadnica diskriminisane grupe, svakako može podneti i pritužbu Povereniku za zaštitu ravnopravnosti.

A. S. su udruženje koje je osnovano radi ostvarivanja ciljeva u oblasti prava na slobodu mišljenja i svetovnosti (sekularizma) u javnom životu i, kao takvo, predstavlja organizaciju koja se bavi zaštitom ljudskih prava. Imajući u vidu da se u pritužbi ukazuje na diskriminaciju po osnovu verskog ubeđenja, udruženje je aktivno legitimisano, tj. ovlašćeno da podnese pritužbu zbog ovog vida diskriminacije. Naime, s obzirom da se pravnim propisima, po prirodi stvari, ne može propisati šta čini veroispovest i versko ubeđenje, pravo na pravnu zaštitu od diskriminacije po osnovu verskog ubeđenja, koja je zabranjena čl. 21. Ustava Republike Srbije i čl. 18. Zakona o zabrani diskriminacije, pripada i ateistima, agnosticima, skepticima i neopredeljenima. Ovakav stav je izražen u mnogim odlukama Evropskog suda za ljudska prava. Imajući u vidu sve navedene okolnosti, očigledno je da prigovor Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu da udruženje A. S. nema aktivnu legitimaciju za podnošenje konkretne pritužbe zbog diskriminacije nije osnovan.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti utvrdila je da je Statutom Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta (u daljem tekstu Statut) čl. 58. st. 1. propisano da se u prvu godinu osnovnih studija može upisati lice koje ima srednje obrazovanje u četvorogodišnjem trajanju i obrazovanje više od toga i koje ima saglasnost nadležnog episkopa. Posebno je regulisano čl. 43. da kada strani državljanin želi da upiše studijski program, potrebno je da, pored ispunjavanja ostalih uslova, ima i saglasnost za upis (blagoslov) Patrijarha srpskog. Za upis na diplomske akademske studije (master) čl. 61. st. 3. propisano je da student koji je završio neki drugi fakultet može konkurisati na diplomske akademske studije od 120 bodova, ako prethodno položi sve diferencijalne ispite i pribavi saglasnost nadležnog episkopa. Saglasnost episkopa se traži i čl. 86. gde je navedeno da za zvanje nastavnika, predavača, saradnika i istraživača na fakultetu može konkurisati lice koje pored ostalih propisanih uslova ima i saglasnost (blagoslov) nadležnog episkopa.

Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u čl. 9. st. 1. propisuje da svako ima pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti. Ovo pravo uključuje slobodu promene vere ili uverenja i slobodu čoveka da, bilo sam ili zajedno s drugima, javno ili privatno, ispoljava veru ili uverenje molitvom, propovedi, običajima i obredom, a st. 2. istog člana propisano je da sloboda ispovedanja vere ili ubeđenja može biti podvrgnuta samo onim ograničenjima koja su propisana zakonom i neophodna u demokratskom društvu u interesu javne bezbednosti, radi zaštite javnog reda, zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih. Opšta zabrana diskriminacije propisana je čl. 14. tako da se uživanja prava i sloboda predviđena Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda obezbeđuju bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza sa nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status. Potrebno je napomenuti da se Protokolom br. 12 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, uspostavlja opštija zabrana diskriminacije i da ovaj Protokol obezbeđuje dodatnu zaštitu od diskriminatornog postupanja u državama koje su ratifikovale ovaj ugovor. Pored toga, značajan je i čl. 2. Protokola br. 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i to u kontekstu prava na obrazovanje, gde je propisano između ostalog da niko ne može biti lišen prava na obrazovanje.

Direktiva Saveta Evropske unije 2000/78/EC uspostavlja opšti okvir za ravnopravni tretman u zapošljavanju i profesiji i u uvodnom delu navodi da „u vrlo ograničenim okolnostima, razlika u tretmanu može biti opravdana kada karakteristika u vezi sa religijom ili verom, invaliditetom, starosti ili seksualnom orijentacijom čini pravi i odlučujući profesionalni zahtev, kada je cilj legitiman i zahtev proporcionalan… države članice mogu održati ili postaviti specifične mere o stvarnim, legitimnim i opravdanim profesionalnim zahtevima, koji mogu biti zahtevani za izvršavanje profesionalne aktivnosti”. Svrha same direktive propisana je čl. 1. kao postavljanje opšteg okvira borbe protiv diskriminacije na osnovu religije, verovanja, invaliditeta, godina starosti ili seksualne orijentacije u pogledu zapošljavanja i profesije, s ciljem primene principa jednakog tretmana u državama članicama. Profesionalni zahtevi regulisani su čl. 4. i to tako da se države članice mogu pobrinuti da razlika u tretmanu koji se zasniva na karakteristikama povezanim sa bilo kojim osnovom ne sadrži diskriminaciju kada, zbog prirode određenih radnih zadataka ili konteksta u kojem se oni izvršavaju, takva karakteristika sadrži autentični profesionalni zahtev, pod uslovom da je cilj legitiman i da je zahtev srazmeran. Pored toga, u slučaju profesionalnih zadataka u okviru crkava i drugih državnih i privatnih organizacija čiji etos je zasnovan na religiji ili verovanju, razlika u tretmanu na osnovu nečije religije ili verovanja ne sadrži diskriminaciju kada, zbog prirode ovih zadataka ili konteksta u kojem se izvodi, nečija religija ili verovanje sadrže iskren, legitiman i opravdan profesionalni zahtev, uzimajući u obzir etos organizacije.

Ustav Republike Srbije propisuje čl. 11. da je Republika Srbija svetovna država i da su crkve i verske zajednice odvojene od države, kao i da se nijedna religija ne može uspostaviti kao državna ili obavezna. Nadalje, u čl. 21. st. 3. propisuje da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Sloboda misli, savesti i veroispovesti propisana je čl. 43. i to st. 1. da se jemči sloboda misli, savesti, uverenja i veroispovesti, pravo da se ostane pri svom uverenju ili veroispovesti ili da se oni promene prema sopstvenom izboru, a st. 2. da niko nije dužan da se izjašnjava o svojim verskim i drugim uverenjima. Važan je i čl. 44. Ustava, kojim je propisano da su crkve i verske zajednice ravnopravne i odvojene od države, kao i da su crkve i verske zajednice ravnopravne i slobodne da samostalno uređuju svoju unutrašnju organizaciju, verske poslove, da javno vrše verske obrede, da osnivaju verske škole, socijalne i dobrotvorne ustanove i da njima upravljaju u skladu sa zakonom. Pored navedenog, treba napomenuti i da je pravo na obrazovanje propisano čl. 71. Ustava RS i to st. 1. da svako ima pravo na obrazovanje, a st. 3. da svi građani imaju, pod jednakim uslovima, pristup visokoškolskom obrazovanju.

Zakon o zabrani diskriminacije propisuje zabranu verske diskriminacije, i to čl. 18. u kojem se navodi da diskriminacija postoji ako se postupa protivno načelu slobodnog ispoljavanja vere ili uverenja, odnosno ako se licu ili grupi lica uskraćuje pravo na sticanje, odražavanje, izražavanje i promenu vere ili uverenja, kao i pravo da privatno ili javno iznese ili postupi shodno svojim uverenjima. Odredbama čl. 16. Zakona o zabrani diskriminacije zabranjena je diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada. Zabrana diskriminacije u oblasti obrazovanja i stručnog osposobljavanja regulisana je čl. 19. st. 1. tako što je propisano da svako ima pravo na predškolsko, osnovno, srednje i visoko obrazovanje i stručno osposobljavanje pod jednakim uslovima, u skladu sa zakonom, dok je st. 2. ovog člana između ostalog zabranjeno da se licu ili grupi lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, oteža ili onemogući upis u vaspitno-obrazovnu ustanovu.

Zakon o crkvama i verskim zajednicama čl. 1. propisuje slobodu veroispovesti kao pravo na slobodu savesti i veroispovesti koje se garantuje svakome, u skladu sa Ustavom. U smislu ovog zakona, sloboda veroispovesti obuhvata: slobodu da se ima ili nema, zadrži ili promeni veroispovest ili versko uverenje, odnosno slobodu verovanja, slobodu ispovedanja vere u Boga; slobodu da se pojedinačno ili u zajednici sa drugima, javno ili privatno, ispoljava verovanje ili versko uverenje učestvovanjem u bogosluženju i obavljanjem verskih obreda, verskom poukom i nastavom, negovanjem i razvijanjem verske tradicije; slobodu da se razvija i unapređuje verska prosveta i kultura. Zabrana verske diskriminacije propisana je čl. 2. tako da niko ne sme biti podvrgnut prinudi koja bi mogla ugroziti slobodu veroispovesti, niti sme biti prisiljen da se izjasni o svojoj veroispovesti i verskim uverenjima ili njihovom nepostojanju. Pored toga, čl. 2. st. 2. propisuje da niko ne može biti uznemiravan, diskriminisan ili privilegovan zbog svojih verskih uverenja, pripadanja ili nepripadanja verskoj zajednici, učestvovanja ili neučestvovanja u bogosluženju i verskim obredima i korišćenju ili nekorišćenju zagarantovanih verskih sloboda i prava, kao i da ne postoji državna religija. Zakon o crkvama i verskim zajednicama reguliše i obrazovnu delatnost čl. 34.-40, pa tako propisuje da crkve i verske zajednice mogu osnivati ustanove radi obrazovanja budućih sveštenika, odnosno verskih službenika, unapređivanja duhovne i teološke kulture i drugih srodnih ciljeva. Pored toga, crkva i verska zajednica može pokrenuti postupak akreditacije verske obrazovne ustanove radi uključivanja u sistem obrazovanja, u skladu sa propisima o obrazovanju, a one koje su uključene u sistem obrazovanja dužne su da poštuju uslove i standarde koji važe u sistemu obrazovanja u skladu sa propisima o obrazovanju.

Zakonom o visokom obrazovanju uređen je sistem visokog obrazovanja, uslovi i način obavljanja visokog obrazovanja, finansiranje i dr. Jedan od ciljeva visokog obrazovanja, koji su propisani čl. 3. ovog zakona, jeste pružanje mogućnosti pojedincima da pod jednakim uslovima steknu visoko obrazovanje. Pravo na visoko obrazovanje propisano je čl. 8. kao pravo koje imaju sva lica sa prethodno stečenim srednjim obrazovanjem, bez obzira na rasu, boju kože, pol, seksualnu orijentaciju, etničko, nacionalno ili socijalno poreklo, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, status stečen rođenjem, postojanje senzornog ili motornog hendikepa ili imovinsko stanje. Visokoškolska ustanova utvrđuje, u skladu sa zakonom, kriterijume na osnovu kojih se obavlja klasifikacija i izbor kandidata za upis (uspeh u prethodnom obrazovanje, vrsta prethodnog obrazovanja, posebna znanja, veštine ili sposobnosti i sl.). Zakonom o visokom obrazovanju propisani su uslovi za zasnivanje radnog odnosa i sticanje zvanja nastavnika i saradnika (čl. 64-73), a čl. 70. Zakona o naučno-istraživačkoj delatnosti utvrđeni su uslovi za sticanje zvanja istraživača.

Ključno pitanje koje se u ovom slučaju postavlja jeste da li je propisivanjem uslova po kojem je za upis na osnovne i master studije Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, odnosno za konkurisanje za zvanje nastavnika, predavača, saradnika i istraživača na ovom fakultetu potrebna saglasnost nadležnog episkopa izvršena diskriminacija koju propisi Republike Srbije zabranjuju. Ne ulazeći u to kakva je verska suština i verski značaj saglasnosti (blagoslova), izvesno je da propisivanjem saglasnosti (blagoslova) kao uslova za upis na studije, odnosno za konkurisanje za sticanje zvanja, ona postala pravnorelevantan uslov koji je podložan oceni s aspekta važećih antidiskriminacionih propisa, budući da se radi o fakultetu koji je deo sistema visokoškolskog obrazovanja.

Analiza propisa kojima je saglasnost (blagoslov) propisana kao uslov za upis na studije, odnosno za konkurisanje za sticanje zvanja na Pravoslavnom bogoslovskim fakultetu pokazuje da se radi o uslovu koji važi za sve potencijalne kandidate/kandidatkinje. Zbog toga su za njegovo sagledavanje s aspekta antidiskriminacionih propisa relevantne zakonske odredbe o zabrani posredne diskriminacije. Prema čl. 7. Zakona o zabrani diskriminacije, posredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva, stavlja u nepovoljniji položaj aktom, radnjom ili propuštanjem koje je prividno zasnovano na načelu jednakosti i zabrane diskriminacije, osim ako je to opravdano zakonitim ciljem, a sredstva za postizanje tog cilja su primerena i nužna.

Budući da dobijena saglasnost (blagoslov) predstavlja uslov koji važi za sve one koji nameravaju da upišu osnovne i master studije, odnosno koji nameravaju da konkurišu za zvanje nastavnika, predavača, saradnika i istraživača, ovaj uslov, sam po sebi, ne stavlja u nepovoljniji položaj bilo koje lice na osnovu njegove veroispovesti ili verskog ubeđenja. Naime, iako je potpuno nejasno na osnovu kojih kriterijuma nadležni episkop daje saglasnost (blagoslov), u pritužbi se ne navodi, niti je do sada dokumentovan slučaj da je nekom licu uskraćena saglasnost (blagoslov) zbog njegove veroispovesti ili verskog ubeđenja. Zbog toga je neosnovano tvrđenje podnosioca pritužbe da pravilom propisanim Statutom Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu po kojem je za upis na osnovne i master studije Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, odnosno za konkurisanje za zvanje nastavnika, predavača, saradnika i istraživača na ovom fakultetu potrebna saglasnost nadležnog episkopa ovaj fakultet “diskriminiše studente i profesore Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta na osnovu verskog opredeljenja”. Ukoliko bi Povereniku za zaštitu ravnopravnosti bila podneta pritužba u kojoj bi bilo navedeno da je prilikom dobijanja saglasnosti (blagoslova) za upis na studije Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, odnosno za izbor u određeno zvanje, određeno lice diskriminisano na osnovu svoje veroispovesti ili verskog ubeđenja ili nekog drugog ličnog svojstva, osnovanost takve pritužbe bila bi ispitivana s aspekta važećih antidiskriminacionih propisa, saglasno međunarodnim standardima o pravu na slobodu od diskriminacije i praksom međunarodnih institucija u ovoj oblasti.

Ipak, poverenica ukazuje da odredbe Statuta kojima je kao uslov za upis na osnovne i master studije, odnosno za konkurisanje za određena zvanja na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu propisana saglasnost (blagoslov), upravo zbog toga što otvaraju mogućnost posredne diskriminacije, mogu da proizvodu čitav niz problema jer:

– svrha davanja saglasnosti (blagoslova) nije izričito navedena, pa bi zbog toga bilo teško ocenjivati legalnost i legitimnost takvog čina, što je neophodno prilikom utvrđivanja posredne diskriminacije;
– nisu propisani kriterijumi za dobijanje saglasnosti (blagoslova);
– nisu propisani postupak i način davanja saglasnosti (blagoslova).

Zbog svih ovih okolnosti, evidentno je da saglasnost (blagoslov) jeste čin koji episkop daje ili uskraćuje na osnovu široko datog diskrecionog ovlašćenja. Ukupna posledica jeste stvaranje potpune pravne nesigurnosti kao posledice nepredvidivosti ishoda postupka po zahtevu za dobijanje saglasnosti (blagoslova). Ne ulazeći u versku prirodu blagoslova, izvesno je da njegovo uvođenje u Statut fakulteta zahteva da se on tretira kao svaki drugi uslov za upis na studijski program, odnosno za konkurisanje za određeno zvanje, što podrazumeva da se o ispunjenju ovog uslova odlučuje na osnovu objektivnih i unapred poznatih kriterijuma, koji su, pri tom, u skladu sa antdiskriminacionim standardima. Zbog toga, u cilju sprečavanja posredne diskriminacije, poverenica preporučuje da se dobijanje saglasnosti (blagoslova) ili ukloni iz Statuta ili da se precizno reguliše na osnovu kojih kriterijuma i na koji način se ova saglasnost (blagoslov) daje, uz puno poštovanje propisa o zabrani diskriminacije koji obavezuju sve visokoškolske ustanove.

 

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

dr Nevena Petrušić

 


microsoft-word-icon Pritužba udruženja A. S. protiv Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta zbog diskriminacije na osnovu religijskih uverenja u oblasti obrazovanja Preuzmi


Print Friendly, PDF & Email
Facebook
Twitter
back to top